Novac ceka na mir u drzavnoj kuci

Postignuta makroekonomska stabilnost - cena, kursa, javnih finansija - kosta i proteklih meseci smo zaista imali usporavanje industrijske proizvodnje, ali u drugom delu ove godine privreda ce se postepeno izvuci iz recesije i verovatno ce u 2002. biti ostvaren rast proizvodnje u industriji od 3 odsto.

Mada nece ponoviti lanjski rekord, ni poljoprivredna proizvodnja nece biti losa i izvesno je povecanje otkupa i prodaje poljoprivrednih proizvoda od 20 odsto u odnosu na proslu godinu, kaze Miroljub Labus, potpredsednik Savezne vlade, odgovarajuci na kritike da aktuelna vlast nije uradila mnogo na planu ozivljavanja proizvodnje.

Ipak, ocekivanih novih investicija jos nema, kao ni novih biznisa i radnih mesta. Mogu li se reforme nasukati na taj greben i kako je moguce restrukturiranje domace privrede, bez otvaranja mogucnosti za novo zaposljavanje?
- Bez novih radnih mesta svakako nema prestrukturiranja privrede. Medjutim, iako zvanicni podaci govore da smo lane imali 155 miliona evra stranih investicija - sto svakako nije dovoljno, mada jeste znak da ce ubuduce privredna aktivnost biti bolja - cinjenica je da nasi podaci o registraciji stranih direktnih ulaganja nisu dobri i da su ona realno dosta veca. Veci problem je veliki broj malih ugovora, za proslu godinu registrovanih 1.371, koji svedoce da se nalazimo u fazi ocene rizika i da investitori najpre ulaze sa malim kapitalom, zeleci da se uvere u politicku stabilnost u zemlji i u to da li ce se odrzati postignuta makroekonomska stabilnost. Ako njihova procena bude pozitivna, povecace svoju aktivnost i situacija u pogledu radnih mesta bice bolja. Statistika, takodje, stalno belezi pad zaposlenosti u drustvenom sektoru, a ne prati je u privatnom, gde je otvoreno vise radnih mesta od ugasenih u drustvenim firmama, ali to nije registrovano, sto znaci da je ljudima u takvim slucajevima najveci problem nepostojanje sigurnosti radnih mesta. Pravo pitanje je i kako izvuci stednju iz slamarica, jer ni stanovnistvo ocito jos nema poverenja da oko 3,5 milijardi evra unese u banke, posto i dalje nema poverenja u domacu privredu. Ocito se nalazimo u periodu procene i opsteg iscekivanja, a potencijal za privredni rast je veci i moci ce da se aktivira ako se investitori i nasi gradjani uvere da ce se voditi ekonomska politika koja ce odrzati postignutu stabilnost i da ce se smanjiti politicki rizici, a sa njima i nesigurnost ulaganja.

Neki strucnjaci sve to svode na prosto pitanje - kada drzava potrosi prve pare od privatizacije, a viskovi zaposlenih pare iz socijalnih programa, sta ce se dogoditi, ukoliko se u medjuvremenu ne obezbedi povecanje privredne aktivnosti?
- Problem bi zaista bio ukoliko bi se ta sredstva potrosila za finansiranje budzetskog deficita, za sta do sada nije potrosen nijedan dolar. Medjutim, to ostaje pravo pitanje za postizanje nacionalnog konsenzusa - da li cemo ponoviti gresku napravljenu kada je prodat Telekom kao najvrednija investicija i svi su uzivali u potrosackom raju nekoliko meseci da bi se potom vratili u surovu realnost, ili cemo se uzdrzati od potrosnje i pare od privatizacije uloziti u nove investicije. Cinjenica je da postoji opasnost da se u buducim izbornim kampanjama to zloupotrebi, jer je najlakse narodu obecati povecanje potrosnje i izborna kampanja svakako nije najbolji trenutak za postizanje pomenutog konsenzusa, koji ne podrazumeva samo zrelost politickih partija, vec i birackog tela. U svakom slucaju, pitanje kako ce se upotrebiti pare od privatizacije vrlo brzo ce se postaviti i mora se biti svestan problema - hocemo li izvesnu bolju buducnost, ili bolju sadasnjost uz neizvesnu buducnost - a na njega niko ne moze pojedinacno da da odgovor.

