Sve naše rasprave u sebi nose elemente građanskog rata

Od pada Berlinskog zida i nestanka političke polarizacije na tlu Evrope, ali i znatno ranije, u Srbiji se kao jedan od primarnih ciljeva navodi potreba za uključenjem u evropske integracione procese. Često se tu radilo o načelnim stavovima zasnovanim na političkom marketingu, bez obzira da li su oni dolazili od strane vlasti ili opozicije. U međuvremenu, Srbija je izgubila korak sa zemljama Jugoistočne Evrope, bivšim članicama Varšavskog pakta, kao i delom bivših jugoslovenskih republika.

O tome koliko su iskrene težnje, većine političkih subjekata u Srbiji za uključenje u evropske integracione procese, razgovaramo sa eminentnim istraživačem novije srpske političke istorije Latinkom Perović.

- Kroz celu modernu istoriju postoji ozbiljna potreba da se Srbija integriše u Evropu. U ovom trenutku ta potreba je neodložna s obzirom na promene koje su zahvatile čitavu Evropu, a samim tim i Balkan, dok su se, na drugoj strani, kod nas iscrpli modeli i formule koje su nuđene građanima. Osnovno pitanje je ne koliko je iskrena naša težnja da se uključimo u evropske integracione procese, već dokle doseže naše razumevanje šta je to ujedinjena Evropa i kolika je naša spremnost da se suočimo sa naporima koji su potrebni da se konačno izvrši evropeizacija Srbije. Tu, pre svega, mislim na promene u sferi ekonomije i socijalne strukture, kao i na uspostavljanje vladavine prava i obrazovanje. Ne postoji potreba Evrope da mi ličimo na nju, to je naša unutrašnja potreba da bi opstali u svetu koji se očigledno menja. Pred nama je zadatak da izvršimo suštinske promene a ne da sprovodimo imitaciju evropeizacije, čemu smo u proteklom periodu bili veoma skloni. Mislim da je prošlo vreme samoobmanjivanja i obmanjivanja drugih prividne težnje i imitacije brzo se raskrinkavaju, što rezultira gubljenjem vremena i neoprostivim kašnjenjem.

U kakvoj su vezi ubistvo Zorana Đinđića i sudbina modernizacijske reforme u Srbiji?

U ovom trogodišnjem razdoblju središnu tačku predstavlja ubistvo dr Zorana Đinđića. Nikada nisam verovala da se posle ubuistva reformatora reforme mogu nastaviti još većim intezitetom, kao što su to neki bili spremni da tvrde. Đinćić nije jedini reformator koji je ubijen u novijoj istoriji, ali praksa je pokazala da se društvene promene posle toga u principu uvek usporavaju. Ovaj događaj je upravo došao u trenutku kada su nam svi vetrovi duvali u jedra i sve dok se ovo ubistvo ne sagleda sa političke strane i ne prestane da se politički banalizuje, teško je verovati da mi možemo izaći na zelenu granu.

Javnost nema nikakve dokaze o političkoj pozadini ubistva, ali sigurno je da je svođenje na organizovan kriminal ubistva premijera koji je spoznao u kakvoj se situaciji nalazi Srbija, i koji je pokazivao jednu fatalističku energiju da se trend kriminalizacije društva prekine, i na kraju postao ravnopravni partner svetu - već samo po sebi politika.

Zastupate stav da je trenutno na srpskoj političkoj sceni aktuelna arhaizacija društva?

- Mislim da se arhaizacija društva javlja kao refleks na urgentnu potrebu modernizacije i transformacije Srbije koja se više ne može sprečiti nekakvim direktnim otporom, s obzirom da je taj proces zahvatio čitav Balkan. Na drugoj strani, smatram da će sve manje moći da se govori o Balkanu kao celini, bez promena kroz koje treba da prođu sve balkanske zemlje. Odbiti taj proces direktno i oceniti ga kao nekakav neokolonijalizam i pretenziju Evrope da koristi naš geostrateški prostor, isuviše je providno. Sada se otpor procesu modernizacije pruža pod parolom vraćanja korenima, pri čemu se ti koreni niti poznaju, niti se govori o nekim zaista autentičnim korenima, jer su liberalizacija i moderno društvo takođe utkani u korene srpskog društva i tradicije.
Ovde se govori o vraćanju na jedan patrijahalni model domaćinstva, model države kao zadruge kojoj je potreban domaćin. Ovde se obnavljaju nekakva pitanja koja je Srbija rešila još u 19. veku, kao što je pitanje odnosa crkve i države, u čemu je Srbija sledila primer francuske revolucije. U Srbiji se trenutno vrlo voluntaristički govori o promeni oblika državnog uređenja, pod parolom da je monarhija na silu skinuta i da silom mora da se ponovo uspostavi, pri čemu se iz vida gubi istorijska činjenica da je dinastija koja bi se eventualno, vratila na presto, upravo na njega došla krvlju. Takođe se govori da Srbija na Balkanu ne može da ostane bez snažne vojske, što baš ne predstavlja prihvatljivu poruku našim susedima.

