Budućnost bez vođe

Za razliku od junske razmetljivosti 1999. godine, vojni vrh koncem 2002. pokazuje uzdržanost u svakom pogledu. Ili se bar trudi da bude tako. Više od pola veka Vojska je u nas bila snažan preventivni adut svake vladajuće politike. Ponekad se mislilo da bi oružana sila mogla iz svoje mitske snage da izvuče dovoljno političke mudrosti i tako reši stvar.

Politička pamet Vojske ponekad se nalazi u topuzu, ali i ne mora. Nivo militarizma često nije ni u kakvoj logičnoj vezi sa profesijom. Dakle, bilo je mnogo generala koji nisu bili radi da potežu mač iz korica. Kao što je bilo civila čija je nagla vlastelinska narav diktirala da se svaka kriza lako može razrešiti silom. Pogotovo ako je ugrožena vlast uz mogućnost da sa njenim krajem bude okončana i neka tiranska biografija.

U Srbiji više nema ličnosti koja bi svoju personalnu harizmu dovela do nivoa poistovećivanja s Vojskom. Ta okolnost morala bi da godi svakoj demokratiji, makar ona bila još u pelenama. Broz je ipak bio samo jedan, pa je tako svaki naknadni pokušaj da se pomama za "vrhovnim komandantom" oživi sa novim statistima - propadala na najgori način. Operetska ideja sa Miloševićem nije se primila čak ni kao farsa. Prvi vojnik nije uspeo da mu uruči Orden heroja posle poraza, iako je Miloševića, koji nikada nije razumeo šta to Vojska u stvari radi - proglasio vojskovođom kakvog "moderna istorija ne pamti".

Prirodni naslednik takvog vojskovođe, Vojislav Koštunica, pokušao je da rukovodi Vojskom uz kombinaciju opčinjenosti i snebivanja. Njegovo komandovanje bilo je samo kontinuitet nerazumevanja o čemu je tu zaista reč. Predsednikovi su savetnici od Vojske, potresene kontinuiranim porazima, napravili poligon za svoje amaterske eksperimente. Zato se i dogodilo da mu se pobuni prvi vojnik (prvi i pod Miloševićem), verujući da niko osim njega u tom diletantskom teatru neće biti u stanju da komanduje. Taj bunt je, u skladu sa okolnostima, takođe bio diletantski, bez snage da potrese bilo koga i bilo šta.

Posle te epizode Koštunica je sasvim batalio Vojsku. Država, kojoj predsedava, polako nestaje, pa se krunilo i njegovo radno mesto. U pokušaju da osvoji Srbiju, predsednik je ostavio Vojsku njoj samoj. Bez dovoljno para i bilo kakve vrednosne orijentacije. Čija je zapravo Vojska Jugoslavije? Koje su njene obaveze? Koje će granice čuvati i koji su saveznici države u tim granicama? Kako će se armija zvati kad ostane bez države?

Važni državni činovnici često su se hvatali "Partnerstva za mir", govoreći o neophodnosti primicanja tom programu. Uglavnom je o tome, gde god je stigao, pričao ministar Svilanović. I generali su uglavnom ponavljali istu lekciju. Ali, ništa se osim toga nije dogodilo. Nema reforme, nema strategije nacionalne bezbednosti, nema ideje kako dalje i sa kojim parama. Vojska i nije u stanju da menja sebe samu, to nije njen posao.

Sa Koštunicom, koji je jedva stizao da zakaže pokoju sednicu Vrhovnog saveta odbrane, sve je ostajalo isto. Onima koji i te tako smatraju da ništa pod ovim nebom ne treba menjati - to konzerviranje je mirisalo na dobro.

Ali, ma o čemu se govorilo, uvek je na videlo dana izlazio krupan problem: civilna kontrola Vojske. Pokazalo se da mnogi ljudi na važnim mestima ne znaju o čemu je reč. Neki su visoki oficiri čvrsto obećavali da će "dozvoliti civilnu kontrolu", dovodeći tako čitavu demokratsku projekciju do apsurdne nemoći. Navedena varijanta funkcionalnog nerazumevanja mogla je da bude zataškana stanjem stvari. Izgledalo je da čitav sistem odbrane, sve sa svojim neizmerno tromim i komplikovanim mehanizmima, postaje krotak. I da ta krotkost nije ništa drugo nego pristajanje na novu atmosferu u državi.

Taj utisak je bio pogrešan. U Vojsci postoje bar tri faktora koji su skoro otvoreno na granici restauracije. Služba bezbednosti je lider takve koncepcije, na osnovu koje je sve što se menja, a nije u skladu sa izvornim vrednosnim principima (kontrola uma) - tragična greška. Zanimljivo, takvu strukturu sa zastrašujućom zanatskom filozofijom represije - tim predsednika savezne države je prihvatio kao uzornog čuvara poretka. Ideološki ešelon je i dalje veoma moćan. Njegova je vrednosna ikona pozicija vođe i vođin oslonac na Vojsku. Ustavni poredak se brani tako što se svim sredstvima čuva neprikosnovena vlast takvog pojedinca.

Možda je materijalna snaga regresa najopasnija. Nju čini ilegalna vojna aristokratija, udružena sa finansijskim i krijumčarskim lobijem. (Izvoz oružja u Irak.) Ali, bez ideološke, obaveštajne i bezbednosne podrške, ovaj sloj ne bi imao šanse.

Ko onda kontroliše Vojsku, ako ne postoji vožd koji bi to činio deleći milost mundirima za svoj račun? General Krga je rekao da se zalaže za civilnu kontrolu, "ali uz određenu profesionalnu autonomiju". Zasad nije poznato šta bi to značilo i kako bi bio organizovan uvid u suštinu. Dakle, ko bi bio zadužen da pre svega postroji službu bezbednosti? Ona još ima ambicije da kontroliše državu i društvo i sastavlja inventar neprijatelja. Naravno, onako kako su njeni revnosni mislioci i delatnici uspeli da ih prepoznaju.

U Vojsci postoji zebnja povodom bliske budućnosti. Šta će se dogoditi kad labava savezna država konačno promeni ime i postane sasvim raspolućena. Na jednom predizbornom skupu održanom među generalima, Koštunica je obećao da će Vojska opstati. Ko je uopšte govorio o tome da neće?!

Predsednik nove državne tvorevine neće imati previše operativnih ovlašćenja u odnosu na armiju. Biće tu mnogo važnija funkcija ministra odbrane koji će morati da se sretne sa jednim umornim i zapuštenim sistemom. I, naravno, da krene iz početka, bez obzira na ideološku zagađenost i bezbednosnu paranoju.

Da li bi taj čovek, kako politička čaršija najavljuje, mogao da bude Zoran Živković? Taj nagoveštaj, kažu, doveo je do izvesnog nezadovoljstva u Vojsci. Neki generali se ne slažu.

 Da zaista ima civilne kontrole Vojske njih niko ne bi ni pitao.