Mafija zavladala tržištem ljudskih organa

Višegodišnja nemaština i iscrpljenost svakodnevnim egzistencijalnim problemima dovela je do toga da mnogim građanima nadu ulivaju neverovatne priče kao što je slučaj da je nepoznati Srbin uspeo da na aukciji preko Interneta dobije milion i po dolara za svoj bubreg. Dovoljno je da na bilo kom domaćem pretraživaču sajtova ukucate pojam: „prodajem bubreg“ i naći ćete na desetine oglasa u kojima ljudi nude na prodaju svoje organe.

Ti oglasi uglavnom su anonimni i sadrže nekoliko šturih podataka. Najčešće bude napisano:

„Prodajem bubreg za transplantaciju, informacije i ponude na i-mejl...“

„Prodajem bubreg, krvna grupa O+, 28 godina, odlično zdravstveno stanje, samo ozbiljne ponude...“

Ovo su samo neki od mnogobrojnih oglasa koji se mogu naći na globalnoj kompjuterskoj mreži. Iako su svesni da je to krivično delo, oni koji se odluče za takav korak po pravilu tvrde da je to jedini način da bi rešili stambeno pitanje, vratili dug, platili lečenje članu porodice i slično. Pored ovih oglasa na Internetu, građani su prodaju svojih organa oglašavali i preko novina, najčešće lokalnih listova.

Javnosti je najpoznatiji slučaj tridesetogodišnjeg Novosađanina koji je u lokalnim novinama oglasio da prodaje bubreg, da bi skupio novac za sinovljevu operaciju srca u Sloveniji. On kaže da je svestan da krši zakon, ali napominje da je to jedini način da obezbedi 45.000 evra potrebnih za lečenje šestogodišnjeg dečaka.

Prema njegovim rečima, to mu jedina nada jer je nezaposlen i radi privremene fizičke poslove, kao što su utovar i istovar u novosadskom pristaništu. Ovaj žitelj vojvođanske prestonice kaže da je inače dobrovoljni davalac krvi i da ovo vidi i kao način kojim se može pomoći nekom ako mu je hitno potrebna transplantacija, a ne samo kao trgovinu ljudskim organima.

Ovakvih ljudskih sudbina u Srbiji, nažalost, ima mnogo, pa ovaj slučaj s kraja prošle godine nije usamljen. Poznavaoci ilegalne trgovine ljudskim organima kažu da nije čudo što se Srbija našla na udaru takozvane mafije organima. Činjenica da je u zemlji više od milion i osamsto hiljada ljudi na ivici gladi, dovoljan je razlog da lovci na brzu zaradu krenu ka Srbiji. Međutim, da je ilegalna trgovina poprimila dramatične okvire pokazuje i činjenica da se u raznim lokalnim listovima sve češće pojavljuju oglasi i slične priče kao one sa „internet berze“. Tako se posredstvom lokalnih novina jedan otpravnik vozova iz Zaječara na prodaju bubrega odlučio da bi vratio pozajmicu kojom je adaptirao oronulu kuću, jer od ŽTP-a nije mogao da dobije nikakav kredit, dok je jedan Kruševljanin ponudio bubreg da bi kupio stan i porodici takođe osigurao krov nad glavom.

Naši zakoni svaki oblik trgovine ljudskim organima tretiraju kao krivično delo, bez obzira da li prodajete svoj organ ili neko preprodaje organe drugog čoveka. Krivična odgovornost je predviđena i za lekare koji obavljaju nelegalne transplantacije. Devedesetih godina, kada je naše područje zbog ratova i naglog siromašenja postalo interesantno za kriminalne grupe koje se bave organizovanom trgovinom ljudskim organima, donet je novi Zakon o transplantaciji organa, kojim su predviđene i kaznene odredbe za zloupotrebe. Prema ovom zakonu, kazne za one koji bi za naknadu prodali svoj organ ili deo tela ili preprodali organ drugog čoveka živog ili mrtvog su od tri meseca do tri godine. Sankcije za lekare koji urade ilegalnu transplantaciju su nešto strože i kreću se od šest meseci do tri godine. Ista kazna za lekare je bila i ako uzmu organ sa umrlog ako se rodbina tome protivi, a on ga za života nije zaveštao. Od 12. aprila ove godine počela je da se primenjuje dopuna Krivičnog zakona Srbije kojom su pooštrene kazne za trgovinu ljudskim organima i one sa sada kreću od tri do 12 godina.

