Vlad koljač

Na prvi pogled deluje kao rutinska stvar, čak pohvalna. Jedan izuzetno bogat biznismen osumnjičen je za proneveru i utaju poreza. Tužioci mesecima sastavljaju slučaj i za to vreme saslušavaju neke od najbližih saradnika ovog biznismena, dok na kraju ne odluče da uhapse i optuže svoju pravu metu. To je nešto što Amerikanci mogu shvatiti kao dokaz želje da se srede korporativni prevaranti i da se počisti haos kapitalizma.

To, međutim, nije Amerika Georgea Busha; to je Rusija Vladimira Putina. Biznismen u pitanju, najbogatiji u Rusiji, je Mikhail Khodorkovsky, glavni direktor i najveći deoničar Yukosa, najveće ruske naftne kompanije, koji je spektakularno uhapšen 25 oktobra u svom avionu u Sibiru. Predsednik Putin je insistirao da hapšenje predstavlja normalno funkcionisanje sudskog sistema ove zemlje, u koji on niti može niti treba da se meša. Ali svi znaju da u Putinovoj Rusiji hvatanje tako krupne ribe nema nikakve veze s poslovnim mahinacijama, još manje s pravdom, a mnogo više veze sa politikom i kontrolom Kremlja. I to je razlog zbog kojeg hapšenje Khodorkovskog, uporedo sa odlaskom glavnog čoveka u Kremlju, Alexandera Voloshina, jednog od simpatizera Khordorkovskog, deluje toliko preteće.

To ne znači da su Khodorkovsky, kao u ostalom i svi drugi "oligarsi" ove zemlje, beli kao sibirski sneg. U postkomunističkom haosu početkom 1990ih, sklopljeni su mnogi sumnjivi poslovi, što je kulminiralo serijom sumnjivih postupaka privatizacije i notornih dilova "zajam-za-obveznice" za vreme predsednika Borisa Yeltsina. Iz toga je nastala mala grupa neverovatno bogatih biznismena, od kojih mnogi kontrolišu i medije i banke – često uz saglasnost Kremlja. Taj proces je bio čak daleko mračniji nego period sa kojim njegovi branioci vole da ga porede, nastankom kriminalnih barona u Americi krajem 19. veka.

  Putinova vlast

Suprotno sadašnjoj situaciji, Putinova obećanja kada je postao predsednik 2000, da će smanjiti moć oligarha, bila su opravdana i dobro primljena. Njegov prećutni sporazum s njima – da vlada (i sudski sistem) neće previše gurati nos u zakonitost njihovog sumnjivo stečenog bogatstva dok god se ne budu mešali u rusku politiku – bio je razumljiv. Ali nakon toga Putin je oterao u egzil dva oligarha koji su odbili da predaju vlast, Vladimira Gusinskog i Borisa Berezovskog, što je bio očigledan dokaz njegove autoritarne vladavine. Njegova najnovija odluka da se okrene protiv Khodorkovskog samo potvrđuje tu činjenicu.

Jer pravi greh Khodorkovskog, u Putinovim očima, nije ni njegova uloga u privatizaciji i potonje rukovođenje Yukosom, niti njegovo ogromno bogatstvo. Ako ništa drugo, sve ovo je očigledno već godinama – a Yukos je postao tako dobar model (po ruskim standardima) dobrog korporativnog poslovanja da Exxon Mobil i Chevron Texaco, dva američka naftna giganta, čak i sada nastoje da kupe deo te firme. Ono što se promenilo ovog proleća je odluka Khodorkovskog da se duboko involvira u rusku politiku. U pozadini njegovih mlakih kritika Putinove vladavine, on je otvoreno finansirao najmanje dve važne opozicione partije i vršio veliki uticaj na ruski parlament, Dumu. Čak je počeo da nagoveštava sopstvene političke ambicije, a glasine kruže da bi 2008. mogao da se kandiduje za predsednika. Sasvim je sigurno da je ovo političko mešanje prouzrokovalo hapšenje jednog od najbližih saradnika Khodorkovskog u julu ove godine, i da je sada dovelo do njegovog sopstvenog hapšenja.

