Tužioci tuđe istorije

Potezanje za zločinima istorije je bolna disciplina. Nudi neku vrstu utehe potomcima žrtava, ali raspaljuje strasti potomaka mučitelja – koji za prošlost nisu odgovorni.

Izgleda da je stvar u trendu. Još nam je u glavi iritirajuća izjava Martija Ahtisarija koji je rekao da su Srbi kolektivno krivi za ono što je Albancima na Kosmetu učinio režim Miloševića. Na dnevni red sada je dospeo stari spor između Turaka i Jermena.

Turska i Jermenija su susedi udaljeni milionima kilometara. Diplomatski odnosi su zamrznuti duže od decenije. Međusobna granica je zatvorena. Sve zbog istorije: smrt stotina hiljada Jermena na istoku Turske u vreme izdisaja Otomanske imperije.

Jermenija i uticajna jermenska dijaspora zahtevaju da se tragedija 1915. nazove genocidom. Turska takvu kvalifikaciju odbija uz tumačenje da je do deportacije došlo jer su Jermeni bili na strani ruskih trupa, protiv Turske.

Na stare rane ponovo je bačena so. Francuska skupština izglasala je predlog zakona po kome je zločin – kažnjiv sa godinu dana zatvora i visokom globom – poricati da su Jermeni bili žrtve genocida. Senat zasad nema nameru da debatuje na rečenu temu, pa je moguće da se predlog ne pretvori u zakon, ali prošlost je odmah zapalila sadašnjost. I otvorili dileme oko slobode mišljenja.

Upotreba skorije ili davnije prošlosti često je u službi trenutnih interesa. Umesto da dobijemo objektivne zaključke, završimo u (zlo)upotrebi istorije. Priče o stradanju Albanaca i Jermena objektivno su nespojive, ali kroz obe se provlači jedna zajednička nit: otežavanje puta Srbije, odnosno Turske, ka Evropskoj uniji.

Francuzi su prošle godine na referendumu šokantno odbacili Ustav EU – pre svega zbog mogućnosti da Turska uđe u evropski klub. Kako onda drukčije objasniti potrebu francuskih poslanika da se bave tragičnim događajem u kome je, po jermenskoj računici, sistematski ubijeno 1,5 miliona Jermena? ***

Francuska je, boreći se za glasove pola miliona svojih Jermena, prihvatila da bude tužilac istorije drugih. Priznavanje genocida preti da postane preduslov ulaska Turske u EU.

Jermeni su zadovoljni. Turci su besni smatrajući da je ovo početak antiturske pobune unutar Unije. Šta će biti ukoliko i prihvate da se radilo o genocidu? Novi uslovi? Dokle? Zvuči poznato, pa neka se Evropa sutra ne čudi što će glasanje u francuskom parlamentu za posledicu imati jačanje turskog nacionalizma.

Malo ljudi zna da je Henrik H. Kroner, generalni sekretar Evropskog međunarodnog pokreta, ovog maja bio u Jerevanu. U Memorijalnom kompleksu glavnog grada Jermenije položio je venac žrtvama genocida. U knjizi utisaka je zapisao da se neće dopustiti da se zločini poput genocida nad Jermenima dogode ponovo. Potom je rekao da je EU odlučna da spreči ponavljanje takvih tragedija i da Turska neće biti primljena u Uniju dok ne prihvati odgovornost.

Ne bih nikako da ispadne da minimiziram ono što se dogodilo pre gotovo jednog veka. Još pamtim potresnu ispovest izvesnog Bagdasarijana, predsednika jermenskog društva u Beogradu pre Drugog rata, koji je bio svedok egzekucija svojih roditelja negde kod jezera Van, na istoku Turske. Preživeo je jer su ga preobukli u devojčicu.

Pitam se samo ko to danas i zašto proziva? Ko to treba da pismeno prihvati odgovornost? Turci i Republika Turska kojoj je Ataturk 1923. presekao sve veze sa osmanskom prošlošću? Srbi i nove srpske vlasti koje su se čitavu deceniju borile da skinu Miloševića? Nemci i kancelarka Merkel ako nekome padne na pamet da zakonski uobliči odgovornost nacista?

