Nedelja, 22.12.2002.

13:33

Zemlja besa i ljudi ugašenih osmeha

Izvor: Olga Nikoliæ

Default images

Muškarac, sav izbezumljen, optužio je mlađu ženu koja se parkirala ispred njega da je rukom aktivirala alarm na njegovim kolima, uzeo je bokser i besno razbio prozor na njenom autu. Samo par trenutaka ranije nervozni razbijač i zapanjena žena izašli su iz crkve,gde su se pomolili svecu koji je tog dana bio slavljen. Ovo je samo jedna epizoda u nizu neverovatnih, tužnih i nesrećnih događaja koji se u poslednje vreme sve češće dešavaju pred našim očima. Čak ni skori dolazak Deda Mraza i Nove godine ne uspeva da povrati vedrinu ljudima sa ovih prostora. I kako bi, odrasli su odavno prestali da veruju u čuda dedice iz Laponije, a deca kompjuterske ere nisu ni stigla da poveruju u čiku s bradom.

Životnu kašu zakuvavaju i političari koji tvrde da stanovnike ove zemlje više ne treba lagati, kao što su to činili njihovi prethodnici- pa im sistematski i vrlo direktno poručuju da i nemaju mnogo razloga da se raduju "novom letu". I da će 2003. biti veoma, veoma, teška. Da se prosto zna šta ih sve čeka i da se na vreme pripreme za predstojeće bitke. Ipak, posle svega što se izdogađalo sada se od ljudi očekuje da se naoružaju strpljenjem, verom, optimizmom i da zapnu, bez obzira na minule godine. Ili uprkos njima?

A gubici na svim životnim poljima gomilali su se protekle decenije i sada uzimaju danak. Ali, gde je izlaz? Došli smo do tačke kada je rat u kojem nismo učestvovali iza nas, bombardovanje Nato snaga je prošlo, sledećeg marta biće tačno četiri godine, nema inflacije, ali ni para, nema ni sigurnog posla, ali ima obećanja, planova i sve više "iščašenih" situacija i patologije na sveopštem planu mentalnog zdravlja.

- Poznata je činjenica da je ljudski život prepun gubitaka, međutim, tačno je i da postoje periodi u životu čoveka i u razvoju društva, kad su ti gubici mnogo češći i mi smo već praktično 10 godina i više suočeni sa serijom gubitaka. Počelo je sa raspadom države, a onda su došle promene i ovo društvo je ušlo u period tranzicije koji je takođe obeležen velikim gubicima. Sa promenama, koje očigledno postaju sve ubrzanije i sve snažnije, ljudi moraju da se suoče sa tim da ništa više nije sigurno- objašnjava psiholog Jelena Vlajković, profesor BU.

Ona upozorava da istovremeno dolazi i do naplate računa, jer su ljudi živeći ovde i stalno se suočavajući sa gubicima, došli na ivicu snage. I vrlo teško mogu da pronalaze konstruktivne načine da prevazilaze situacije u kojima se nalaze, reaguju besom, depresivnošću, mnogi smatraju da je izlaz u tome da prekinu sa svojim životom, ili, pak, da uđu u dugotrajno stanje, koje neko naziva apatijom- stanje depresivnosti.

- S jedne strane postoji to osećanje depresivnosti, osećanje zamora, ljudi bi želeli da se odmore i da naprave makar kraći ili duži predah. S druge strane, tranzicija u koju smo ušli zahteva buđenje neke nove energije, jednu probuđenu vitalnost, tako da su ljudi u stalnom konfliktu. Ustvari, sada bi trebalo da pokažu ono najbolje što umeju i ono najviše što imaju, a veoma su umorni od svega što se desilo. Mislim da ono što bi apsolutno trebalo uraditi, a za to su najpozvaniji psiholozi, to je da se napravi sistem podrške koji ljudima nedostaje- smatra dr Vlajković.

U odnosu na svet, naš ,takozvani kvalitet života, stvarno je mizeran, a mentalno zdravlje narušeno i ugroženo, to svako ko hoće može da vidi po ponašanju na ulici, u javnom prevozu, ako ga koristi, u radnji, pa i u pozorištu... Postoje programi psihosocijalne podrške koje bi zvaničnici samo trebalo da "profiltriraju" i prihvate. Ali, čini se da oni nemaju mnogo vremena da se bave mentalnim zdravljem, najveći deo vremena troše na visoku politiku i na sređivanje ekonomskih (ne)prilika...Koliko su političari na vlasti ipak odgovorni za stanje nacije na mentalnom planu?

- Naravno da jesu, jer konačno, ništa ne vredi ni ekonomija ni bilo šta drugo, ako ljudi ne povrate vitalnost i smisao života... i želju da ostanu ovde i da se bore. Međutim, mentalno zdravlje je uvek bilo pastorče, uvek je bilo gurnuto u stranu. Godinama sam radila sa izbeglicama i sada vodim rasprave sa nekima koji smatraju da takva vrsta podrške njima i nije naročito značajna. Potrebno im je samo sazidati kuću i sve će biti rešeno, a sve traume i sve ono što je bilo, to će da se zaboravi. Pokazalo se da se to ne zaboravlja i da se transgeneracijski prenosi-upozorava psiholog Jelena Vlajković.

Ona za sada ne vidi nijedan generalno osmišljen put da se dođe do oporavka na planu mentalnog zdravlja. To se potpuno negira, kao da ne postoji. A na delu je zamor ljudi od života poslednjih 10 godina. Kako su ljudi zamoreni, tako reaguju i na sve ove političke igre koje podsećaju na neko bivše vreme. Ova nacija, što se tiče mentalnog zdravlja, čak ni bombardovanje nije na pravi način proživela, zatvorila to životno iskustvo i krenula dalje- upozorava psiholog Jelena Vlajković.

Jasno je da ovo što se događa prevazilazi okvire nadležnosti samo jednog ili dva resorna ministarstva. Ljudi javno plaču zbog toga što smatraju da je Biljana Plavšić u Hagu postala izdajnik, fenomen zvani "Merkator" opet je podelio ljude na one koji su hrlili da vide to "čudo neviđeno" i na deo koji se stidi zbog stampeda koji je usledio. Ljudi "pucaju" sve češće, pa čak i oni koji bi mirne duše mogli da budu primer za reklamu evo, vidite kako "nije teško biti fin". Istovremeno Srbija opet postaje zemlja iz koje ljudi žele da pobegnu glavom bez obzira, što brže i dalje, to bolje, od države u kojoj broj poslanika i skupštinski kvorum dobija primat nad svim životom.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 0

Pogledaj komentare

0 Komentari

Podeli: