Dve strane medalje

U ranim engleskim i nemačkim zakonima uvrede su kažnjavane odsecanjem jezika. Štampa naravno teži limitiranju mogućnosti za tužbu zbog klevete, što je na primer deo istorije američkog i zapadnog liberalnog pristupa štampi, u kojoj značajan datum predstavlja 1735. godina kada je porota oslobodila njujorškog izdavača Džona Petera Cengera (John Peter Zenger) od krivice za klevetu u esejima u kojima je kritikovana korupcionaška politika njujorškog kolonijalnog guvernera Vilijama Krozbija (William Cosby). Američko liberalno shvatanje štampe ohrabreno je 1964. posle odluke sudije Vrhovnog suda SAD Erla Vorena (Warren Earl, 1891-1974, sudija koji je predsedavao komisijom posle ubistva predsednika Kenedija) da zakon protiv klevete protivreči prvom amandmanu na američki ustav koji jemči slobodu štampe te da je ličnost koja tuži ta koja mora da dokaže da je tvrdnja o njoj objavljena sa izrazitom zlobom, sa znanjem da činjenica nije tačna ili s bahatim nehatom prema istini. Amplituda slobode štampe u Srbiji u poslednjih petnaestak godina prolazi kroz obe pomenute tačke, ali i kroz ono stanje koje opisuje jedna preporuka iz novinarskih udžbenika u devetnaestom veku: "Za opis stvarnosti upotrebite maštu!"

Mediji – ruka vlasti, oružje opozicije

Tokom 1990-ih štampa u Srbiji koja je uživala podršku tadašnjeg režima imala je gotovo apsolutnu slobodu u satanizaciji političkih protivnika. Tada su poništeni elementarni standardi koje je srpsko novinarstvo u prethodnom periodu, naročito sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, bilo uspostavilo. Štampa nezavisna od tadašnje vlasti bila je u zagrljaju s opozicionim političarima u borbi protiv omrznutog režima, pa se, pored slučajeva principijelne odbrane čovečnosti, u unutrašnjoj politici u velikoj meri oslanjala na opozicione konferencije za štampu na kojima su često nipodaštavane činjenice i takođe negovana retorika satanizacije "bande crvene".

Kad je nezavisna štampa ojačala, u jednoj inače veoma komplikovanoj situaciji (ratna pretnja) u Srbiji je 20. oktobra 1998. donet restriktivan zakon o javnom informisanju po kome je kod sudija za prekršaje drastičnim kaznama kažnjeno više listova i urednika. Zakon je Skupština Srbije donela po skraćenoj proceduri, čime je okončano dvonedeljno važenje Uredbe o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadom NATO-a. Tokom primene zakona naplaćeno je više od 1,5 miliona evra kazni, računato po tadašnjem zvaničnom, dakle depresiranom kursu. Prekršajni sudovi su odbacivali tužbe za klevetu podnete protiv medija bliskih tadašnjim vlastima, ili su izricali mnogo niže kazne. Dok je, na primer, "Monitor" kažnjen sa 2,8 miliona dinara, "Evropljanin" sa 2,4 miliona, tada provladina "Politika" - koju je zbog klevete tužio lider DS-a Zoran Đinđić - morala je da plati 150.000 dinara.

Postupke su vodili sudovi za prekršaje - koji su u ustavnom sistemu organi uprave a ne sudstva - što je protivrečilo osnovnim principima podele vlasti. Sudije za prekršaje je po zakonu imenovala Vlada Republike Srbije i mogla ih je razrešiti dužnosti po uprošćenoj proceduri. Bili su predviđeni postupci sa vrlo kratkim rokovima u kojima nije moguće pripremiti odbranu. Glavni pretres održavao se u roku od svega 24 časa nakon ovako izvršene "dostave". Prema članu 72. tadašnjeg zakona o informisanju, dostava poziva za usmeni pretres smatrana je urednom i ako je poziv objavljen putem medija.

