DOS iz bajke

Tri godine od pada Miloševića lepa je prilika za vladine i antivladine ljude da podvuku crtu i naprave neke bilanse. Ali, nema ih, ili: nema ih još, čak ni propagandista, da napišu to parče istorije. Nema, u stvari, bivšeg premijera koji okolnost godišnjice nipošto ne bi propustio a da ne organizuje neku kampanju. No, zato su novinari tu, koji valjda zbog prirode svog poziva, ipak prednjače i već, radoznali kakve ih je bog dao, postavljaju građanstvu teška pitanja tipa: da li ste očekivali ovo ili više?
Pitanje jeste prosto, ali neko mudrije i drugačije na ovu temu teško i da postoji. To pitanje, naime, muči ljude sve i da ih niko o tome ništa i ne pita, i naročito dolazi u glavu onima koji su 5. oktobra odigrali za svoju revoluciju. Oni bi jednostavno voleli da znaju kako su prošle njihove nade.

Ako bi se pitali stranci, onda stvari ovde u principu ne stoje loše. I surovi MMF, koji tu reputaciju potvrđuje kad god i gde god stigne, ovde recimo nije ostavljao neke značajnije tragove svoje bespoštedne kritike. Čak ni Koštunica kao predsednik države u ove tri godine o kojima je reč nije uspeo sasvim da pokvari taj naš rejting kod stranaca, mada je, na žalost, mnogo toga uradio da se desi upravo to. Setimo se kako ga je ono Širak, na primer, u Bijaricu pre tri godine bio postavio u centar one grupne slike evropskih lidera, kao pobednika nad Miloševićem, ali je Koštunica neprekidno išao da pobegne iz toga društva, što mu je na kraju pošlo za rukom kad mu više niko iole značajan nije dolazio u posetu, niti je on kod koga bio pozivan. Izgledalo je kao da živi u uverenju da mu svet smeta u tome da kod kuće ima podršku i poverenje, za čim je stalno i nepogrešivo žudeo, da bi na kraju krajeva i tu izvisio.

Tu vrstu fobije njegov naslednik Marović nema. Ima samo jednu fascinaciju velikim svetom koja se ove nedelje u Njujorku na zasedanju UN manifestovala tipičnim sindromom koji se zove "Pinki je video Tita". Marović je video Buša, i taj susret opisao jezikom onog dečaka koji dodiruje legendu. Sklon velikim gestovima, Marović ne propušta priliku. Ali, to izgleda ne utiče negativno na tu famoznu uvek pozitivnu ocenu koja o našoj tranziciji dolazi sa strane, i koja se nekad, kao nedavno na susretu ministra policije i evropskog funkcionera Buseka u Beogradu, zna pretvoriti u neodmerenu pohvalu.

Na domaćem terenu poslednje tri godine vide se po pravilu u obrnutoj vizuri, i čini se da povodom rezultata 5. oktobra traje neki prećutni rat između sveta i nas. Najglasnija negacija. ama baš svega što se radi, dolazi ovde sa strane onih čijih su vođa upravo ovih dana pune haške sudnice. Njihov se eksponent u otadžbini čak kandiduje za predsednika Srbije, uz Dinkićevu bojazan da bi baš taj mogao pobediti Mićunovića. No, kako je Hag ovde za neke još uvek kontroverza, podsećamo samo toliko da će tih vođa uskoro biti pune i naše sudnice na suđenjima za gnusna zlodela i istorijske pljačke. Otuda, iz te pomrčine, dolazi dakle ta kritika.

Nekako kao da se baš upravo spomenute činjenice guraju u stranu kad se vodi razgovor o učincima nove vlasti. S njima u vezi moramo da podvučemo: ako poricanje nema moralnu osnovu - kao što ga u ovom slučaju nema - onda je ono bestidno javljanje za reč u javnim poslovima.

