Strah od nemira ukočio reforme

Obično radno jutro, pola osam. U zgradu „Infostana“ u Njegoševoj ulici ulazi stranka i sa vrata joj postaje jasno da neće obaviti posao kojim je došla: na šalteru za uplatu grejanja spuštena roletna, a preko nje obaveštenje o radnom vremenu, od 7.30 do 14 sati.

- Htela bih da uplatim grejanje, ali vidim nema vaše koleginice - obraća se žena jednoj od dve pristigle službenice, onoj koja drži u ruci kesu sa kafom i sprema se da ide da je zakuva.

- Nema je, sačekajte, doći će.

- A, možete li vi da mi završite posao - pita stranka.

- Ne mogu, samo koleginica ima pečat, odgovara službenica i odlazi da zakuva kafu.

Ima li makar jedan čovek koji nema bar jedno ovakvo iskustvo? Koliko puta smo se ljutili na slične službenice i doživljavali i mnogo gore scene, kao iz Kafkinih romana, a nismo ni svesni - ili smo postali - da je sistem taj koji je od nas napravio takve (ne)radnike. Čuvena socijalistička krilatica „niko ne može toliko malo da me plati koliko ja malo mogu da radim“ najtačnije odslikava kakve smo radne navike stekli u tom sistemu i sa kakvim se sad problemima u vremenima tranzicije moramo suočiti. Veliki srpski pisac Borislav Pekić, koji je vek proveo u emigraciji u Londonu, na to je otprilike ovako gledao: „Socijalizam je baziran na iluzornoj ideji da su ljudi u duši altruisti. Zbog toga je došlo do zloupotrebe te ideje, jer altruizam nije prirodan ljudskom biću. Kapitalizam je, sa druge strane, polazio od ideje da je čovek u duši egoista i sugerisao mu da treba da zaradi što više za sebe, s tim da to ne ošteti onog drugog...“

Na jednom saboru psihologa Srbije, novosadaski profesor Filozofskog fakulteta Mikloš Biro u uvodnom izlaganju „Psihologija u procesu tranzicije“ ovako je objasnio zašto je socijalistički sistem bio radno destimulativan:

„Sigurnost radnih mesta delovala je dsetimulativno, odnosno nemogućnost da bilo ko bilo koga otpusti bez obzira koliko radi delovala je destimulativno; činovnička, to jest partijska hijerarhija nagrađivala je poslušne, a ne vredne i pametne, što je takođe delovalo destimulativno; uravnilovka koja je praktično onemogućavala bogaćenje (osim privilegovanih i osim ispod žita), takođe je bila destimulativna. Čitava razmena rada bila je dirigovana, što je smanjivalo doživljaj da svojim radom mogu bilo šta da promenim.“

„Sve se dobijalo“, konstatuje dalje Mikloš Biro, „plata, stan, položaj, krediti, novac iz primarne emisije ‘radi oživljavanja proizvodnje’, sredstva za investicije, izvozna dozvola... Sve se dobijalo, a ne zarađivalo. Sasvim je logično da je takav sistem doveo do stanja svesti u kome radnici sanjaju da pređu u činovnike kako bi lagodnije živeli, a ne da više proizvedu da bi bogatije živeli.“

Konačno, Biro daje psihološki zaključak: „Taj sistem bio je i te kako lagodan. On je oslobađao ljude odgovornosti i oslobađao ih je od potrebe da budu ambiciozni - sa neizvesnim ishodom. Zato je on toliko otporan. U toj sigurnosti i lagodnosti leži objašnjenje zašto se ljudi tako grčevito bore da zadrže svoje toliko bedno plaćene poslove i ‘platicu’ od koje se više ne može živeti i zašto se tako malo njih odvažilo da napusti firmu koja je očigledno propala.“

Koliko je stari sistem otporan, svest i dalje nepromenjena, a strah od neizvesnog ogroman, može se lako videti iz letošnjeg istraživanja Centra za polotikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka u Beogradu. Naši građani u apsolutnoj većini opredeljuju se za načelo sigurnosti - 60 odsto spram samo 24 odsto onih koji preferiraju rizičan, inicijativan i konkurentan posao. Ovakvi podaci, kažu istraživači, tokom cele protekle decenije i po tome je Srbija među prvima u grupi istočnoevropskih zemalja.