Zakon iz 1998. otežavao je utvrđivanje istine a omogućavao lako kažnjavanje medija (urednika ili izdavača) ako prekršajni sudija rutinski utvrdi da mediji prenose izjave drugih ličnosti koje sadrže elemente klevete, uvrede, izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, pozivanje na rušenje ustavnog poretka, pozivanje na narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije ili nekog drugog kažnjivog dela. Sva navedena dela su inače po Krivičnom zakonu krivična dela. Kažnjavanje novinara u tom zakonu nije bilo predviđeno.

Posle 2000. primena tog zakona bila je suspendovana, što je bilo izborno obećanje DOS-a. U tom periodu odvijala su se dva glavna procesa. Prvo, odvijao se revanš pobedničkih snaga prema nekadašnjoj socijalističko-radikalskoj većini, kao i prema biznismenima i pripadnicima državnog vrha u to vreme, s podnošenjem krivičnih prijava i curenjem poverljivih papira. Štampa je gutala taj materijal, listovi nezavisni u prethodnom periodu prihvatali su ga kao priliku za revanš zbog represije i satanizacije kojima su u prošlom periodu bili izloženi, a drugi nekadašnji režimski listovi su se uključivali u pir pobednika da bi zabašurili vlastita nepočinstva u prošlom periodu.

U tom periodu odvijao se rascep DOS-a, bar kroz dva tuceta afera koje su se uglavnom razvijale preko štampe. Analizirajući afere iz vremena sukoba DS-DSS (Đinđić-Koštunica), sociolog Slobodan Antonić je uočio izvesnu zakonitu cikličnost - u prvoj fazi, "oštećena strana" u medijima iznese izvesne teške optužbe protiv suprotstavljene frakcije. U drugoj fazi, napadnuta frakcija kreće sa oštrim protivoptužbama, pri čemu su te optužbe ili vezane za prvobitnu aferu, ili za aferu koja se naknadno proizvede. Konačno, u trećoj fazi, obe frakcije su zamorene od medijske bitke, afera jenjava i nastupa period privremenog zatišja. Treća faza, međutim, obično se završava izbijanjem nove afere, čime počinje još jedan krug međusobnih optuživanja.

Dopunska nezgoda je bila u tome što su se kao i u prošlom periodu u javnosti kao krunski svedoci pojavljivale i ličnosti veoma sumnjivog kredibiliteta, osuđivane ličnosti, ili ljudi za koje će se pokazati da se kreću u sivoj zoni između tajnih službi i kriminala (ranije su se predstavljali kao patriote a posle kao "petooktobarski prvoborci"). Misteriju tajnih službi štampa je eksploatisala sa slatkom jezom.

Posle ubistva srpskog premijera Đinđića 12. marta 2003. u tadašnjoj vladi sa zakašnjenjem su konstatovali da je ubistvu premijera prethodila satanizacija i njega i te vlade u pojedinim listovima i najavljivali su formiranje komisije koja bi analizirala kriminalizaciju štampe. Izlaženje nekoliko listova među (njima i "Identiteta" koji je kasnije prestao da izlazi) tokom vanrednog stanja je zabranjeno. Do formiranja istražne komisije za štampu ipak ne dolazi i sve se završava jednom objektivističkom analizom pisanja štampe o Zoranu Đinđiću, koju je napravila Ebart medijska dokumentacija, u kojoj se kaže da Đinđić nije uživao podršku štampe, ali da se ne može izvući zaključak da je štampa pripremila atentat. U novije vreme istraživači se fokusiraju na problem tzv. tabloidizacije štampe, njenog senzacionalizma, ali se sve svodi na pitanje vredi li da se ljutite na lava zbog toga što hoće da vas pojede.

