Prvaci sveta

Sada su na redu mangupi u našim redovima. Mlađan Dinkić, licenciran za velike afere, napustio je bitke sa političkim protivnicima i zaratio sa svojima. To bi trebalo da sugeriše principijelnost, da su svi grešnici jednaki , i njihovi i naši. Ovaj prilaz svakako ima svojih prednosti, naročito moralnih, mada za one kojima je namenjen - a to je publika željna svežih glava - taj momenat i nije u prvom planu. Jer, svako raščišćavanje Dinkić postavlja kao neku vrstu strašnog suda, gde su gestovi jaki i reči teške, pa pred hukom koji se stvara sve drugo bledi. Tako je i u slučaju vojske sa kojom je, kao valjda niko dosad, zaratio ove nedelje.

Zalogaj je krupan, ali sa iskustvom koje ima u rušenju prethodne srpske Vlade ministar finansija oseća da je na svom terenu. Tabloidi su ostali zatečeni i postiđeni, bili su mala deca pred spiskom sumnjivih lica koja je ministar servirao: pukovnici, generali i šef države! Prethodni srpski premijer Živković je pao praktično zbog dvojice osumnjičenih savetnika,i jedne kontroverzne ministarke, i treba dosta kuraži da se ovde predvidi razvoj događaja, i ishod. Da li će "pancir afera" stvarno biti ugaoni kamen u borbi protiv korupcije? Da li ona, pak, može biti poslednji ekser na kovčegu državne zajednice Srbije i Crne Gore? Može li ona, na koncu, okončati i Dinkićevu karijeru?

Nema definitivnih pretpostavki za odgovore ni na jedno od ovih pitanja. Jasno je jedino to da je - makoliko velika - ova afera veća od sebe same. Liči na kriminal, a nije samo to, preliva se iz trgovine u politiku, tiče se i onih koji u nju nisu involvirani. Što više bude politička, to će manje biti korupcionaška. Politika ovde, naime, može potpuno osujetiti pravdu, jer gde je ona sve drugo postaje sporedno. Za Dinkićem je, inače, groblje pojava i ljudi likvidiranih njegovim prejakim rečima. Išao je na Kipar po milijarde, nije doneo ništa. Poterao je Kolesara i Janjuševića, opet ništa. Blamirao je Mihajlovića, ovaj nije suđen. Ovo iskustvo stoji pred onima koji će razrešavati "pancir aferu". I tu je počelo slično kao i ranije: trista miliona evra, sto pedeset miliona, na kraju - sedamdeset pet, za koje se jedan broj ljudi najteže tereti. Daleko od toga da je i to malo. Ali, plahovitost u ovakvim ozbiljnim i mučnim poslovima najgori je mogući saveznik. Ako je o plahovitosti uopšte reč.

Ako bude dokazana ova aktuelna korupcija biće to - paradoksalno - prvi stvarni rezultat čoveka za kojeg se drži da je šampion u ovim igrama. Dakle, o tom potom. Oni koji žele da ga zaustave ne opominju samo na to da je Dinkić jureći ko bajagi pravdu po pravilu jurio položaj za sebe, nego i na dramu u socijalnom sektoru i u delovima srpske ekonomije, pa i na njegove uže odgovornosti, kao što su inflacija ( "najveća u Evropi" ), i pad industrijske proizvodnje. Neki u ovim problemima, u stvari, vide osnovni razlog proizvodnje afera: kao bekstvo od loše stvarnosti.

To što je pokrenuo Dinkić, verovatno ne slučajno, samo je jedan primerak onog što u poslednje vreme pokreće ova Vlada, a gde se kao realizatori pojavljuju tzv. ministarstva sile. Hapšenja su spektakularna, udara se u ono što ima ogroman odjek; radi se na zastrašivanju potencijalno nezgodnih političkih protivnika - s jedne strane Karića, s druge, Čedomira Jovanovića. Policija ispituje Natašu Mićić zbog uvođenja vanrednog stanja praveći od nje srpskog Jaruzelskog. Čak i da u svim ovde spomenutim slučajevima ima nešto, trebaće iznimno jaki argumenti da se javnost uveri u to da nije u pitanju revanš i osveta. Jer, reč je ovde pre svega o utisku koji proizvodi vlast, a on nije dobar. Sablja koja je izvađena na Čovića ne vraća se u korice, i njen fijuk para atmosferu Srbije. Ni odlična stvar - kakva je dobar rejting u reformama, koji nam je dala Svetska banka, a koji je ovde opisan tako kao da smo "prvaci sveta" i u tome sportu - nije, na primer, mogla da prođe u dobrom štimungu. Potrpale su je afere, hapšenja i jalova politikantska nadmudrivanja.

Onima koji veruju da sada upravljaju Srbijom trebaće dosta napora da ovo eksplozivno stanje vrate u neku normalu - ukoliko to, u stvari, žele. Vlasti sigurno žive u uverenju da se dobija na popularnosti ako se organizuju procesi koji se po tradiciji dopadaju plebsu. Jeste ta metoda probana, ali neka se pogledaju učinci. Politički protivnici se, dakle, ne povlače po crnim hronikama, policiji i sudovima bez stvarne potrebe. Političar iz vlasti se, s druge strane, ne petlja tamo gde treba da je istražni sudija. Ako hoćeš državnu zajednicu sa Crnom Gorom ne smeš u Miloševićevom stilu njenom predsedniku da zgadiš život u Beogradu. I tako dalje. Na kraju krajeva, ako se još jednom spomenemo Svetske banke i njenog rejtinga, onda vidimo da Srbija mora pobeđivati ne samo druge, nego, možda još više, sebe samu.