Ustavna utakmica

Napadna referendumska kampanja, u kojoj je preko noći uključena i fudbalska reprezentacija Srbije, svedoči da ogromna skupštinska većina koja je posle višenoćnih međustranačnih usaglašavanja faktički aklamacijom izglasala novi ustavni tekst ne želi da bilo šta prepusti slučaju. Koliko su ozbiljne namere te većine mogla je da oseti i potpredsednica Vlade Srbije i G17 Plus Ivana Dulić Marković čije je iskakanje iz voza referendumsko monolitizma dočekano na nož. Čak je i premijer Koštunica odmah krenuo u Vojvodinu da u njenim osetljivim tačkama poput Subotice i Bečeja objašnjava zašto je Vojvođanima važnija suštinska autonomija Kosova od njihove vlastite.

Takođe, glavni odbori bezmalo svih parlamentarnih stranaka, uključujući predsednikovu Demokratsku stranku, koja uzgred nimalo demokratski već dve godine bojkotuje istu tu Skupštinu sa kojom se lako dogovorila oko ustava, pozvali su tokom vikenda svoje pristalice, ali i ostale građane (srpski narod se valjda podrazumeva), da svojim "da" na referendumu potvrde da je Kosovo u Srbiji zauvek. Za utehu je, kažu, da ono ostalo što u ustavu ne valja nije Sveto pismo i menjaće se u hodu. To važi i za vojvođansku autonomiju koja je u ovom krugu prodata radikalima.

Kao bitan argument "za" stranke tzv. demokratskog bloka učestalo potežu diskontinuitet sa Miloševićevom Srbijom. Navodno, dokidanjem njegovog ustava Srbija će radikalno raskrstiti sa prošlošću. Radikali, čija je otadžbinska uprava takođe pozvala Srbiju na ustavno jedinstvo, koriste nešto drugačiju retoriku, jer bi oni upravo da vrate tu prošlost i misle da je ustav koji je parlament podario narodu dobra osnova za to.
Naravno, nema spora da je Srbiji u sedmoj godini postoktobarske burne promene vlasti neophodan diskontinuitet sa onom miloševićevskom ogrezloj u krvi i bedi. Onom koja je 12. marta 2003. dokazala da ne preza od nove krvi, onom koja je i dalje toliko čvrsto instalirana u glavnim polugama vlasti, pre svega resorima sile, da se, primerice, jedan Goran Hadžić u njoj zagubi kao igla u plastu sena. O Mladiću, koji se bezbedno šetao i postoktobarskom Srbijom, da i ne govorimo. Ozbiljno je, međutim, pitanje da li je ustav koji čeka potvrdu 28. i 29. oktobra odista snaga koja može obezbediti takav preokret. Ne zbog toga što su mu eksperti protekle sedmice pronašli toliko mana da se postavlja pitanje njegove svrsishodnosti, već upravo zbog načina na koji se nameće.