Tokom vanrednog stanja 22. aprila 2003. donet je novi zakon o informisanju, inače dugo pripreman u novinarskim organizacijama. Pred samo glasanje tadašnja vlada je u tekst zakona ubacila nekoliko odredaba koje su ga učinile neočekivano represivnim aktom. Tako su članom 16. tog zakona vlasti dobile pravo da zabranjuju širenje svake informacije koja podstrekava na nasilje (što je sasvim neodređena formulacija), a novinari su postali dužni da vlastima otkriju izvore svojih informacija, ako su u pitanju dela za koja je predviđena kazna zatvora dužine 5 ili više godina. Mediji su se međutim i dalje borili da sačuvaju pravo na zaštitu izvora. Novija praksa (slučaj Vasić koji se tiče prisluškivanja advokata Biljane Kajganić i njenog klijenta odbeglog Dejana Milenkovića Bagzija) pokazuje da državni organi i dalje teže da osujete zaštitu izvora informacija, s tim što se sada istraga pomera na potencijalna "duboka grla" u državnoj strukturi (što se opet u delu javnosti opisuje kao frakcijska borba, revanšizam aktuelne garniture prema prošloj, itd...)

Kompromis umjesto dekriminalizacije klevete

Po članu 79. Zakona o javnom informisanju svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Po članu 80. istog zakona novinar, odgovorni urednik i osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu njenim objavljivanjem.

Ista obaveza postoji kada je šteta prouzrokovana objavljivanjem istinite ali nedopuštene informacije (iz privatnog života, prebacivanje za izvršeno krivično delo i drugo). Po članu 81. istog zakona autor informacije je novinar. Ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom, on odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite, nepotpune ili druge informacije čije je objavljivanje nedopušteno.

Na predlog Vlade Skupština Srbije je tokom 2004. usvojila izmene i Zakona o krivičnom postupku. Međutim, do promena u Krivičnom zakonu koje se odnose na klevetu (visina kazne, teret dokaza, posebna zaštita javnih ličnosti) nije došlo. Tačnije, nije ukinuta pretnja zatvorskom kaznom zbog klevete (tzv. dekriminalizacija). Vlada Republike Srbije najavila je doduše u toku 2004. nove izmene Krivičnog zakona i radi revizije odredaba o krivičnom delu klevete, ali i novi predlog zakona sadrži pretnju zatvorom za klevetu. Ministar pravde Srbije navodno je nagovestio da je spreman na kompromis - postoji mogućnost da se iz tog zakonskog predloga povuče pretnja zatvorskom kaznom, ali o toj materiji će odlučivati odnos političkih snaga u srpskoj skupštini.

Novinari su vršili pritisak da se kleveta i uvreda dekriminalizuju - ili bar da se ukinu zatvorske kazne za ta krivična dela. U članu 93. Krivičnog zakona Republike Srbije piše: "Ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri meseca. Ako je uvreda učinjena putem štampe, onda je zaprećena sankcija stroža, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili kaznom zatvora do šest meseci". Zakonodavac ne definiše šta je uvreda, niti omalovažavanje nečije časti i ugleda, pa ostaje da se o tome zaključuje na osnovu sudske prakse. Krivični zakon pod klevetom podrazumeva iznošenje ili pronošenje nečega neistinitog što može škoditi nečijoj časti i ugledu, te je, ako je učinjena putem štampe, sankcioniše kaznom zatvora do jedne godine.

Analiza koja sledi pokazaće pre svega da novinari u Srbiji često propuštaju da postupe u skladu s članom 3. Zakona o javnom informisanju i da pre objavljivanja provere potpunost ili tačnost informacije. Veoma često se krajnje nekritički prenose samo stavovi jedne od strana u sukobu i tako se stvara utisak u javnosti da je to jedina i celovita istina.

Po nekim procenama, postoji više od tri stotine otvorenih sudskih postupaka koji se vode protiv novinara i medija u Srbiji. U izveštaju "Sudski procesi protiv novinara u Srbiji zbog klevete, nanošenje duševnog bola i povrede ugleda časti" Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), koji sadrži opis oko 160 procesa protiv novinara, pokriven je period od februara 2001. do maja 2004. godine. U izveštaju se vidi da postoji veliki broj tužbi koje su podigli sadašnji i bivši državni zvaničnici i javne ličnosti protiv medija i novinara. Mnogi od njih traže odštetu u vrednosti od nekoliko miliona dinara za pretrpljen duševni bol i narušavanje ugleda.

