Četrnaesti oktobar

Osipanje velike pobedničke koalicije iz 2000. godine dostiglo je tačku kad više nije sigurno da li će Srbiju i ubuduće voditi snage koje su izvele antimiloševićevski prevrat. U ovdašnjoj novijoj istoriji bilo je mnogo danova D; takav jedan je opet pred nama - 14. oktobar. Toga dana jedna povelika, veoma šarolika grupa poslanika ima nameru da u Skupštini Srbije smeni predsednicu Natašu Mićić i izglasa nepoverenje Vladi Zorana Živkovića. Ako je verovati javno iskazanim stavovima, oko ovog pitanja istovetno mišljenje imaju Koštuničine demokrate, radikali, dve posvađane socijalističke stranke, Arkanovi sledbenici, zatim pristalice Velje Ilića, SPO, ali i socijaldemokrate koje su se odvojile od stranke, jedan novi član G17 Plus i još neki pojedinci van uticaja stranačkih centrala... prema poslednjem prebrojavanju, ukupno 125 poslanika.

S druge strane je, kako se veruje, pouzdani DOS-ov korpus od 115 poslanika koji će nastojati da pitanje smena ni ne dođe na dnevni red Skupštine. Ako preživi 14. oktobar, vladajuća ekipa će svakako morati da koriguje neke svoje dosadašnje manire. Minimalna parlamentarna većina, očito, nije dovoljna da bi se olako raskidala saradnja i uklanjali nezgodni partneri iz drugih demokratski orijentisanih stranaka i grupacija, da bi se nategnutim tumačenjem pravnih normi ostvarivali politički interesi, da bi se prelazilo preko afera...

Uzbudljivu ulogu preuzela je Socijaldemokratska partija sa svojih 10 poslanika koja ne podržava inicijative za smene, ali ima nezgodne zahteve prema predsednici parlamenta i premijeru. Da bi računali na njihove glasove, socijaldemokrate traže od Živkovića da smeni kompromitovanu ministarku Mariju Rašetu-Vukosavljević, a od Nataše Mićić da ponovi glasanje za guvernera Narodne banke Srbije i tako razreši aferu vezanu za utvrđivanje kvoruma kod prethodnog glasanja. Niko ne krije da u ovom pregrupisavanju ima raznih separatnih dilova ili, ako baš hoćete, trgovine. Moguće je da antivladine snage dobiju još kojeg pristalicu, što bi ozbiljno dovelo u pitanje pozicije vladajućeg DOS-a, ali ništa manje nije verovatno ni da DOS obezbedi poneki glas iz opozicije i tako izbegne neprijatnu pretnju.

U Srbiji se, i posle Miloševića, nastavlja radikalna politička polarizacija. U igri nije samo moguća prevremena smena jedne garniture na vlasti, što svakako ne bi bilo van prihvatljivih demokratskih običaja. Za brigu je gotovo izvesna destabilizacija inače tankih i krhkih procesa tranzicije do koje bi došlo ako sa vlasti odu snage koje su uprkos svim aferama, propustima, pa i neuspesima u određenim oblastima, imale stratešku reformsku inicijativu. S druge strane, teško je zamisliti frankenštajnovsku vladu koju bi trebalo formirati da bi odgovarala programskim ciljevima političkih snaga koje su se okupile u nameri da obore sadašnju vladu. Najverovatnije bi posle ovakve smene bilo izgubljeno još neko vreme dok se ne nastave započeti pozitivni procesi i, eventualno, načine novi prodori koje sadašnja vlast nije umela ili nije htela da pokrene. U mračnijim scenarijima, ako u sadašnjoj ad hok udruženoj opoziciji prevagu odnesu poznati stari koncepti, Srbija bi ponovo mogla zabasati u opasno istorijsko bespuće. Od opozicije se možda može, a možda i ne mora očekivati ovakva vrsta dugoročne odgovornosti. Njihov je neposredni interes da ako mogu obore vladu i zauzmu njeno mesto. Da li baš po svaku cenu? Valjda o tome razmišljaju i oni pripadnici sadašnje opozicije koji su zajedno sa aktuelnom vlašću započeli reformske promene.