Čizma za glib

Crnogorci su ukinuli regrutni sistem. A to znači da će služba u njihovoj vojsci biti profesija, kao i svaka druga. Ili, ne sasvim! Vojnički lebac se ipak teško zarađuje, a u opisu poslova postoje stavke koje se ne mogu platiti.

U kultnoj knjizi, sastavljenoj od nedirnutih dečjih misli – „Olovka piše srcem“, postoji i ovakva definicija ličnosti koja je obavezna da nosi tipičnu uniformu: „Vojnik je živo biće koje je u vojsci!“ Sve ostalo može se zamišljati.

U pravim muškim razgovorima, razmena vojničkih iskustava je neizbežna. Tu se može načuti kako je vojska toliko jednostavna da je neopisiva, a iskustva odatle nezaboravna. Kao, naravno, i društvo iz voda. Ali niko se tamo ne bi vratio.

I tako Crnogorci ukinuše „najčasniju obavezu“. Sada će je plaćati, naravno, onoliko koliko njihova država može. Koliko može da plati, toliko će domaćih plaćenika i imati. Mesecima pre referenduma često je javljao general Blagoje Grahovac sa svojim originalnim projekcijama. On je crnogorsku vojsku video kao odred od svega hiljadu ljudi, koji bi u sebi sadržao čak tri vida oružane sile: dakle, kopnenu vojsku, ratnu mornaricu i avijaciju (RV)!

Neki vojni eksperti su se čudili tako drastičnoj redukciji. Smatrali su da je Grahovac otišao u karikaturalnu krajnost i da je pomalo neozbiljan. Čak, da se sprda sa težišnim simbolom svake države.

Predsednik Vujanović nije se precizno bavio dimenzijama vojske svoje države. Ali neka računica tu mora da postoji. Kolektivni vojno-politički um Crne Gore procenjuje da na Balkanu neće biti rata. Bar ne u skoroj budućnosti. Ako ga bude, on je već davno izgubio svoju zamornu pozicionu formu pred novom suštinom munjevitog nasilja. Incidenti i pobune rešivi su moćnom policijom (što ta država odavno ima) i onom snagom moderne vojske, koja čak može biti u okvirima proširenog mišljenja Blagoja Grahovca.

Crnogorci svojim rešenjem razbijaju srpsku zabludu da je plaćeni vojnički zanat najskuplje rešenje. Izvori te iluzije su pre svega konzervativni. Stajaća vojska uliva sigurnost jedino još u podgrevanju najgorih uspomena. Zbog toga se nosioci poraženih koncepcija u Srbiji uporno zalažu za „moćnu“ armiju od 70.000 do 80.000 ljudi.

To je upravo ona sila koja će prvo pojesti državu, a onda i sebe. I ona to polako i čini, trudeći se da opstane u nedostatku dobre ideje vlasti, šta uopšte da uradi s njom. Pre dvadesetak dana ministar Dinkić je obećao bolje dane za oficire i vojnike, i to već od ove jeseni. Ali, u trupi se ništa ne dešava, siromaštvo caruje, tehnika propada, ne zna se čija je vojna imovina. Socijalno beznađe je na vrhuncu. Srpska vlada još nije izabrala ministra odbrane, Stanković mora da se snebiva kad ulazi u parlament. Fond za reforme je ukinut, a ne zna se šta je sve rasprodao i za čiju vajdu.

U vojničkom smislu, sa Crnom Gorom nas još prilično veže taj fantomski fond. General Grahovac, čovek koji je idejni tata tamošnjih reformi, ipak ne prihvata nova vojnička rešenja. I to zbog bivših članova VSO, Vujanovića i Marovića. On ih je optužio da su zajedno sa Marašem i Borisom Tadićem rasprodavali vojnu imovinu po svom ćefu, a da o tome nema tragova.

E, sad, Sveto Marović, ili „mali Mesić“, kako ga je prozvalo duhovito srpsko mnjenje, zaista je bio upleten u neke spektakularne afere. Oko onog nesrećnog izraelskog satelita, na primer. Ili u vezi sa nabavkom samohodnih pancira, pametnih šlemova i samoperivih gaća iz krojačko-saračke radionice Mileta Dragića.

U tim slučajevima ministar Dinkić je najavio afere katastrofalnih razmera. Čak i poternicu za predsednikom plejbojem, i njegovo hapšenje, ako se vrne u dedinjsku rezidenciju. Ništa, međutim, od toga. Sve zapaljive afere koje je Mlađan obnarodovao, ugasile su se kao šibica u mokroj slami. Marović uživa u Budvi, Davinić u Sremčici, Dragić na jahti, Stanković na belom hlebu. Boris Tadić je vrhovni komandant.

U tom ambijentu srpska vojska se sprema za svoje bojažljive evropske iskorake. Crnogorci su nas, i pored toga što je Marović sada samo njihov, ipak pretekli. Pre nekoliko meseci ministarstvo srpske vojske je održalo onu medijsku prezentaciju svojih najboljih ideja: sprema se nova trupa, od 2010. profesionalna. Novi, mladi generali rekoše da će država dobiti i imati samo ono što plati. Ako nema ili ne želi, sadašnje rasulo u velikoj nemaštini biće sve očitije i bolnije.

Žrtva konzervativnog jeda zbog svojih dobrih ideja bio je general Zdravko Ponoš. Apatična država nije imala gde: ni napred, ni nazad. Niti ume da napravi, niti sme da pipa ono što se davno nakrivilo i leluja na košavi.

Ponoš se javio iznova, pametno govoreći o takvom stanju stvari. Na umu mu je profesionalni britanski uzor, gde bi on konačno krenuo u preobražaj srpske vojske. Da, to je dobro, pogled ka Ostrvu mogao bi da nam razbistri bar nešto: koliko smo daleko od prvog koraka. Ali pre toga moramo nekako da izvučemo teške, pocepane čizme iz balkanskog gliba.