Izgleda da je javni diskurs ostao takav da se bez mnogo preterivanja može zaključiti da su kleveta i tužba bitna karakteristika javne komunikacije u srpskom društvu. Tuže političari političare, političari novinare, biznismeni novinare, biznismeni državne službenike, optuženi i osumnjičeni novinare. U trenutku kada nastaje ovaj tekst Administrativni odbor Skupštine Srbije razmatra zahtev Prvog opštinskog suda u Beogradu da se izjasni hoće li skinuti imunitet 13 republičkih poslanika SPO-a, koje je supruga predsednika te stranke Danica Drašković tužila zbog klevete.

Nipodaštavanje novinarske etike

Beogradski Medija centar je 2004. organizovao Advokatski pul s ciljem da novinarima pruži odgovarajuću pravnu zaštitu u sudskim postupcima. Pul je zastupao novinare u više od šezdeset postupaka, među kojima je velik broj okončan oslobađajućim presudama u krivičnim stvarima, odnosno odbijanjem tužbenog zahteva u građanskim parnicama. Taj pul je, međutim, uočio da u štampi postoji dosta ogrešenja o zakon i jednim istraživanjem upozorio je novinare da naprosto treba da smanje broj povoda za tužbe. Advokatski pul Medija centra je konstatovao da se najveći broj krivičnih postupaka protiv novinara i urednika vodi zbog krivičnih dela protiv časti i ugleda, pre svega zbog uvrede i klevete. Istraživači Advokatskog pula MC-a su u sedam dnevnih listova koje su pratili u februaru i martu 2004. godine ("Politika", "Večernje novosti", "Kurir", "Blic", "Glas javnosti", "Balkan" i "Danas") prepoznali da u 172 napisa ima povoda za potencijalnu tužbu. To znači da se samo u glavnim listovima tri puta dnevno prekrši zakon. Analiza pokazuje da u štampi zapravo dominira kleveta, koja je prepoznata u 55,23 odsto spornih napisa, a u 6,40 odsto prepoznata je uvreda.

Ostaje jak utisak da se među novinarima, a naročito među urednicima, veoma ironično gleda na "cenu duševnog bola" oklevetanih. Za ovu priliku ilustrovaćemo taj potcenjeni fenomen citatom iz jedne sudske presude: "...Ta povreda časti i ugleda i psihičko stanje u kome se tužilac nalazio dovela je do toga da prestane da bude direktor škole, da prestane da bude profesor, da se zbirka iz matematike koju je uređivao više ne prodaje, da više nije u stalnom radnom odnosu i da živi od davanja privatnih časova đacima, da ga ljudi više ne gledaju na način kako su ga gledali pre izlaska spornih članaka - kao uvaženog profesora i direktora, nego na neki drugi način, koji ga je doveo u stanje psihičkog trpljenja i patnje..."

U srpskoj štampi ima mnogo primera koji ukazuju na opasan višak revnosti, kada novinari i sa slabijim povodima preuzimaju i ulogu istražitelja, tužioca i sudije. Hajka, haranga, ignorisanje pretpostavke nevinosti, ali i izostanak elementarnih obzira prema dostojanstvu žrtve, uočljive su u štampi. Objavljivanje drastičnih fotografija unakaženih leševa žrtava, odsečene ljudske glave tako da se prepoznaje svaka crta lica čak na naslovnim stranama nije retko, čak i u periodu "istine, katarze i pomirenja" Neki od promotera novih vrednosti dostigli su retoričku žestinu nekadašnjih boraca za nacionalne interese, prvi upotrebljavaju reči kao "zločinac", a drugi su koristili reči kao "izdajnik" i "plaćenik".

