Redovno vanredno stanje

Kad stanovnici zaostalog sela naume da umesto turske kaldrme izgrade novovremeni put - ako ne jevropejski, onda makar srbijanski - moraju da reše nekoliko problema. Za početak - kuda će ići, kakav će biti, odakle pare i ko će ga koristiti. Dogovor može biti i krajnje jednostavan i dozlaboga zapetljan. Dogovaranje može trajati tri dana, tri meseca ili tri godine. Seoski bogataši mogu zahtevati da put ne zadire u njihove posede. Mogu da potkupe nadničare da podrže njihove zahteve. Mogu ucenjivati ostale. Može biti i obrnuto: da odluka zavisi od većine kojoj je svejedno hoće li peške ići asfaltom, kaldrmom ili bilo kojom prečicom. Ili neće ići nikuda. Ne bude li dogovora, svako će se snalaziti. U najgorem slučaju, ljudi iz trista kuća naći će tri stotine puteva, puteljaka, staza i bogaza.

Predug i preuopšten uvod može biti pogodan za razmišljanje o budućem ustavu Srbije, predloženom, nekom drugom ili nekom trećem. Da li je mladoj državi uopšte potreban ustav? Da li je potreban ustav za malobrojne velikaše, za većinsku sirotinju ili za sve žitelje države koja je mimo svoje volje postala nezavisna? Ako nije, kako da se urede unutrašnji odnosi i veze sa svetom? Ako jeste, ko i na osnovu čega može da odlučuje? Parlament? Vlada? Opozicija? Nevladine organizacije? Novinari? Turisti? Slučajni prolaznici?

Primenom revolucionarnih metoda, Miloševićev ustav mogao bi poništiti svako ko se dokopa vlasti. Šestooktobarski revolucionari ustavom se nisu bavili. Revolucija je pojela svoju decu. Na vlasti je politička evolucija. Ako se bira demokratski način, i u srbijanskoj varijanti mora se poštovati neki red. Ustav ne mogu doneti novinari. Ne mogu turisti. Ne mogu ni oni koji su uvereni da su najpametniji. Ni oni koji tvrde da su najdobronamerniji. To jest, mogao bi svako stručan i dobronameran, ali to bi bio ustav za šačicu ljudi. Srbiji je - šta god neko mislio o narodu, svetini, pučini, većini uopšte - potreban ustav koji svima garantuje ljudske slobode i prava i ljudsku državu. Ustav prihvatljiv za većinu. Istovremeno, ustav koji garantuje da neće biti ugrožen niko ko pripada nacionalnoj, verskoj, političkoj ili bilo kojoj drugoj manjini. Bude li bilo ko ugrožen zbog svoje različitosti, iako njome ne ugrožava ostale, Srbija neće valjati nikome.

Miloševićev ustav može biti ukinut samo na referendumu. Oktobarskom ili nekom kasnijem. Prevagnu li oni koji su protiv njegovog menjanja na predloženi način, on će važiti i dalje. Država možda neće biti gora. Bolja sigurno neće biti. Buduća skupština će, nakon tri meseca ili tri godine, pripremiti neki novi. Verovatno će ga dati na javnu raspravu. Nakon toga, o njemu će se izjašnjavati isti birači. Biće prihvaćen ili odbačen. Ako ne prođe, procedura će se ponavljati: nacrt, javna rasprava, predlog, referendum. Vlade će se menjati, ljudi će se rađati i umirati po zakonima prirode, Srbija će imati sve manje sve siromašnijih stanovnika.

Šta bi bilo da je predloženi ustav išao na javnu raspravu? Vladajuća većina odbacila bi sve primedbe i opet bi, demokratski, ponudila šta bi htela. Procedura bi bila zadovoljena. Pošto je ona narušena, na ustavu će - ako prođe - ostati velika mrlja. Kako god bio nazvan, a zasad ga nazivaju vampirskim, njegovi tvorci će u istoriju srbijanske ustavnosti ući kao pobornici učenja Josipa Broza o tome da se ne treba držati zakona kao pijan plota. Da bude zapetljanije, Tito je o svojim ustavima upriličavao javne rasprave. Tadić, Koštunica i Nikolić bi se ljutnuli ako bi ih neko nazvao nastavljačima njegovog dela.

Ko god u Srbiji bio na vlasti, on više voli vanredno nego redovno stanje. Redovno podrazumeva dnevni red, usvajanje zapisnika, raspravu o svakoj tački, pošteno glasanje, usaglašavanje zaključaka. Vanredno dopušta da se sve radi na brzinu, bez osvrtanja na "pravila, pravila, da bi me udavila". Narod pristaje na sve ako mu se objasni da je to u negovu korist.

Predsednik Skupštine Vojvodine pozvao je na bojkot. U nekim selima već se šuška da će manjinci videti svog boga ako u subotu 28. oktobra ne pohrle na birališta. Pošto niko ne žuri bogu na ispovest, niti mašta o tome da mu krajem oktobra razbijaju prozore, vladajuća koalicija je sigurna da će vojvođanske manjine masovno glasati za srpsku stvar. Da je želeo dobro građanima Vojvodine, predsednik Skupštine pozvao bi na bojkot samo Srbe. Zato što nacionalne manjine imaju miran san samo ako na miru spava većinski narod.