Zbog specifičnosti ove ilegalne trgovine ljudskim organima, jer se transplantacija mora obaviti u roku od nekoliko sati, kao i zbog potrebe za stručnim ljudima - hirurzima, kriminalne grupe za bogate pacijente sa Zapada organizuju „turističke ture“ u zemlje trećeg sveta, pa i u Srbiji. Tako se na licu mesta trguje organima. Bogatu klijentelu posrednici potom vode u specijalizovane klinike, najčešće u Kinu, Indiju i Filipine gde im se vrši transplantacija kupljenih organa. Šema ovog posla je jednostavna. Sa jedne strane imate mnoštvo siromašnih kojima je novac neophodan, a sa druge bogataše kojima je potrebno zdravlje i zato je, kako tvrde poznavaoci, zakon ćutanja jači nego i poznata mafijaška „Koza nostra“.

Najviše cene za ljudske organe se postižu u Sjedinjenim Američkim Državama. Na američkom crnom tržištu bubreg košta 30.000 dolara, jetra 250.000 dolara, a oko 5.000 dolara. Bogati Amerikanci i Kanađani zato idu na „transplantacione ture“ u Aziju, pre svega u Kinu i Indiju. U najmnogoljudnijoj zemlji sveta na specijalizovanim klinikama za ilegalno presađivanje organa bubreg košta oko 15.000 dolara, jetra 40.000, a srce 60.000 dolara. Cenovnik za Srbiju nije preciziran, a upućeni tvrde da se dešava da nevoljnici na primer bubreg prodaju i za manje od par hiljada evra.

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, kod nas nije zabeležena nijedan slučaj trgovine ljudskim organima.

U sistematizaciji poslova u MUP-u je predviđeno i radno mesto za borbu protiv organizovane trgovine ljudskim organima, ali kako kažu u policiji, za sada srećom nije imao posla. Ovaj najmračniji vid kriminala se inače teško otkriva jer anonimnost oglašavanja prodaje na Internetu znatno otežava ulazak u trag trgovini ljudskim organima. Preprodavci tragove ovog prljavog posla maskiraju papirima, dajući lažne izjave da su donori bubrega svom dugogodišnjem bolesnom prijatelju. Zbog toga je jako teško obezbediti dokaze da je izvršena trgovina ljudskim organima. Policijski izvori kažu da ih je zbog velikih svota novca, kao i zbog velike međusobne upućenosti učesnika, u lancu trgovine ljudskim organima veoma teško otkriti.

U skoro svim zemljama, ovaj vid kriminala je regulisan krivičnim zakonima, ali se sa druge strane vode kampanje za zaveštanje organa da bi se posle smrti koristili za lečenje drugih ljudi i na taj način pomoglo onima za koje je presađivanje organa jedini spas. U Italiji je tako prošle godine donet zakon po kome svaki građanin u određenom roku mora da odgovori da li se protivi da se njegovi organi koriste za lečenje drugih, a ako to ne uradi u roku, smatra se da se slaže sa njihovim korišćenjem.

