Komentar: Ubijanje slona

Postoji jedan esej Džordža Orvela koji najbolje oslikava složenu prirodu stare-nove dileme izgradnje nacija. U eseju, koji se zove "Ubijanje slona", govori se o tome kako je Orvel, tada u službi kolonijalne policije u Burmi, bio prisiljen da ubije slona protiv svoje volje. Rano jednog jutra, Orvela su nazvali nadređeni oficiri i rekli mu da jedan slon pustoši obližnji bazar. Uzeo je svoju pušku i krenuo ka  bazaru, mada nije želeo da ubije veliku životinju. Kada se našao na licu mesta, zatekao je ogromnu gomilu ljudi.

"I odjednom sam shvatio", piše on, "da ću ipak morati da ubijem slona. Preći sav taj put, s puškom u ruci, s dve hiljade ljudi koji me prate, i potom se poput slabića povući, ne uradivši ništa – ne, to nije bilo moguće. Gomila bi me ismejala!"

Razlog zbog koga smo se okrenuli Orvelovom eseju je to što on predstavlja najkraći i najsnažniji uvod u našu temu. Ujedinjene Nacije se danas nalaze u zamci sličnoj onoj o u kojoj se našao mladi Orvel.

U svetu u kome države doživljavaju slom, a njihove granice nestaju, proces izgradnje nacija je sada, više nego ikad, ne samo moralni veći i bezbednosni imperativ. To je neizbežna realnost međunarodne zajednice.

Međutim, naše pitanje je sledeće: da li je moguće ustanoviti uslove za legitimnu i održivu nacionalnu upravu tokom perioda pod benevolentnom stranom autokratijom pod okriljem Ujedinjenih Nacija kao što je to pokušano na Balkanu poslednjih godina? Da li je moguće izgraditi demokratiju pod uslovima u kojima se samouprava uskraćuje?

Ova pitanja nisu povezana ni sa efikasnošću Ujedinjenih Nacija kao pokretačkom snagom procesa izgradnje nacija, niti sa troškovima tog procesa. To su pitanja o legitimnosti misija Ujedinjenih Nacija u očima lokalnih društava.

Živimo u svetu starih pravila i novih pretnji. Postoji jasna potražnja za izgradnjom nacija u mnogim krajevima sveta. Problem je u ponudi. Naša pozicija u ovom trenutku je da je debata o vrlinama multilateralnih nasuprot unilateralnim misijama izgradnje nacija jalova.

Ono što je zaista važno jeste odabir odgovarajućeg "izvođača radova", uzimajući u obzir specifične okolnosti vezane za svaku misiju. Po našem mišljenju, Evropska Unija, a ne Ujedinjene Nacije, je u boljoj poziciji da uspešno obavi misije izgradnje nacija na Balkanu. Takođe je u interesu Ujedinjenih Nacija da prenese ove vrste misija u regionu na Evropsku Uniju.

Mada bi, ipak, Ujedinjene Nacije trebalo posmatrati kao univerzalnog "izvođača radova" u procesu izgradnje nacija, balkanski primer jasno ukazuje na činjenicu da međunarodna zajednica mora odlučiti koje telo je u najboljoj poziciji da se angažuje u takvim misijama u konkretnim slučajevima.

Posle završetka hladnog rata i napretka normativnih vrednosti demokratije i ljudskih prava, zajedno sa napretkom procesa evropske integracije, izgradnja nacija sve više poprima značenje izgradnje demokratije. Ova promena se često zanemaruje, ali je od kritične važnosti za izbor strategije za uspešan proces izgradnje nacija. Aktuelni trend ka liberalnom intervencionizmu bi bio nezamisliv ukoliko ga ne bi podržavali elementi retorike i samopouzdanja: ideja – ako ne već sama praksa – demokratije; ideja – ako već ne sama praksa – o ljudskim pravima; ideja – ako već ne sama praksa – o jednakosti pred zakonom.

Cilj izgradnje nacija je stvaranje razumno legitimnih demokratija. Međutim, aktuelna upotreba izraza – izgradnja demokratije, izgradnja država i izgradnja nacija – kao sinonima nije lišena problema kada pređemo na polje oblikovanja odgovarajuće politike.

U stvarnom životu ciljevi izgradnje demokratija i izgradnje država mogu biti u sukobu. U Bosni i Hercegovini, na primer, međunarodni faktori procesa izgradnje nacija su otkrili da je dosledno poštovanje demokratskih pravila najveća prepreka uspehu u izgradnji funkcionalne države tokom jednog ograničenog vremenskog perioda.

Ishod je da je Bosna i Hercegovina postala demokratska država, članica Ujedinjenih Nacija, kojom upravljaju predstavnici međunarodne zajednice. Da li ova mekana verzija benevolentne autokratije pod okriljem Ujedinjenih Nacija može biti prihvatljiva za bosansko društvo?

