Nije tako crno

- Nije tako crno kao što se predstavlja, bio bi najkraći komentar republičkog ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića na u poslednje vreme učestale primedbe o tranzicionom učinku u Srbiji.

– Mi se, istina, nalazimo u trećoj, osetljivoj godini tranzicije, strpljenja je sve manje, i to manje nego u drugim zemljama, a i u situaciji smo da politički populizam preplavljuje sve procese. Između ostalog, zahvaljujući privatizaciji ove godine će u zemlju ući oko milijardu i sto miliona dolara, tri i po puta više nego što je planirano. I svi u okruženju vide pozitivne promene, samo neki kod nas to ne žele, neodgovorno sakupljajući političke poenčiće, pa šta košta da košta – konstatuje Vlahović u razgovoru za "Politiku".

U prilog svojoj tvrdnji zadovoljno pokazuje ovih dana najčitanije štivo u srpskom ministarstvu. Reč je o tekstu iz hrvatskog "Nacionala" pod naslovom "Srbija Hrvatskoj preotima strane ulagače", u kome se ocenjuje da se "privatizacioni proces u Srbiji odvija takvom brzinom da je vlada Zorana Živkovića samo u dva mjeseca uspjela privući stranih ulaganja koliko Hrvatska tijekom čitave prošle godine" i procenjuje da će "Srbija postati najprivlačnija zemlja za strane investitore".

• Lepo je to pročitati, ali su najnoviji ovonedeljni podaci domaće statistike o višemesečnom uzastopnom padu proizvodnje prilično upozoravajući?

– Iskreno, sumnjam da oni odražavaju pravo stanje, što zbog metodologije koja obuhvata u celini samo državni i društveni sektor čija se preduzeća sa privatizacijom, jedno po jedno skidaju sa statističkog radara, što zbog nespremnosti privatnog sektora da prikaže svoje aktivnosti. Razlog više da sumnjam u nesavršenost statističkog praćenja jesu podaci o nivou redovnih budžetskih prihoda (ne računajući privatizacione), koji su najbolji pokazatelj nivoa privredne aktivnosti.

• Prihvatimo li sa rezervom i statističke pokazatelje, teško je poreći da nije došlo do očekivanog privrednog pomaka, a kamoli najavljivanog uzleta u ovoj godini.

– To je realna posledica tranzicije iz poludirigovane u tržišnu privredu. Kad bolje pogledamo, do pada industrijske proizvodnje došlo je upravo kod onih neefikasnih preduzeća, koja posluju neprofitabilno i kojima se više neselektivno i nerezonski ne daje novac. Ne slažem se sa onima koji tvrde da smo tranzicioni šok preživeli devedesetih. Tranzicija je ovde počela tek 2001. godine, a pad koji nam se dogodio u prošloj deceniji posledica je sankcija, ekonomije zatvorenog tipa i raskidanja tradicionalnih veza koje su postojale između bivših republika SFRJ.

• To se znalo i kad su pravljene projekcije za ovu godinu, a rezultati su lošiji i od naknadno korigovanih?

– Bilo je nekoliko problema koji su između ostalog doveli do otežanih uslova privređivanja. U poslednjem kvartalu prošle godine zbog nekonzistentne vancarinske politike koju su vodile institucije bivše savezne države došlo je do bespotrebnog podizanja spoljno-trgovinskog deficita i stvaranja nelojalne konkurencije domaćim proizvođačima potrošnih dobara. Došlo je i do nesinhronizovane politike NBJ i javnih finansija, što je plaćeno i manjim javnim investicijama i smanjenjem kreditnog potencijala za privredu. U prvih pet šest meseci izostale su i privatne investicije zbog povećanog političkog rizika. Uz to, sve dok ne uvedemo porez na dodatu vrednost nećemo imati ključno oružje u borbi protiv sive ekonomije. Ne treba zaboraviti ni da veliki broj preduzeća koji je privatizovan zahteva naknadno restrukturisanje, za šta je potrebno izvesno vreme i da u tom periodu kratkoročno dolazi do pada proizvodnje.

• Može se steći utisak da vlada Srbije reaguje tek sada nakon upozoravajućih statističkih procenata.

– Vladi Srbije su do maja zaista bile vezane ruke. Neki ključni procesi, kao što su carinska i vancarinska zaštita ili donošenje sistemskih zakona nisu bili u njenoj ingerenciji. Tek nakon donošenja Ustavne povelje mi smo dobili ingerencije i u rekordnom roku odradili svoj posao, mada ima onih koji smatraju da vlada treba da se bavi operativnim transakcijama u stilu "privreda nema para, finansiraj je".

Ali, ponavljam, nije bitan nivo već kvalitet industrijske proizvodnje. Da li mi danas po svaku cenu, čak i po cenu ugrožavanja makroekonomske stabilnosti, treba da finansiramo, recimo "Zastavu", da tako podižemo obim proizvodnje, da proizvedemo 60.000 automobila, a da ta vozila nema ko da kupi jer su nekonkurentna na tržištu.

• Šta ćete sada konkretno učiniti da bi do privrednog oporavka ipak došlo?

– Sada kad je budžet potpuno konsolidovan, kad je prihod od privatizacije tri i po puta veći od planiranog, kreće se sa javnim infrastrukturnim investicijama, u puteve ali i u navodnjavanje, koje značajno pokreću privrednu aktivnost. Mnogo očekujem i od zakona o stečaju i zakona o registraciji privrednih subjekata koji će direktno doprineti unapređenju poslovnog ambijenta. Potreban je samo efikasan stečajni postupak pa da se aktivira potencijal za privatne investitore koji će biti u prilici da u transparentoj utakmici kupuju imovinu tih preduzeća. Zakonom o registraciji pojednostaviće se, skratiti i pojeftiniti procedura za osnivanje preduzeća. Za razvoj malih i srednjih firmi posebno je važan početak rada Garancijskog fonda koji je već potpisao ugovore sa bankama i već razmatra prve zahteve...

• Da li onda, konačno, u sledećoj godini možemo očekivati i priliv stranog privatnog kapitala i kroz "grinfild" investicije?

– Ja sam optimista i od sledeće godine očekujem mnogo. Ove godine završiće se restrukturisanje u sedam od 49 velikih sistema, a sledeće u još polovini preostalih. Kroz privatizaciju je do sada u Srbiju ušlo 15 multinacionalnih i nekoliko velikih kompanija iz regiona. Stvoreno je poverenje u ambijent i kritična masa – magnet za privlačenje grinfild investicija, koje traže unapređeno poslovno okruženje. A atraktivnost poslovne klime biće značajno podignuta donošenjem pomenutih zakona, ali i za to veoma važnim zakonom o izvršnom postupku koji priprema nadležno ministarstvo (omogućiće da se dužničko-poverilački odnosi i prevare rešavaju u roku od tri dana, a ne tri godine). Čini mi se da unapređenje efikasnosti sudstva postaje upravo kritično pitanje daljeg toka tranzicije.