Ali, ni osporavanja rezultata trogodišnje vlasti koja dolaze iz legitimnih sredina često nisu ništa nežnija. U fokusu je, pre svega, DOS kao zbilja najodgovorniji za ono što se zbivalo od vremena preokreta, i ocena o njegovoj istrošenosti. Mudri Desimir Tošić ovih je dana u Pirotu usred ove vike na vladajuću grupaciju bez ustezanja kazao da je DOS u svojoj izvornoj varijanti jedna od najboljih tvorevina u našoj političkoj istoriji. To je snažna kontra onoj poplavi grafita koji su ispisani po celoj državi, gde god se stiglo, o tome da "DOS je najgori". Da li se prerano ušlo u priču o krahu te formule? Tošiću je glavni onaj duh objedinjavanja kojim je DOS bio prožet, i koji je suprotnost tradicionalnim modelima srpskog političkog organizovanja. Zrnca od toga su ostala, i ona daju rezultate na lokalnim izborima. U Priboju je prošle nedelje jedan "mali DOS" od tri stranke izborio vodeću poziciju, i nakon toga, nema sumnje, malo će se drugačije misliti o tome da li su u politici važnije razlike ili sličnosti.

U stvari, DOS već pokazuje da ume da reaguje refleksom ježa kad je vitalno napadnut. Đelić koji se u Subotici bio uključio u njegov rad izašao je otuda očaran jedinstvom. "Bio je to DOS iz bajke", izjavio je na podsmeh javnosti. Ali, poslednji događaji pokazali su da je očijukanje sa Labusom, koje je krenulo onako burno, sad malo stalo. Orlić je taj novi anfan teribl. Nagoveštavajući da bi možda mogao promeniti jato još ne izlazi iz vlasti i, naročito ne, iz upravnih odbora.

Naravno, koliko god da zbije svoje redove ova koalicija nikada više neće moći da računa na onu podršku koju je imala na početku svoje vladavine, ili nakon ubistva premijera Đinđića. G17 Plus govori da nije sklon da bude stožer nekog novog okupljanja, a DSS ima toliku mrzovolju prema drugima da bi kombinovanje s njim u ovom smislu bilo komično. Ali, mali znaju da će sami potonuti i već će nešto pokušati pre nego što zauvek napuste ovu političku arenu.

U anketama koje pitaju da li smo pre tri godine, u vreme preokreta, očekivali ovo ili bolje, ekonomija je, prirodno, uvek na vrhu jezika. U kakvom je ona zapravo stanju, tu zbilja ni najpažljiviji analitičari ne mogu da budu odrešiti. Da li su u pravu Smiljanić i njegovi, na primer, kragujevački oružari koji vrše okupacije kancelarija sa tepisima, pokazaće se vrlo brzo. Za nas koji stvar posmatramo pomalo sa strane delovala je onespokojavajuća činjenica da se, kao svoje nove igračke, ekonomije dohvatio potpredsednik srpske Vlade Čeda Jovanović. Ćute Đelić, Vlahović, Pitić a po Srbiji, na turneji, govori mladi dramaturg. Ni njegov idol, pokojni premijer, nije se kao odlični filozof preterano razumevao u tu oblast, isto se tako nije ustezao da govori o stvarima mikroekonomije, ali više su se nekako uz njega čuli njegovi kvalifikovani ministri, zvani eksperti. U svakom slučaju, oni Jovanoviću na njegovoj turneji ne prave društvo, i zato u Kragujevcu sve možda liči na Petrograd Sedamnaeste.

Prošlonedeljno koškanje između Živkovića i Jovanovića, koje je dosta obećavalo, sada se brzo zataškava. To je, u stvari, postao manir: šta god možeš pometi pod tepih. Ova vlast u ove tri godine nije čestito rešila nijednu sopstvenu tamnu mrlju. Koštunica je do kraja branio neke koji su sad na strašnom sudu, Živković stoji iza ministara, a da nije pribavio i javnosti prikazao uverljive dokaze da treba da ih štiti. Spominjemo i stari i krnji DOS je ove tri godine, kako god okrenete, zajedničko dete. Tehnika odlaganja je prosta: pusti da vreme učini svoje. Ali korozija koju prave korupcija i kriminal - a o njima je najviše reč - vremenom samo jača, ne slabi. I to je nevolja vlasti DOS što je ona rešila da uporno prti na sebi svu svoju slavu i sve svoje grehove, do kraja.