Pitanje jermenskog genocida postaje evropska glavobolja. Kao i pitanje prijema Turske u EU koje se najčešće posmatra iz dva ugla: sposobnosti Turske da prihvati evropske vrednosti, i sposobnosti EU da apsorbuje nove članove.

Ali, evropska budućnost Turske nije iscrpljena samo političkim natezanjima birokrata u Briselu i debatama oko toga gde završava Evropa a počinje Azija. „Evropeizacija” Turske je akutan problem geopolitike Kavkaza – što već ima direktne veze sa pitanjem genocida.

Ta „evropeizacija” umnogome se tiče odnosa Turske prema „jermenskom svetu” koji nije ograničen samo na Jermeniju. Delovi tog „sveta” su samoproklamovana republika Nagorno-Karabah i jermenska dijaspora koja značajno utiče na javno mnjenje zemalja kao što su SAD, Francuska ili Rusija.

Dok je na vlasti bio prvi predsednik, Levon Ter-Petrosijan, vlasti u Jerevanu i dijaspora često su se gložili oko priznavanja genocida. Ter-Petrosijan se držao tvrdog stava bez namere da ga ublaži zarad boljih odnosa sa zapadnim susedom. Drugi predsednik, Robert Kočarijan, dodatno je zaoštrio politiku prema Ankari, ali je Jerevan odustao od teritorijalnih zahteva prema Turskoj.

Time je stvoren novi problem, jer nisu svi delovi „jermenskog sveta” pripravni da se odreknu „Zapadne Jermenije”, zahteva za restitucijom ili kompenzacija za imovinom izgubljenom 1915.

Nova „velika kavkaska igra”. Nije iznenađenje da startuje iz Francuske gde je javno mnjenje protiv Turske, a stranke se bore za naklonost uticajne jermenske zajednice.

Turski istoričari i političari mahom se drže interpretacija koje barataju pojmovima građanski rat, masakr ili deportacija. Orhan Pamuk, ovogodišnji turski nobelovac za literaturu, dospeo je i do suda usuđujući se da razmišlja drukčije.

Problem Turske, kako ga vide tamošnji liberalni intelektualci, jeste u tome što nije u stanju da se politički i pravno odredi prema Otomanskom carstvu. Što nije u stanju da do kraja prihvati činjenicu da je Kemal-paša raskrstio sa imperijom i zamenio je savremenom republikom.

„Turska Republika može da kaže da je osnovana 1923, a da se jermenska tragedija dogodila 1915”, smatra profesor Halil Berktaj. „Armija i državne institucije Turske Republike nisu odgovorne za te događaje. Turska Republika je nova država. Sa pravne tačke gledišta, ona nije naslednik otomanske vlasti ili reformističkih mladoturaka”.

Ali, kao i u drugim državama koje energiju sadašnjosti pokušavaju da crpu iz bunara istorije nespremne da kažu zbogom prošlosti, ovakva mišljenja se u Turskoj smatraju isuviše liberalnim. Većina bi da izbegne političke komplikacije nesrećnih događaja i da čitavu stvar prepusti istoričarima.

Neki pri tom misle da bi ulaskom Turske u EU teritorijalni zahtevi Jermenije završili u prašnjavim arhivima istorije jer je EU kategorično protiv preraspodela teritorije, čak i u ime „istorijske pravde”. Jermenija i „jermenski svet” strahuju da bi Turska u EU naplaćivala privilegije članstva.

Zato se žuri. Poslove treba obaviti na vreme. Odvojiti Kosmet od Srbije, pa neka posle odvojeno putuju ka Briselu. Primorati Turke da priznaju genocid, da možda i izgube deo teritorije, pa neka i oni uđu u EU.

Turska me na neki način podseća na Brozovu Jugoslaviju. Vešto je čitavog 20. veka igrala na kontradikcijama između velikih sila. Tokom Ataturkove revolucije iskoristila je nesuglasice sovjetske Rusije i sila Antante. Tokom hladnog rata je, kao jedan od važnih oslonaca NATO zarad evropske bezbednosti, umela da pretnje levičara u Grčkoj i na Kipru upotrebi u svoju korist.

Evropa se od tada promenila. Epske veze sa prošlošću – bilo kao njena glorifikacija ili negacija – postaju anahrone. A što se istorije i genocida nad Jermenima tiče, mnogima je to samo ciničan povod peglanja današnje realnosti i političke trgovine.