Upravo smo dosli na pitanje politickih rizika, koje analiticari vide kao jedan od glavnih razloga zbog kojeg se strani i postojeci domaci kapital jos uvek ustezu da ulazu u srpsku privredu. Kako razmirice izmedju DOS-a i DSS-a uticu na reforme, pre svega na ekonomiju, i shodno tome na polozaj Srbije u svetskim finansijskim i investicionim krugovima?
- To nesumnjivo ne utice dobro na izglede reformi, ni na polozaj zemlje. Ne zelim da ulazim u razloge, ni ko je prvi poceo, ali je jasno da svaka reforma trazi politicku saglasnost. Nijedna vlada koja se sprema za izbore, na primer, nece doneti odluke da cetiri godine investira u energetiku, jer zna da rezultati tih ulaganja postaju vidljivi tek kroz desetak godina. Stoga jeste bila hrabra odluka ove vlade da se najveca sredstva uloze u energetski sektor, ali posle dve godine to postaje problem, jer su niz neophodnih investicionih projekata dugorocni, da bi se izgradila infrastruktura, bez koje sutra nece biti ni povecanja proizvodnje.

Ti projekti traze velika sredstva, ne donose mnogo novih radnih mesta, ali bez takvih ulaganja ih ni u buducnosti nece biti, jer niko nece investirati u zemlju u kojoj nema dobih puteva, redovnog snabdevanja strujom, gde su problem telefonski prikljucci i slicno, tim pre sto sve to moze da ima i da bira u regionu, u najblizem okruzenju. Najkrace receno, te velike ulozene pare ce postati korisne, ne danas, vec sutra, a politicka nestabilnost u zemlji smanjuje horizont za donosenje takvih odluka svakoj vladi i vracamo se u situaciju iz Milosevicevog doba - da se politika vodi od danas do sutra. Politicka stabilnost je, dakle, nuzna ne samo zbog stranih investitora ili da bi ljudi stavili svoje pare u banke, vec i za buduce strateske odluke same vlade.

Politicku nestabilnost vec imamo, da li su izbori novo dolivanje ulja na tu vatru?
- Izbori svakako ne mogu da doprinesu reformama, ali ako postoje trzavice i ukoliko su neizbezni, onda ih treba odrzati sto pre. Medjutim, i tada ostaje pitanje da li ce izbori resiti problem, posto ce DOS i DSS, isti akteri sadasnjih rasprava, posle izbora morati da prave koalicionu vladu. Ono cega se zaista treba plasiti su laka obecanja tokom izborne kampanje - jedni da obecavaju svima plate i kada ne rade, drugi da pokusaju da traze pare za socijalne programe, a ne za investicije...

Pocetak rada na ustavnoj povelji najblaze receno izgleda kao novi moguci jalovi maraton. Ukoliko se to i potvrdi, kako ce Srbija odbraniti reformski kurs i uspostaviti zeljene odnose sa EU?
- Ili ce se u skladu sa poveljom naci resenje za nove institucije i ustav buduce drzave, ili ce zapoceti jalovo natezanje u kome ce sve sto nije na pocetku ispregovarano pokusati da se revidira. Ali, problemi su u Podgorici, zbog tamosnjih politickih podela i odsustva konsenzusa, i u Briselu, gde se, takodje, ne govori jednim glasom. Na mene se iz Brisela vrsi pritisak da napravim akcioni plan za brzo usaglasavanje trzista, odnosno carinske i trgovinske politike. Ja sam dao konture tog plana, ali se traze garancije iz Beograda i Podgorice da se slazu, jer je u planu sadrzana revizija Dogovora iz Beograda. Objektivno smo u situaciji da se realizuje Beogradski dogovor, uz garancije da Srbija nece imati smetnji na putu integracije u EU, ili ce se otvoriti proces njegove revizije u smeru, kada je usaglasavanje trzista u pitanju, koji zeli Evropa. Medjutim, ni u jednom slucaju problem nije u Beogradu, jer i pored politickih rasprava u javnosti, i DOS i DSS imaju isti stav u pogledu primene Beogradskog sporazuma. Pritisak Brisela je na pogresnoj strani i ne treba ga vrsiti ni na mene, ni na Beograd.