Kako učiniti pregovore delotvornim?

Dok Misija Ujedinjenih Nacija i Kontakt grupa pripremaju formalni početak prvog direktnog dijaloga između Prištine i Beograda posle okončanja kosovskog konflikta, glavni faktori potencijalnog uspeha se nalaze drugde. Snažno angažovanje Sjedinjenih Država i Evropske Unije kao i brižljive pripreme koje moraju obaviti i Srbi i Albanci su od suštinske važnosti ukoliko se želi da razgovori uspeju.

Veoma je važno da Amerikanci i Evropska Unija zajedno doprinesu pregovaračkom procesu koji sledi posle zvaničnog početka razgovora zakazanih za 14. oktobar u Beču. Ključni trenuci za uspostavljanje mira na Balkanu su predstavljali posledicu neposrednog angažovanja Sjedinjenih Država i Evropske Unije kao i kombinovanog uticaja ova dva diva na političkoj sceni.

Do potpisivanja Dejtonskog mirovnog ugovora 1995. godine  je došlo zahvaljujući američkom pritisku, a relativni uspeh pri implementaciji je ostvaren zahvaljujući udruženim američko-evropskim naporima. Beogradski sporazum koji je privremeno stabilizovao odnose između Srbije i Crne Gore je postignut pod pritiskom Evropske Unije uz značajnu američku podršku. Upravo su zajednički napori Evropske Unije i Sjedinjenih Država okončali albansku pobunu 2001. godine u Makedoniji.

Kako na Kosovu tako i u Srbiji, ova formula je bila od suštinske važnosti. Podrška naporima lokalnih grupa usmerenih na rušenje režima Slobodana Miloševića je predstavljala posledicu udruženih američko-evropskih napora. Kičmu protektorata na Kosovu čine upravo Sjedinjene Države i Evropska Unija, a ne Ujedinjene Nacije.

Kontakt grupa je oduvek bila mehanizam koji je trebalo da omogući Rusima da ostanu u igri, ali i da se onemogući da vode glavnu reč. Očekuje se da će ih angažovanje kroz Kontakt grupu sprečiti da utiču na pogoršavanje situacije i ubediti da koriste svoj uticaj (pogotovo na Srbiju) u pravom smeru. Glavni faktor međunarodnog angažovanja su Sjedinjene Države i Evropska Unija.

Koja je pozicija Evropske Unije i Sjedinjenih Država na sastanku u Beču kao i na razgovorima o tehničkim pitanjima koji će uslediti? To još uvek nije sasvim jasno.

Ne radi se o njihovom formalnom statusu, već da li pregovaračke strane osećaju snažan politički i ekonomski pritisak koji mogu da izvrše Vašington i Brisel na njih.

Ni Beograd niti Priština ne vide političku korist koju bi im mogao doneti uspeh pregovora. Svaki srpski i albanski političar koji se bude isuviše prijateljski odnosio prema drugoj strani će zažaliti zbog toga po povratku kući iz Beča.

Mada im je stalo da uspostave dobre odnose sa novim specijalnim predstavnikom generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija Harijem Holkerijem, ni Priština niti Beograd ne smatraju administraciju Ujedinjenih Nacija na Kosovu, UNMIK, neutralnim posrednikom ili organom koji poseduje političku moć. Ako se želi da dijalog uspe, pregovaračke strane se moraju primorati da shvate kako Brisel i Vašington od njih očekuju ne samo da razgovaraju, već i da postignu u pregovorima konkretne rezultate. Neophodno je da postoji pretnja ozbiljnim posledicama po obe strane u pregovorima ako oni ne uspeju.

Samo politički i ekonomski pritisak Sjedinjenih Država i Evropske Unije ne može, međutim, garantovati uspeh. Neophodne su brižljive pripreme obeju strana.

