Uhvaćen analitičar

Analitičarima je, najzad, zadat smrtni udarac. Organi gonjenja saopštavaju da je, najmanje u jednom slučaju, ova misaona delatnost bila samo paravan.

Reč je o izvesnom Marku Davidoviću, izvršnom direktoru agencije „Marten bord” uhapšenom pod sumnjom da je član takozvane stečajne mafije.

U svoju odbranu mogu da kažem da čoveka nisam poznavao niti sam upražnjavao u svom poslu njegove analize i da sam oduvek sumnjao u analitičare.

Daleko od toga da mislim da su svi analitičari s Mikom Brašnjevićem naduvavali kondome, odnosno cenu istih, ili šta već, ali mi se činilo da iza dobrog dela te analitičarske naplavine, iza njenih pojavnih oblika, dakle iza paravana, stoje drugi interesi... Jer, ne biva da ovih, analitičara, ima više nego, recimo, zavarivača, a da tu nema nečeg unosnog – od lične promocije do (ne)prikrivenog strančarenja.

Kad uključite peglu iz nje kao duh iz mašine iskoči neki analitičar, povremeno kršten i kao ekspert, a najviše je onih univerzalnih koji se u sve razumeju, sve analiziraju podjednako spremno – od fudbala do Kosova, pa još to lepo i povežu da ti je milina slušati ih i čitati.

Nisu, međutim, analitičari najkrivlji. Kad su na raznim televizijama izračunali da dva sata programa mogu da napune po ceni flaše kisele vode, uz minimum radnih napora zaposlenog osoblja, pokazalo se da je broj novoproizvedenih analitičara upravno srazmeran smanjenju troškova proizvodnje programa.

Taj teror se preneo i u druge medije, pa nam javna scena izgleda naopako: umesto da kao zajednica koja ima ozbiljne probleme budemo društvo upitanosti, javni diskurs, što bi rekli učeni analitičari, prikazuje nam se kao odsustvo bilo kakve dileme, pa i one o starosti kokoške i jajeta, imamo odgovore i na pitanja koja nisu postavljena, mada, kad bolje razmislim, najčešće imamo odgovore baš na ta pitanja.

Jedan prijatelj nedavno mi je, i to ne u šali, predlagao da oformimo Društvo za zaštitu od analitičara, a povodom mudrovanja o dometima „plave čete” na svetskom fudbalskom prvenstvu.

Posle smo razradili tezu i došli do ideje da napravimo opšti priručnik za razaznavanje analitičara. Nismo daleko stigli, jer smo se razišli u analizi teme, ali smo se složili oko nekoliko tipova analitičarske pameti prema kojoj šira javnost, konzumenti analitičarske robe, treba da bude posebno obazriva, bilo da se radi o fudbalu ili politici.

U prvoj grupi su takozvani katastrofičari. To su oni koji sve vide crno. Šanse da u analizi promaše vrlo su male. Ako promaše dobro je. Ako pogode hadžije su. To su oni koji ne preuzimaju na sebe rizik tačnosti sopstvene analize. Druga grupa su psovadžije. To su oni što slabe argumente nadoknađuju jakim rečima, a posebna podvrsta su kolumnisti.

Treća grupa su teoretičari zavere. To su oni što sve na svetu, a posebno sve o Srbima, mogu da objasne udruživanjem moćnih protiv slabih, nepravednih protiv pravednih i tako dalje, a podvrsta su akademici. Četvrta grupa su učeni. Kod njih ima toliko stranih reči da posle niko ne može da ih hvata za reč, jer ne može da se seti kako se šta kaže.

U petoj grupi su dosadni. To je dobra taktika jer toliko smaraju da niko nikad ne zapamti šta su rekli, a podvrsta su govorljivci, oni što toliko govore da i sami ne zapamte šta su rekli. Poseban tip su dvorci (izvedeno od reči dvor; vlast; moć...). Oni se prepoznaju po čestoj upotrebi rečce ali, kao uvoda u opravdanje vlasti i/ili politike za svaku glupost koju napravi.

Slede uđeš, izađeš i gotovo. To su oni koji imaju jednostavna rešenja za sve, podvrsta radikalci... Tu smo rad na priručniku privremeno prekinuli.

Onda sam se setio da je pokojni Stojan Cerović, u neprestanim autoironičnim nadahnućima, jednom pričao o dva čobanina koja su se srela na vrhu Durmitora, pa je jedan pitao drugog kad su seli uz cigar duvana: „Hoćemo li danas o ruskom ili japanskom caru?”

*glavni urednik nedeljnika Vreme