Ima, međutim, u ovoj priči i pomaka unapred. Tako, na primer, procenat onih koji se odlučuju da krenu u neizvesno sa nadom u uspeh i verom u sebe sve je veći. Pre dve godine njih je bilo 15 odsto, a ovog leta 24 odsto.

- Verujem da su se stvari pomerile, ali sve je to sporo zato što nam je privatizacija spora i zato što tržište nije profunkcionisalo - kaže u izjavi za „Blic“ Mikloš Biro.

- S jedne strane, kod naših ljudi godinama je negovan loš odnos prema radu. Oni su naprosto videli da se nerad ne kažnjava, da za takvo ponašanje niko ne dobija otkaz, nego se čak oni koji rade smatraju budalama. Sa druge strane, običan čovek ovo vreme tranzicije vidi ne kao korak u budućnost nego kao korak u propast, a to je zbog toga što vlast nije odlučno sprovela privatizaciju zbog sopstvenog straha od socijalnih nemira. To vam je kao sa bolesnim zubom, ne vredi da odlažete, najbolje što pre da ga izvadite. Tako i sa privatizacijom - najbolje bi bilo da je urađena odmah, po cenu socijalnih nemira koji su ionako neizbežni. Ovako, sem što se nešto malo priča o „Apatinskoj pivari“ i dalje se vidi da koristi ima samo od šverca - kaže Biro.

- Ako se većina ljudi iracionalno drži za „sigurna“ radna mesta u propalim firmama, koja su ionako već izgubili, to je ne samo zbog kolektivne svesti i starih navika, nego i zbog toga što ljudi ne vide nikakve pozitivne efekte tržišta i privatizacije pošto ni jedno ni drugo u našoj zemlji nije uspostavljeno - zaključuje on.

- Nije tačno da u samoupravnom socijalizmu nije bilo inicijative - kaže za „Blic“ analitičar i viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka Ognjen Pribićević.

- Ona je naročito 70-ih godina postojala, a ponegde smo hvatali kopču sa evropskom tržišnom ekonomijom. Onda je došao Milošević i sve to uništio, ali se žilav narod ipak kroz sivu ekonomiju trudio da zaradi. Posle 5. oktobra nova vlada je uništila i ono malo inicijative koju su ljudi imali. Ekonomija je potpuno uništena, ona ne postoji jer su vlasti, striktno primenjujući u svetu odavno kritikovana pravila MMF, uništili srpsku privredu. Tu pre svega mislim na lošu i destimulativnu poresku politiku koja umesto da privatnika koji želi da započne posao oslobodi godinu dana poreza, ona ga uguši u startu. Ako želite da započnete bilo kakvu proizvodnju, prvo vas sačekaju poreznici sa papirima šta sve treba da platite državi - objašnjava Pribićević.

- Oni su iz neznanja i neukosti, a pre svega iz želje da se dodvore Međunarodnom monetarnom fondu doslovno primenjivali njihova pravila. To se desilo i u Argentini i u Rusiji, čiji je premijer Gajdar posle četiri godine takve tranzicije na izborima osvojio svega 2,7 odsto glasova - kaže Pribićević.

Po njegovom mišljenju, naši ljudi se savršeno ekonomski ponašaju time što ništa ne rade.

- Oni savršeno ekonomski uviđaju da im je skuplje da plate kartu za prevoz, kupe užinu i odu na posao gde će dobiti 4.000-5.000 dinara platu, nego da ne idu da rade. Nova politika neke buduće vlade mora se zasnivati na omogućavanju ljudima da ispolje svoju inicijativu, te da se tako otvori mogućnost i da zarade i da se zaposle novi ljudi - zaključuje Pribićević.

Koliko je žilav, težak i dug put iz jednog sistema u drugi objasnio je, u jednoj stilskoj figuri, nemački analitičar tranzicionih procesa u zemljama istočne Evrope Ralf Darendorf. On kaže: „Za promenu vlasti potrebno je šest dana, za promenu zakona šest meseci, za promenu institucija šest godina, a za promenu navika i ponašanja građana - 60 godina!“