Kod nas je ta kampanja počela krajem prošle godine kada su uvedene donorske kartice, a prvi su svoje organe zaveštali lekari sa VMA, kao i Tomica Milosavljević, ministar zdravlja. Da bi se što je moguće više suzbila mogućnost zloupotrebe presađivanja organa i precizno utvrdili uslovi za transplantaciju, do kraja godine se očekuje da Skupština Srbije usvoji novi zakon o transplantaciji. Stručnjaci za ovu oblast ističu da će njim biti precizno regulisano koje ustanove i pod kojim uslovima mogu da izvrši presađivanje tkiva i organa. Novi zakon će odrediti i načine na koji će se vršiti i zaveštanje organa da bi posle smrti mogli da se koriste za lečenje drugih. Njime će biti tačno regulisano uvođenje donorskih kartica kojima ljudi sami zaveštavaju svoje organe, a ne, kao što je bilo do sada, da o tome odlučuje rodbina posle njihove smrti. Donori će uvek uz sebe nositi karticu da bi u slučaju iznenadne smrti njegovi organi mogli da se koriste za lečenje drugih. Dosad je podeljeno nešto više od 600 kartica, a kako kažu lekari na VMA, da bi se osetio značaj ove akcije, potrebno da u Srbiji bude oko tri do četiri miliona donora. Samo na transplantaciju bubrega u Srbiji čeka blizu 1.500 osoba, a da bi se došlo do odgovarajućeg organa praksa pokazuje da u odnosu na broj bolesnih broj donatora mora biti i desetak puta veći. Zato stručnjaci i pozivaju da se zaveštanje što više afirmiše i objasni građanima značaj takve akcije. Nacrtom zakona koji se nalazi na javnoj raspravi predviđeno je osnivanje centralne agencije za transplantaciju, kao i učlanjenje u „Eurotransplant“ koji pomaže u razmeni organa između nacionalnih asocijacija za presađivanje organa.

Evropska iskustva

Najviše zaveštanja organa u evropskim zemljama, prema podacima „Eurotransplanta“, ima u Španiji, Belgiji i Austriji. Španija je najviše odmakla i u afirmaciji donorstva, pa su u akciju zaveštanja organa uključene i mnogobrojne javne ličnosti poput čuvenog tenora Plasida Dominga. Film „Sve o mojoj majci“, Pedra Almodavara, jezikom umetnosti takođe afirmiše zaveštanje. U Italiji se svi građani prema zakonu moraju izjasniti da li su protiv zaveštanja organa. Slovenija može da posluži kao model, jer je ona prva zemlja na ovom prostoru koja je savremenim zakonskim aktom regulisala transplantaciju i uvela donorske kartice. Tako je u Sloveniji samo u jednom mesecu prošle godine obavljena 51 transplantacija, od čega čak sedam presađivanja jetre.

Zakon o transplantaciji

Prvi zakon kojim je regulisana transplantacija kod nas potiče iz doba SFRJ, iz 1981. godine, kada je presađivanje organa još bilo u začetku, pa se nisu ni slutile moguće zloupotrebe, pa njime nisu predviđene sankcije. Kaznene odredbe su uvedene tokom devedesetih godina u vreme SRJ novim zakonom o transplantaciji, prema kome se kazne za učesnike u trgovini ljudskim organima kreću od tri meseca do tri godine. Dopunama Krivičnog zakona Srbije, koje su se počele primenjivati od 12. aprila ove godine, kaznene mere su pooštrene. Novim članom 54a zaprećena kazna za uzimanje organa silom, pretnjom ili obmanom iznosi od jedne do pet godina. Ako je zbog toga osoba unakažena, ili joj je narušeno zdravlje, kazne su od tri do 12 godina, u slučaju smrti najblaža kazna je sedam godina. Ovim član je predviđena kazna od 12 godina za osobe za koje se utvrdi da su organizovano učestvovale u preprodaji ljudskih organa.

„Hiljadu ždralova“

Olivera Jelikić, savetnik u Ministarstvu pravde, kao advokat se 1995. susrela sa mogućim slučajem trgovine ljudskim organima. U nemogućnosti da slučaj istera do kraja, ona je napisala roman „Hilajdu ždralova“, koji je dobio nagradu „Dositejevo pero“. Roman govori o dvanaestogodišnjem retardiranom dečaku koji je nestao bez traga. Dečak je boravio u specijalizovanoj ustanovi i kad je majka došla po posmrtne ostatke dečaka, pošto su joj javili da je dečak preminuo, u ustanovi su je počeli ubeđivati da je ona telo već preuzela. Ni posle svih pokušaja nisu došli ni do kakvog odgovora.