Oluja vratila retoriku iz prošlosti

Četvrti avgust označio je desetogodišnjicu operacije "Oluja". Hrvati slave svoju najveću pobedu u borbi za nezavisnost i oslobađanje teritorije koju su zauzeli pobunjeni Srbi tri godine pre toga. Srbi, na drugoj strani, nastavljaju da gledaju na operaciju "Oluja" kao na klasičan primer "etničkog čišćenja" i nepobitan ratni zločin. Nedavna "bitka predsednika" (Tadića i Mesića) upadljivo ocrtava ove razlike.

"Pobednici" u balkanskim ratovima jesu mala manjina pojedinaca na svim stranama, koja je odlučila da stvori pukotinu između etničkih grupa, tako duboku da se odnosi više nikada ne poprave. Pomagali su im mediji pod vladinom kontrolom koji su objavljivali iskrivljene i zapaljive informacije i u početnoj fazi raspada Jugoslavije bili instrument ponovnog potpaljivanja strahova, sumnjičavosti i antagonizama između etničkih grupa, koji su bili uspavani decenijama. Velika većina ljudi iz svih etničkih grupa iz bivše Jugoslavije nikad nisu želeli nasilje koje je zahvatilo ovaj region i zbog toga su patili na jedan ili drugi način. Ali, orgija silovanja, rušenja kuća, ubistva i brutalnosti traumatizovali su toliko mnogo tih umešanih pojedinaca da ne vidim kako se ikad mogu oporaviti od toga. Govoriti tim žrtvama o pomirenju ravno je uvredi. Za te žrtve postoji "kolektivna krivica" koja ne može ni da se zaboravi ni da se oprosti. Čuo sam to na svim stranama. Od uglednog i umerenog srpskog novinara čije je rešenje za Kosovo izbaciti sve Albance iz "naše zemlje", jer su većina njih teroristi u svakom slučaju. Od istaknutog stanovnika Dubrovnika čiji je komentar o Crnoj Gori da "jedino zlo dolazi odatle" i da granicu treba zatvoriti zauvek. Od žene u Zagrebu koja je tražila od suda da uskrati pravo ocu da posećuje svoje dete jer "on je Srbin". Od Hrvata koji ne osećaju nikakvu empatiju za 200.000 i više Srba koji su pobegli iz oblasti Knina tokom operacije "Oluja", jer ih vide ili kao aktivne učesnike ili pasivne pomagače u ratnim zločinima počinjenim nad Hrvatima, koji su živeli u toj oblasti tokom i nakon uspostavljanja Republike Srpske Krajine.

Najdepresivnija je činjenica da mladi ljudi na svim stranama, koji čak nisu bili dovoljno odrasli da aktivno učestvuju u bilo kom od tih događaja, sada najčešće ispoljavaju antagonizam prema drugim etničkim grupama. Iz razgovora sa njima, jasno je da nemaju stvarno faktičko poznavanje onoga što se dogodilo, samo anegdote koje su im prenele starije generacije. Ipak, ovi mladi ljudi su po pravilu umešani u praktično sve incidente etničkog nasilja i demonstracije koji se sada događaju. Šta to znači za budućnost?

Ohrabrujuća je vest da političari i mediji na svim stranama polako preduzimaju politički teške korake da gledaju temeljnije - i poštenije - u prošlost. Prisustvo predsednika Tadića komemoraciji u Srebrenici zajedno sa rukovodstvom bosanskih Srba jeste jedan od primera. Slično je i sa emitovanjem na srpskoj televiziji slučaja ubistva šestorice bosanskih Muslimana, koje su izvršili pripadnici paramilitarne organizacije "Škropioni". Primer su i nedavna otkrića i rasprave o ubistvima Srba u Osijeku tokom 1991. Ili početni korak crnogorske vlade da počne da isplaćuje kompenzacije za štetu nanetu oblasti Konavli tokom rata. Može se u potpunosti predvideti da će, kako se taj proces bude razvijao, biti oštrih reakcija i ekstremnih nacionalista i onih koji su traumatizovani nedavnim ratnim godinama. U stvari, sva ova četiri primera koje sam prethodno naveo izazvali su kritike i proteste na svim stranama. Moja je prva reakcija bila da pomislim da je to pokazalo da su stavovi u stvari očvrsnuli umesto da su omekšali. Nakon razmišljanja, smatram da je to više posledica toga što su gestovi koje sam opisao jednostavno izneli na površinu duboka osećanja koja mnogi gaje.