Ovde treba primetiti da je deo te prakse nastao zapravo kao inercija ratne propagande kojom su bili zahvaćeni domaći mediji, ali i zbog izostanka obzira uglednih stranih medija koji su u izveštajima s balkanskih ratišta, kao iz neke vrste slobodnih lovišta nekrofilije, objavljivali uvećane slike grozota na način koji inače nisu primenjivali u izveštajima o nesrećama u svojoj zemlji, a kvalifikacije aktera su davane s velikom lakoćom. Domaći mediji su lako imitirali taj uzor, mada su u toj "disciplini" već bili "doktorirali". U novijoj praksi vidi se da u mnogim osetljivim slučajevima mediji ne shvataju da i onda kada imaju plemenite namere moraju postupati uzdržano i pažljivo. Nedavno je iz jedne bolnice došla vest, očito uz kršenje lekarske etike, da je jedna beba bila seksualno zlostavljana, po svoj prilici od oca ili polubraće. Vest je izazvala veliko uzbuđenje javnosti, za koju je ta pojava do skora predstavljala tabu temu. Slučaj je pojačan zgražavajućim komentarima. Problem je u tome što je u izveštavanju o tom slučaju bilo previše detalja, pa su se mogli identifikovati mesto u kome se to, navodno, desilo, ime roditelja i bebe, pre nego što je utvrđeno da li se to zapravo desilo. Onda se, međutim, pojavila i verovatnoća da u konkretnom slučaju možda i nije bilo seksualnog zlostavljanja, već da je povreda anusa sirotog deteta nastala zbog nečije nestručne intervencije zbog opstipacije.

U sudskim spisima se može videti da ipak postoji izvesna okosnica sudske politike gonjenja, bar u slučajevima otvorenih i grubih uvreda, koje su preplavile srpsku štampu od devedesetih do danas. U toku postupka (Gž. br. 3774/00- P. br. 7607/98) pred Prvostepenim sudom u Beogradu utvrđeno je, na primer, da je u reviji "Dama" broj 10 za 1998. godinu u tekstu pod nazivom "Izbacite đubre iz kraljevog dvorca" navedeno - napisano "da nema naročite razlike između Dišanovog (Marcel Duchamp) unošenja klozetske šolje u galeriju i ulaska Verice Rakočević u Gradsku Skupštinu"; da je osoba "u emisiji kod Biljane Panović (samozvane Vilimon) sedela raširenih nogu na takav način da je nije lako smatrati damom". Sud konstatuje da ovaj tekst ne predstavlja kritičko mišljenje kako to navodi tužena strana, već izjave omalovažavanja i vređanja ličnosti tužilje, posebno imajući u vidu da je tužilja javna ličnost, javni radnik u oblasti mode, koja je za svoj rad dobila priznanja u zemlji i inostranstvu. Viši sud potvrđuje odluku prvostepenog suda kojom su izdavač NIP "Profil", odgovorni urednik Milomir Marić i autor teksta Nebojša Pajkić obavezani da tužilji naknade štetu u iznosu od 100.000 dinara zbog objavljivanja informacije kojom se vređa čast i ugled.

Problem je u tome što je kleveta i uvreda postala obavezni deo političke komunikacije. Izrazi kao što su "zločinac", "lopov", "kriminalac" ili "izdajnik" nisu retki u rečniku najodgovornijih političkih predstavnika koji ne samo da prolaze nekažnjeno, nego po pravilu ne nailaze ni na kakve prepreke da takve izjave javno plasiraju. U najvećem broju analiziranih slučajeva izgleda da novinari često dopuštaju javnim ličnostima i moćnicima da medije koriste kao "megafon", konstatuje Pul MC. Nije redak slučaj da novinar dozvoli sagovorniku da nekoga okleveta ili uvredi. O klevetničkoj izjavi sagovornika novinar često nema nikakav stav, očigledno smatrajući normalnim i dovoljnim to što nekome pruža mogućnost da iznese svoje mišljenje. U istraživanju "Profesija novinar" Medija centra 2003. vidi se da deo novinara smatra da je ispunio profesionalnu obavezu ako je verno preneo nečiju izjavu bez obzira kakav je njen sadržaj. Međusobno "pljuvanje" sagovornika u mnogobrojnim talk show emisijama je nešto što je poželjno, jer bože moj, bez pljuvanja je dosadno, piplmetar ne reaguje.