Zar nije nužno prisetiti se da su nacionalni oslobodilački pokreti – u znatno većoj meri nego pažljivo osmišljeni projekti izgradnje institucija – na zalasku kolonijalizma doveli do rađanja novih država?

Izgradnja nacija postaje sve složeniji zadatak, imajući u vidu da država nije ono što je nekada bila. Tokom skoro dva stoleća, nacionalna država je bila distinktivno obeležje političkog identiteta Evrope. Shodno tome, kada su 1991. godine narodi bivše Jugoslavije započeli svoj marš ka nezavisnosti, koristeći dobro poznate primere iz evropske prakse izgradnje država kao što su rat, etničko čišćenje i politika asimilacije, oni su imali istorijskog razloga da veruju kako je to sastavni deo njihove evropeizacije.

Međutim, u očima zemalja Evropske Unije, ovakva praksa je predstavljala otelotvorenje antievropske balkanizacije. Ispostavilo se da je ovaj nesklad političkih perspektiva veliki izazov za proces izgradnje nacija na Balkanu. Evropa i Balkan su se ponovno susreli kao blizanci koji su prethodnih pola veka bili rastavljeni, a sada ne mogu da prepoznaju jedan drugoga.

Ljudi na Balkanu teže pridruživanju postmodernističkom svetu Evropske Unije jer ih privlači njen prosperitet i uljudnost. Ipak, oni se istovremeno nesvesno odlučuju da grade klasične nacionalne države one vrste koja postoji u mnogim drugim delovima sveta, ali nestaje u postmodernoj Evropi.

Suočeni sa ovom dilemom, trebalo bi da postavimo ključno pitanje: ko je legitimni "izvođač radova" u procesu izgradnje nacija na Balkanu?

Naše je mišljenje da su Ujedinjene Nacije legitimni mirovnjaci, ali da ne "obećavaju" previše kao ključni faktor izgradnje nacije na Kosovu.

Legitimnost procesa izgradnje nacije na Kosovu će uglavnom zavisiti od izbora normativnog okvira unutar koga se proces izgradnje države odvija. Izbor je između izgradnje nacionalne države koja je dovoljno funkcionalna da bi pružila garancije Kosovu da može dati svoj doprinos upravljivosti svetskog sistema i izgradnji države koja bi u bliskoj budućnosti mogla da postane članica Evropske Unije. Sučeljavanje ciljeva ove dve različite strategije izgradnje države bi moglo dovesti do sloma države na Kosovu i novog ciklusa destabilizacije u regionu.

Međunarodna zajednica je uspela da ubedi kosovske Albance kako je njihova nezavisnost jednostavno pitanje vremena. Istovremeno, uspela je da uveri Beograd kako Kosovo ne može postati nezavisno bez pristanka Srbije. Ovaj nedostatak jasnog razgraničenja ciljeva je ozbiljan problem misije izgradnje države na Kosovu. Da li je stvarni cilj protektorata Ujedinjenih Nacija na Kosovu da pomogne kosovskim Albancima u izgradnji njihove sopstvene države, ili je stvarni cilj protektorata da se spreči nastanak suverene države kosovskih Albanaca?

Da bi očuvala ovu nemoguću ravnotežu očekivanja, Misija Ujedinjenih Nacija na Kosovu, UNMIK, se sve više angažuje na mikro-menadžmentu i svakodnevnim poslovima upravljanja pokrajinom, preuzimajući krivicu za narastajuće ekonomske nevolje i neispunjena očekivanja kako srpske tako i albanske zajednice.

U ovom kritičnom trenutku, Ujedinjene Nacije bi trebalo da shvate kako je Evropska Unija u boljoj poziciji – uprkos nedostatku političke volje – da preuzme ovaj posao. Ujedinjene Nacije bi trebalo da ovlaste Evropsku Uniju da bude predstavnik međunarodne zajednice na Balkanu – i to ne zbog njene efikasnosti, već iz razloga legitimnosti. Evropska Unija verovatno ima manje iskustva nego Ujedinjene Nacije u misijama izgradnje nacija, ali ima više legitimiteta da to učini u slučaju Balkana.

Politički analitičar Ivan Krustev je direktor Centra za liberalne strategije i izvršni direktor Međunarodne komisije za Balkan.
Nadežda Mihajlova je bivši ministar inostranih poslova Bugarske.

Duža verzija ovog članka se nalazi u publikaciji "Avantura mira: Dag Hamarskjold i budućnost Ujedinjenih Nacija", koju su priredili Sten Ask i Ana Mark-Jungkvist, u izdanju Pelgrejv Mekmilana.