Sve to stvara jednu sveobuhvatnu, neopisivu konfuziju u kojoj se mnogo prirodnije kristališe desnica. Desnica u Srbiji je oduvek bila prepoznatljiva po zagovaranju teritorijalnih pretenzija, teritorijalnom zaokruženju i odbacivanju evropskog modela kao izraza ugrožavanja suvereniteta. Ono što se svakako mora uzeti u obzir je i činjenica da su desnicu ojačali neki novi momenti koji su direktna posledica ratova i razaranja države. Socijalna beda je evidentna, četiri miliona ljudi je promenilo mesto boravka, došlo je do ogromne fluktuacije stanovništva, ljudi su lišeni identiteta - materijalnog, ličnog i profesionalnog. U takvim situacijama prosta rešešenja deluju i uspevaju i to je ono što daje snagu desnici. Mnogo je veći problem što u demokratskom bloku nije jasno iskristalisana alternativa, već se sve svodi na opšta mesta o tržištu, demokratiji ili vladavini prava. I dalje su na sceni vrlo neodređeni i neusaglašeni politički programi, naročito kada je reč o privrednom razvoju i daljoj liberalizaciji ekonomije, kao i vladavini prava, a naročito - kada je reč o diskontinuitetu sa ratnom politikom i sa ratnim zločinima. Kod demokratskog bloka ne postoji jasna usaglašena percepcija sveta i međunarodne zajednice, jasna usaglašenost oko našeg viđenja međunarodnih institucija. Preovlađuje naprimer mišljenje da čovek koji zastupa međunarodni sud u Hagu vodi nekakvu ličnu politiku. Tu se Srbija vratila nazad. Smatram da su na sceni veoma opasni presedani i zablude koje će nas jako mnogo koštati. Svima treba da bude jasno da u ovom trenutku Srbija nikako ne bi smela da rizikuje nekakvu novu izolaciju, a naročito ne bismo smeli da Evropi pružamo osnove za stanovište da se njen veliki napor kod nas nije isplatio.

Da li je to razlog što su ljudi protiv kojih se vodi istraga ili se nalaze na optužnicama nosioci izbornih lista nekih političkih partija, od kojih su se neke do skoro čak deklarisale kao izrazito proevropske i demokratske?

Ta pojava se pokušava objasniti kao nešto što je pravno moguće. Međutim, postoji nešto što se zove moral, ili ako hoćete građanska pristojnost. Nešto što je stvar saosećanja sa žrtvama, pa ako hoćete nešto što je stvar jednog civilizovanog razumevanja prava. Upotreba svega onoga na šta možete imati pravo, u određenoj konstelaciji može da bude i kontraproduktivna. Nigde u pristojnom svetu ne postoji mogućnost da se neko ko je okrivljen javno promoviše, ili da mu se nudi da bude čak i šef države dok se njegova krivica ne ispita. Mislim da je ovo u vreme izborne kampanje stvorilo jednu veliku konfuziju i da je dokazalo ne da se nismo udaljili od interpretacije rata kao puke neminovnosti, nego da takva politika još uvek egzistira kao rezervna varijanta određenih snaga u zemlji, i to je ono što svakako zabrinjava naše susede i Evropu u čije procese želimo da se integrišemo.

Postoji uverenje da su u Srbiji, uprkos političkim promenama intelektualne slobode još uvek na niskom stupnju.

Mislim da je vreme da se u Srbiji svede nekakav istorijski bilans. Dvestotine godina je dovoljno dug vremenski period na osnovu koga bi mogle da se definišu nekakve istorijske konstante ozbiljnim istraživanjima, upoređivanjima, ozbiljnim analizama i raspravama. Kroz takve rasprave prošle su sve istočnoevropske zemlje, dok ih kod nas još uvek nema. Nedostatak takvih ozbiljnih rasprava vidim kao posledicu našeg malog potencijala, ali i kao rezultat reduciranog shvatanja sloboda. Kod nas još uvek sve rasprave u sebi nose elemente građanskog rata, s obzirom da je sve vezano za jedan politički cilj prema kome je nepotrebno svako preispitivanje i demaskiranje. Na taj način faktički se o ovakvim problemima raspravlja od Dositeja pa sve do danas.