Putin, sve je jasnije, nije političar koji toleriše kritiku i suparnike. On je zatvorio većinu nezavisnih medija u Rusiji. Kako je to plastično pokazao na nedavnim izborima u Čečeniji i St Peterburgu, on se lako koristi zastrašivanjem da bi se osigurao da će njegovi kandidati biti pobednici na svakim izborima. Malo je onih koji sumnjaju da će zadržati većinsku podršku u Dumi nakon izbora u decembru. Niti iko očekuje da će on tolerisati ozbiljnu konkurenciju na predsedničkim izborima sledećeg marta. Drugim rečima, na hapšenje Khodorkovskog treba gledati kao na deo šireg paterna koji potvrđuje da Mr Putin nije nikakav demokrata.

To, naravno, ne mora da smeta strancima koji u proteklih nekoliko godina sipaju novac u ovu zemlju. Stabilnost i privredni rast je ono što oni, kao i verovatno većina ruskih glasača, žele – a to je Putin uspeo da ostvari, najviše zahvaljujući visokim cenama nafte. Dok se tržišta polako stabilizuju nakon ovonedeljne drame, izgleda da investitori ponovo signaliziraju da im je stabilnost važnija od svega. Ali stane kompanije koje su uložile novac u ruske firme, kao što je britanska naftna kompanija BP, brzo su izjavile da i dalje imaju poverenja u rusku vladu.

Problem sa time je da prećutna saglasnost po kojoj će se obezbediti stabilnost i rast na uštrb slobode i ljudskih prava više ne može da funkcioniše. A to je zato što sve diktatorskiji Mr Putin možda više nije u stanju da ispuni svoj deo nagodbe. Njegov atak na Khodorkovskog i druge oligarhe već je doveo do značajnog povlačenja kapitala iz Rusije. Kako se parlamentarni i predsednički izbori bliže, vrlo je verovatno da sve veći broj investitora napusti ono što mnogi već doživljavaju kao vrlo prekupljeno tržište.

  Pobeda ili smrt

Hapšenje Khodorkovskog je stoga loša vest za rusku budućnost. Ali da li bi bilo ispravno ne dirati njega i druge oligarhe koji su se masno oparili od mutne privatizacije 1990ih? Najbolji pristup je da se ne otvore dosijei tih sumnjivih privatizacija. Takve mere bi sada samo dovele do nestabilnosti i nesigurnosti, što je najmanje što Rusiji treba. Najbolje bi bilo biti kristalno jasan, kao što Putin i njegovi savetnici to često nisu, i ponuditi oligarsima neku vrstu amnestije u zamenu za finansijsko rešenje problema. Poslovne imperije ovih oligarha, kao i čitavu ruska privredu, treba otvoriti ka većoj konkurenciji i deregulaciji. Isti postupak bi trebalo primeniti i na najveću državnu firmu, gasnu kompaniju Gazprom.

Putin možda ima još jednu šansu, nakon što dobije predsedničke izbore u martu, da utaba stazu ka reformama. Gazprom bi mogao da privatizuje. Mogao bi da uvede red u rusko zakonodavstvo i reši se korumpiranih birokrata. I mogao bi krene oštrije sa pregovorima za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, iako bi to značilo otvaranje osetljive i do sada zaštićene industrije.

 Tužno, ali svi znaci ukazuju da on, kada produži mandat, ništa od svega toga neće uraditi. Autokrate uvek vole da promovišu svoju sposobnost da obezbede rast i razvoj. Tu i tamo to može da bude moguće. Ali u Rusiji oni konstantno proizvode stagnaciju i, na kraju, nestabilnost. Ovonedeljno hapšenje Khodorkovskog lagano vodi sazrevanju mračnog predviđanja da će upravo to Putin ostaviti za sobom.