Ključ za Evropu

Srbija je u istom danu, na dva udarna kraka izvršne vlasti, zabeležila dva nova teška udarca. Prvo je predsednik Albanije Alfred Mojsiu, prenebregavajući lepo vaspitanje i diplomatiju, usred Karađorđeva, na regionalnom samitu posvećenom borbi protiv organizovanog kriminala, svom domaćinu Borisu Tadiću kazao da Kosovo treba da bude nezavisno. A nešto kasnije premijer Vojislav Koštunica vratio se iz Luksemburga neobavljena posla. Kao i Tadiću u petak u Helsinkiju, i Koštunici je ponovljeno da EU neće odmrznuti pregovore sa Srbijom sve dok je Ratko Mladić na slobodi. A zašto je najtraženiji haški optuženik još nedostupan pravdi, evropskoj trojci je predočila glavna haška tužiteljka Karla del Ponte. Ona tvrdi da u Beogradu nema političke volje za hapšenje Mladića; vlast ga ubeđuje da se preda. Solana, Ren i Tuomijoa su to, očito, precizno preneli dvadesetpetorici.

Istovremeno, evropski ministri su odložili i razgovore o viznim olakšicama za neke kategorije građana Srbije, a izaslanik UN za status Kosova Marti Ahtisari potvrdio je da će pre kraja godine Savetu bezbednosti UN predložiti konačno rešenje za Kosovo. Sva je prilika da se finski diplomata neće držati ni starog ni novog ustava Srbije. Njegova vizija budućeg Kosova bliža je onoj koju zagovara Mojsiu od one koju propovedaju Tadić i Koštunica.

Pažljivi politički analitičari će kazati da se prekjuče u Luksemburgu i Karađorđevu nije dogodilo ništa novo. Evropa je još od maja izričita - Mladić je jedini ključ kojim Srbija može otključati evropska vrata. Ni stav albanskog predsednika nije prvina, reći će oni, uz napomenu da isto to na raznim meridijanima govori čitava međunarodna zajednica, donekle sa izuzetkom Rusije i dela regiona. Tako pojednostavljeno posmatrani i luksemburški zaključak i pouka iz Karađorđeva zaista deluju gotovo benigno. Činjenica je, međutim, da odlučno evropsko odbijanje ponuda koju su poneli Tadić i Koštunica svedoči da Evropa, najjednostavnije rečeno, ne veruje Srbiji. Istu notu ima i javno zalaganje Alfreda Mojsiua za prekrajanje jedne suverene države, a to što je takvu međunarodnopravnu jeres izrekao upravo u državi koju bi da prekraja, govori šta on misli o svojim domaćinima i susedima. Ono što se može nazvati već viđenim je doza omalovažavanja, koja neodoljivo podseća na prezir kom je bila izložena Miloševićeva Srbija. Sve ostalo je suviše ozbiljna opomena, čak pretnja. Evropa neće otvarati vrata kako bi pomogla sadašnjoj ili budućoj vlasti, predsedniku ili premijeru. Otvoriće ih tek kada Beograd učini ono što sve vreme odlaže, pravdajući odlaganje razlozima koji se u Briselu ne prihvataju.