Pošto je čitavu deceniju trajala borba političkih aktera za pristup javnim medjima, a nisu odnegovani kriterijumi društveno prihvatljivog načina komunikacije, to je osvajanje polja slobode rezultiralo i povećanjem zagađenja javne komunikacije. Grub, klevetnički jezik u političkoj komunikaciji ima svoju dugu predistoriju. U istoriji srpske štampe u tome se naročito isticala takozvana cicvarićka štampa s početka prošlog veka (po izdavaču Krsti Cicvariću). U jednom starom političkom plakatu se, na primer, poručuje: "Ubij se, bolje da se ubiješ nego da glasaš za lopova i secikesu", sledi ime poslaničkog kandidata.

Problemi oko prenošenja izjava aktera

Neki slučajevi iz sudske prakse ilustruju kako se ovakva kontroverzna praksa odomaćila preko mehanizma zaštite slobode govora političkih aktera. Prvi opštinski sud u Beogradu (Gž. 4940/99-P. br. 7732/98) odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev SPO-a i Vuka Draškovića, predsednika SPO-a, koji su tražili da se obavežu tuženi glavni urednik lista "Demokratija" Ljubinka Milinčić, odgovorni urednik istog lista Cvijetin Milojević, autor informacije dr. Vojislav Šešelj i novinar lista Vladimir Sudar da tužiocima na ime naknade štete plate po 5.000.000 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom. U prvostepenom postupku je utvrđeno da je u dnevnom listu "Demokratija" od 4. decembra 1997. godine, objavljen intervju sa tuženim dr Vojislavom Šešeljem koji je potpisao tuženi novinar Vladimir Sudar. U navedenom intervjuu posebno se iznosi, da je u nekoj TV emisiji Drašković "očigledno bio drogiran, kada se našmrče kokaina, on deluje kao hrabar čovek i čim prođe dejstvo on postaje kukavica... ljudi koji su ga posećivali u zatvoru svedoče o njegovim narkomanskim krizama". Drugostepeni Okružni sud konstatuje kako je opšte poznato i da ne treba posebno dokazivati da je narkomanija porok, te da je tekst sa navedenim sadržajem uvredljiv, pa potvrđuje nalaz Opštinskog suda da oštećeno lice ima pravo na tužbu nadležnom sudu za naknadu štete protiv osnivača, izdavača, glavnog i odgovornog urednika i autora informacije. Pod pojmom autor tadašnji Zakon o informisanju podrazumevao je lice koje prikuplja i sastavlja informaciju, dakle, novinara. Po toj presudi, novinar i urednik nisu bili odgovorni za štetu zbog neistinitosti informacije, pošto je odgovornost za tačnost preuzeo trećetuženi (sagovornik Šešelj). Međutim, pošto trećetuženi nije ni jedno od odgovornih lica iz člana 13. tadašnjeg zakona (ni novinar, ni urednik, ni izdavač) to je, kaže tada viša sudska instanca, prvostepeni sud pravično postupio kada je tužbeni zahtev odbio i prema trećetuženom Šešelju. Odbio je zato što je u konkretnom slučaju sud bio vezan tužbenim zahtevom i morao je doneti odluku u okviru postavljenog tužbenog zahteva, pa nije bio ovlašćen i nije se mogao upuštati u raspravljanje i odlučivanje o drugim vidovima štete koji nisu predmet tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju, od njega nije tražena naknada štete po opštim propisima o naknadi štete nego isključivo na osnovu člana 13. tadašnjeg Zakona o javnom informisanju... Tužba je, dakle, mogla biti podneta za klevetu i uvredu po Krivičnom zakonu, ali nije. Kao što ćemo videti, u mnogim slučajevima imunitetom narodnih predstavnika zakon je faktički onemogućavao blagovremenu tužbu po Krivičnom zakonu.

Protok vremena nije mnogo izmenio kontroverze koje proizilaze iz nekritičkog dopuštanja sagovorniku da u javnom mediju vređa i kleveće. Advokatski pul MC-a u svojoj analizi kao primer navodi citat iz "Večernjih novosti" od 29. februara 2004. godine, iz intervjua sa Tomislavom Nikolićem iz Srpske radikalne stranke, objavljenog pod naslovom "Dinkić mora u zatvor", u kome novinar bez ikakvog svog stava dopušta intervjuisanom da vređa i kleveće svoje političke protivnike, uključujući, na primer, i izjavu koja se odnosi na predsednika Skupštine AP Vojvodine Nenada Čanka da "ono što on sada radi isto je kao kad se svinja valja po blatu i sama pravi kaljugu".