Bila bi neophodna čitava knjiga da se adekvatno pokriju svi aspekti operacije "Oluja", uključujući i politiku mnogih vlada u to vreme. Sigurno je da se pogledi Srba i Hrvata o tome radikalno razlikuju. Želeo bih da navedem nekoliko stvari.

Pre svega, ironija je kako je predsednik Milošević prvo snažno podržao, finansirao i naoružao Srbe u Hrvatskoj i Bosni i ohrabrio ih da se "pobune", ali kad su događaji postali pregrubi, on ih je prepustio sudbini da sami odbrane sebe. Jasno je da je Milošević odlučio da ne brani "Republiku Krajinu" svim snagama koje su mu bile na raspolaganju. On je, takođe, pristao i na Erdutski sporazum koji je vratio Istočnu Slavoniju pod hrvatsku kontrolu. Njegova konačna zaostavština Srbiji jeste 600.000 raseljenih Srba i izbeglica sa Kosova, iz Bosne i Hrvatske koji i dalje žive - postoje - u užoj Srbiji. Kako međunarodna pomoć presahnjuje, a država nije u stanju da im obezbedi sredstva neophodna da budu integrisani u društvo, oni imaju malo nade ili izgleda u budućnosti i plodno su regrutno tlo za Srpsku radikalnu stranku.

Drugo, korektan model za bavljenje pobunjenim oblastima u Hrvatskoj pod srpskom kontrolom bio je onaj koji smo mi u međunarodnoj zajednici koristili u saradnji sa srpskom vladom za postupanje prema pobunjenim etničkim Albancima u Kopnenoj zoni bezbednosti, na granici između Kosova i južne Srbije tokom 2000 - 2001. Imali smo dva fundamentalna principa. Prvi, da je teritorija apsolutno bila i da će biti deo Srbije, subjekt njenog punog suvereniteta. Drugi, da je neophodno dati etničkim Albancima koji tamo žive ista prava i povlastice kao i ostalim građanima Srbije. S naše strane, međunarodna zajednica je doprinosila - i doprinosi do današnjeg dana - specijalnom, finansijskom podrškom da se pomogne da čitava oblast i njeno celokupno stanovništvo, Srbi, Albanci i Romi, imaju od toga dobrobit.

Da su Ujedinjene nacije imale podršku i volju, to bi bio prilaz koji je trebalo koristiti 1992, da se razreši situacija u Hrvatskoj. Spremnost da se upotrebi sila, ukoliko je potrebno, u to vreme bila bi u krajnjem slučaju manje bolna, a šteta bi se lakše popravila. Ali Ujedinjene nacije i njene države članice nikad nisu razmišljale na takav način. Umesto toga, izgledalo je da se zadovoljavaju da žive stalno sa linijama prekida vatre koje su uspostavljene ignorisanjem baš rezolucija UN. Kao i u Bosni, akcije UN u Hrvatskoj postale su potpuno kontraproduktivne. Nespremnost UN da se agnažuju, dovela je direktno do odluke hrvatske vlade da povede operacije "Bljesak" i "Oluju". U suštini, hrvatska vlada je delovala kad je postalo očigledno da Ujedinjene nacije neće delovati.
Konačno, veoma žalim što su se komentari operacije "Oluja" u Hrvatskoj i Srbiji ponovo sveli u velikoj meri na istu retoriku iz prošlosti. Jednostavno rečeno, svi srpski komentari počinju sa 4. avgustom 1995. i gledaju samo unapred na uticaj operacije i njene posledice po hrvatske Srbe koji su tamo živeli. Hrvatski komentari počinju s događajima iz prethodnih nekoliko godina kada je "Republika Srpska Krajina" bila stvarana upotrebom sile i nasilja i završavaju se oslobađanjem Knina. Bilo bi od koristi za političku stabilnost regiona, proces pomirenja, generalno gledano i za evropsku integraciju kad bi obe strane bile spremne i u stanju da zauzmu obuhvatniji stav prema operaciji u njenoj celini od 1991. do danas.