Umetnik ne sme biti politički partizan

Nakon dvadeset godina, u Beogradu se ponovo, sutra u Centru „Sava“, izvodi delo snažne antiratne poruke kompozitora Bendžamina Britna, „Ratni rekvijem“. Simbolično označavajući prekretnicu u odnosu na mukotrpne ratne godine na Balkanu ovo izvođenje, uz učešće domaće i internacionalne muzičke elite, pruža mogućnost beogradskoj publici da doživi, makar u toku jedne večeri, prosvetljenje koje je maja 1962. razrušeni Koventri imao na premijeri Britnovog dela u novoj gradskoj Katedrali. Spektaklom, koga ne bi bilo bez odlučnih napora Britanske ambasade i Britanskog saveta, diriguje slavni Stiven Barlou. Ekskluzivno za čitaoce „Blica“, gospodin Barlou govori o svom životu i radu kojim propagira univerzalne, humane ideje o skladnoj planetarnoj zajednici, koje muzika sobom nosi. Pored briljantne umetničke karijere, vaša uloga u svetu klasične muzike ima i karakter misije. U okviru instituta Britanskog saveta obilazite svet pomažući razvoj malih ili nešto većih klasičnih muzičkih scena zemalja sveta. Zašto ste se tome posvetili?

- To je nešto u šta verujem zaista svim srcem. Kao mlad dirigent, a karijeru sam započeo sa dvadeset, dopustio sam da me adrenalin „ponese“. Tako je došlo do mnogobrojnih umetničkih putovanja u okviru tzv. kulturne razmene preko Britanskog saveta, u kojima sam veoma uživao. Doduše, čovek se po malo i umori kad pređe četrdesetu. Mislim da orkestri simbolično predstavljaju zajednicu u koju sam došao, i želim da dobro upoznam orkestar, saznam ko su, za čim žude, kakve ideje o načinima izvođenja dela imaju. Ponekad, naravno, to ne funkcioniše. Neki orkestri drže oči zatvorenim i onda nastojim da ih, u tom smislu, prosvetlim. Kažem: „Ej, zdravo, hajde da odredimo sadržaj naše kominikacije.“ U tome sam uživao najviše, ili, kad dirigujem u nekoj operi, pa ostanem, proba radi, u tom gradu po dva meseca. Nema bolje prilike da upoznaš ljude, razmeniš ideje i osećanja.

Bili ste i u Latviji u Rigi, u kojoj je jednom i Britn boravio, šezdesetih.Da li je tačno da bi trebalo da budete umetnički direktor njihove nove Opere koja nosi Britnovo ime?

- Ne znam za to. Mene još niko ništa nije pitao u vezi s tim. Čini mi se da je bilo govora o tome da dirigujem na njenom otvaranju, što bi imalo smisla, ali to se nije desilo. Moja uloga tamo, sa Britanskim savetom, bila je da odemo i vidimo kako se umetnička Riga transformiše oslobođena ruske dominacije. Da radim sa orkestrom, analiziram ga i dam savete. Na umetničkom planu potrebno je mnogo vremena da se nešto isplanirano i dogodi. Zato insistiram na visokim standardima planiranja da se ne bi desilo kako je publika uživala samo prilikom tog jednog nastupa. I u Rigi smo išli korak po korak napred.

Vaš kredo je da umetnost, u vašem slučaju muzika, može da donese razrešenja, smanji jaz između ljudi različitih nacionalnosti. Kakvim ćete se osećanjima rukovoditi tokom dirigovanja antriratnog oratorijuma u Centru „Sava“?

- Ono na čemu insistiram jeste da se prvo orkestar dobro upozna sa delom i na pravi način. Imali sam savim doivoljno proba, prošli proces učenja i mislim da ću i pre premijere znati do koje smo tačke stigli. Sistematičan sam do detalja, a onda, u jednom trenutku stanemo sa radom na detaljima i onda počinje rad na celini. To mi je važno. Dok dirigujem nekim delom nikad ne mislim o njegovoj eventualnoj poruci, jednostavno postavim delo na scenu u skladu sa kompozitorovom idejom, onako kako je napisano. Tako onda delo pri samom izvođenju kontroliše situaciju. Dirigent ne bi trebalo da meša svoja umetnička osećanja sa bilo kakvom politikom, niti da priča o važnim porukama dela. On mora da prepusti publici da uzme onaj i onoliki deo i smisao kompozitorovog rada koji joj je potreban. Umetnik ne sme biti „politički partizan“.

Poslednji put bili ste u Beogradu na Bemusu 1996. Okruženi protestnim kolonama i brutalnim intervencijama policije. Kako vam danas izgleda Beograd?

- Sve je vrlo različito, baš različito. U to smo vreme imali probe u Beogradskoj filharmoniji, a stanovali u „Mažestiku“ tako da smo videli mnogo toga, ali moram reći da smo bili srećni što nas zbog muizike stvarnost uključuje samo do izvesne mere pa smo kroz to prošli relaksiranije. Kao što rekoh, orkestar je društvo u malom i vidim da su ljudi sa kojima radim na izvođenju Britnovog dela počeli da razmišljaju o uzdizanju iznad svega što je proteklo, koncentrišući se na rad, bez ikakvog osećanja krivice.

Oženjeneni ste fenomenalnom britanskom pozorišnom glumicom, reanije i modelom, karizmatičnom Džoanom Lamli. Da li dve jake karijere smetaju jedna drugoj?

- Ne, to za mene nije problem, kad govore lepo o mojoj ženi, za mene je to ogroman kompliment. Zaista volim pozorište. Volim glumce. Jedini problem koji imamo u našem životu je što je ona veoma zaposlena, ali, baš mi se dopada da budem sa ženom koja dostiže svoje ambicije i koja je srećna u svom svetu. Moram priznati da retko dolazi na moje koncerte, ali, eto, biće u subotu ovde u Beogradu. Zbog toga se dobro osećam.