Beograd je već objedinio svoje političke snage usvajajući skupštinsku rezoluciju kojom se potvrđuje suverenitet nad Kosovom i angažovao se na ključnim pripremama za pitanja koja će se naći na dnevnom redu pregovora u Beču. Beograd se već upustio u težak i mučan posao utvrđivanja činjenica o nestalim kosovskim Albancima, tragajući za ostacima žrtava sa Kosova u Srbiji. Takođe ukazuje na udeo Kosova u dugovima prema Svetskoj banci kao i koliko južna pokrajina duguje Srbiji u pogledu prihoda iz privatizacionog procesa. Pored toga, Beograd razmatra mogućnosti decentralizacije vlasti na Kosovu i dokumentuje incidente i napade na etničke Srbe na Kosovu.

Priština zaostaje u pripremama za pregovore u Beču. Do sada je međunarodna zajednica obeshrabrivala kosovsku skupštinu u pogledu iznošenja jedinstvenog političkog stava jer bi albanske političke snage u pokrajini neizostavno proglasile nezavisnost kao konačni cilj. Upravo je zbog toga rizično za bilo koju od albanskih političkih stranaka da insistira na dijalogu sa Beogradom – iz straha da će takve težnje javnosti delovati kao ugrožavanje konačnog cilja – nezavisnosti pokrajine.

Privremene institucije koje upravljaju Kosovom su hendikepirane u razgovorima sa Beogradom zbog uloge UNMIK-a, koji zadržava ovlašćenja da se bavi pitanjima koja će se naći na dnevnom redu. Čak je utvrđivanje činjenica o nestalim licima još uvek bezbednosno pitanje za koje je odgovoran UNMIK, mada malo šta može postići bez saradnja sa Albancima. Važni sektori kao što su telekomunikacije, proizvodnja električne energije, privatizacija i druga pitanja koja će se naći na dnevnom redu su još uvek pod kontrolom UNMIK-a.

Bez političkog pokrića ili sveobuhvatnih ovlašćenja, pripreme Prištine za razgovore o tehničkim pitanjima kasne. Čini se da se ne ulažu zajednički napori na utvrđivanju činjenica o službenoj i javnoj dokumentaciji koju su Srbi odneli sa sobom kada su se povukli sa Kosova, mada je sasvim jasno da bi Priština trebalo da bude prevashodno zainteresovana za matične i imovinske knjige. Čini se da ne priprema nikakav plan zaštite srpskih spomenika za koji bi bila zadužena kosovska policija, koju još uvek pretežno kontroliše UNMIK.

Kosovski Albanci zameraju Srbiji što pruža telekomunikacione i druge usluge srpskim enklavama na Kosovu, ali nisu izrađene studije o načinima na koje bi se ove enklave mogle ponovno povezati na lokalnu mrežu.

Priština je suočena sa hendikepima u drugim oblastima takođe. Njene institucije nemaju predstavništva u Njujorku, Vašingtonu, Briselu ili Beogradu. Nemaju koordinacione strukture za razgovore. Niti imaju pristupa Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija kao što je to slučaj sa Beogradom. Skoro niko od kosovskih političara i visokih zvaničnika nije bio u Srbiji već godinama i nemaju formalnog mehanizma za prikupljanje i analizu informacija o onome što se tamo dešava.

Beograd ne prihvata kosovske privremene institucije kao ni lične dokumente koje izdaje UNMIK. Ljudi koji putuju sa UNMIK-ovim dokumentima se ne dopušta ulazak u Srbiju. Čak je veoma teško nekome ko je stigao iz Vašingtona da pređe u Srbiju sa Kosova ukoliko nema pečat srpske imigracione službe.

Ceremonijalno otvaranje dijaloga može jedino biti prvi korak u jednom opsežnijem procesu. Dok se taj proces odvija, UNMIK će morati da prenese veća ovlašćenja na kosovske privremene institucije i razjasni njihova zaduženja i odgovornosti. Srbija će morati da prihvati UNMIK i privremene institucije kao legitimne organe vlasti prema rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija broj 1244, a privremene institucije će morati da intenziviraju svoje političke i tehničke pripreme.

Uz ozbiljan podsticaj od strane Sjedinjenih Država i Evropske Unije, dijalog će imati izvesnu nadu za konačni uspeh.

Daniel Server je direktor za mirovne operacije i Balkanske inicijative pri Američkog institutu za mir.