Moldavski brak

Ovog leta, politički šik su referendumi o nezavisnosti. Nešto kao početak parnice za razvod braka, samo među subjektima koji pretenduju da su državni. Prvi primer je Crna Gora, oslobođena daljeg suživota sa Srbijom uz izgovor na, građanski rečeno – „neslaganje naravi”.  Čest frazeološki izlaz za sudske odluke, u situacijama kada jedna od parničnih stranaka ima neku računicu ili flert sa strane! Drugi slučaj je referendum Pridnjestrovlja – jedne izdužene trake teritorije stegnute Dnjestrom i Ukrajinom, gde tamošnji Rusi, ruski govoreći Moldavci i Ukrajinci (ukupno oko pola miliona), traže da prekinu zajednički život sa Moldavijom.

I u ovom slučaju postoji „flert sa strane”. Ali, za razliku od podgoričke, pridnjestrovsko-moldavska parnica je stara, povlači se već godinama i ne obećava lak izlaz uz „neslaganje naravi”.

Objašnjenje za teškoće pred porotom tzv. međunarodne zajednice je u strani s kojom se ima „flert”. Podgorica svoj račun traži primičući se Vašingtonu i Briselu. Drži – lakše je bez podele srpskih obaveza (i posledica) saradnje (ili nesaradnje) sa Hagom. Tiraspolj, naprotiv, gleda prema Moskvi i čezne za Sovjetskim Savezom.

U vreme raspada SSSR, Moldavija, nekadašnja Besarabija, iskoristila je priliku i okrenula leđa Rusiji. Ali Rusi i rusificirani Moldavci i Ukrajinci Pridnjestrovlja, objavili su tim povodom sopstvenu nezavisnost od Moldavije. Rusi u Moldaviji ne žele da budu žrtva moldavskog izbora i njihov poslednji referendum o nezavisnosti (sedmi za petnaest godina!), potvrdio je prošle nedelje takvo opredeljenje sa čak 97 odsto glasova „za”.

Naoko, parnica Pridnjestrovlja zasnovana je koliko i crnogorska. Niko ne čezne za prilikom da živi za nečiji tuđi izbor. Secesionisti su vodili i dobili rat, kontrolišu teritoriju i imaju zasebnu državnu vlast. Demokratičnost i verodostojnost njihovog izjašnjavanja nisu osporene, a u kampanji za nezavisnost, otcepljena enklava Moldavije insistira na tobože već uspostavljenom presedanu rešenja, pozivajući se na međunarodno priznato pravo Podgorice, a usput, i na očekivanja u vezi s Kosovom.

Priznavanjem Crne Gore i eventualno Kosova afirmiše se jedan jedinstveni princip, tvrdi Tiraspolj. Ponavlja argument o uspostavljenom presedanu, s kojim istupa i Moskva, ali protiveći se nezavisnosti Kosova.

U čemu je slabost pridnjestrovskog, a sutra potencijalno i drugih referenduma o nezavisnosti? (Već u novembru predstoji i jedan u gruzijskoj Južnoj Osetiji.) Nisu prethodno pripremljeni, u saradnji s tzv. međunarodnom zajednicom. Verovatno u previđanju „smrti” međunarodnog prava nastaloj u međuvremenu, devedesetih i kasnije. Tiraspolj se poziva na princip, ali nepostojanje principa je princip.

„Suverenitet pojedinih država nije apsolutan”, piše na jednom mestu Strob Talbot, svojevremeno američki visoki diplomata, angažovan u krojenju sudbine Srbije. „Polazeći u rat protiv Miloševića, Zapad je podvukao princip koji je uobličavan više godina: nacionalne vlade koje sistematično i masovno zlostavljaju sopstvene građane gube pravo da vladaju; one su ili predmet potpunog zbacivanja s dužnosti ili suspendovanih nadležnosti u toj oblasti zemlje kojom se divljački upravlja”, piše Talbot.

Invazija SAD 1994. na Haitiju „bila je prethodna primena tog principa i prema tome presedan za ono što je NATO učinio na Kosovu”. Postupak na Kosovu je presedan za Irak.

Plebiscit Crnogoraca, priznat je zato što je održan uz prethodni pristanak Srbije. Odvajanje Albanaca, ako do njega uopšte dođe, priznaće se protiv volje Beograda – a i jedno i drugo su „principi” tzv. međunarodne zajednice. Njene konture nisu više jasne i određene članstvom i forumima UN, već je „međunarodna zajednica” sve češće amorfno oblikovana podrška saveznika ili privremenih saveznika Vašingtonu, u nastojanju SAD da kroje stanja i upravljaju događajima. Na tom pravcu, obično nema svetih slova zakona i povelja. Postoje duh poretka, lojalni i nelojalni. Referenduma u Tiraspolju, dakle, kao da nije ni bilo.