"Novosti" 25. februara 2004. godine, u tekstu pod naslovom "Ići ću do kraja", bez ikakvih ograda i komentara prenose izjave Aleksandra Vučića, takođe funkcionera Srpske radikalne stranke, između ostalih i onu po kojoj su privrednici Vuk Hamović i Vojin Lazarević kriminalna grupa "koja je Srbiju opljačkala za 150 miliona dolara". Hamovića i Lazarevića saslušavao je inače skupštinski Anketni odbor o trgovini strujom sa EDB-om, ali nije doneo sličan zaključak, a ni državni organi nisu pokrenuli nikakav postupak. Radikali su, doduše najavljivali da će podneti krivične prijave.

Član 82. KZ inače samo kaže da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu, ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa. Van tog konteksta izjave političara bi trebalo da budu tretirane kao i svaki drugi novinarski izvor - dakle ne bi mogle da budu objavljene ako sadrže elemente krivičnog dela. Na kraju će se postaviti i potreba za ograničenjem pristupa javnim medijima u slučajevima kada se krši zakon, kad se ugrožava dostojanstvo ličnosti ili kad se ugrožavaju osnovne norme političke korektnosti.

Kršenje prezumpcije nevinosti

U Srbiji je posle dugog odlaganja 2004. donet Zakon o dostupnosti informacija, koji bi trebalo da olakša novinarima i običnim građanima da dobiju informacije od javnog značaja, ali konstituisanje povereništva za dostupnost još nije okončano. To bi u teoriji trebalo da utiče na ozdravljenje javne komunikacije. Problem je u tome što državni organi i kad daju informacije, u javnoj komunikaciji, često krše zakon najčešće kršenjem principa prezumpcije nevinosti.

Aleksandar Tijanić je tužio vladinog službenika zaduženog za komunikacije s javnošću Vladimira Popovića i tražio nadoknadu štete zbog toga što ga je na brifinzima za glavne urednike u više navrata pominjao u kontekstu organizovane grupe novinara za medijski pritisak protiv ubijenog premijera Đinđića, (dobio odštetu) a "Politiku" zbog netačne tvrdnje da je on bio priveden u policiju tokom akcije "Sablja" objavljene u tekstu "Policija steže obruč oko ubice".

Advokatski pul MC-a konstatuje, na primer, da najveći broj spornih stavova i izjava dolazi iz policijskih saopštenja o tome da je podneta krivična prijava protiv određenih lica, gde su lica protiv kojih je policija samo podnela krivične prijave već "oglašena krivim" za najrazličitija krivična dela. Analiza (Advokatski pul Medija centra) pisanja dnevnika "Blic", na primer, ukazuje na to da je kleveta najčešće praćena prekršajem iz člana 95. Zakona o javnom informisanju u vezi sa članom 37. - kojim se štiti pretpostavka nevinosti. U listu "Politika", po analizi Advokatskog pula MC-a, prednjače slučajevi klevete prenošenjem policijskih saopštenja, gde se o licima protiv kojih je policija samo podnela krivične prijave govori kao da su već oglašena krivim. Tako se, npr., 10. februara 2004. godine, u tekstu opremljenom i slikom osumnjičenog, pod naslovom "Priveden razbojnik", navodi da je "uz pretnju oružjem, otimao dnevne pazare u trafikama, kioscima i prodavnicama". Istog dana i na istoj strani, ovoga puta uz fotografije trojice još uvek samo osumnjičenih, objavljen je naslov "Osnovali lažno preduzeće - uhapšeni prevaranti".

Po Zakonu o informisanju, inače, novčanom kaznom od 30.000 do 200.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorni urednik javnog glasila ako se u objavljenoj informaciji neko označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa (član 37). Advokatski pul Medija centra konstatuje da novinari u Srbiji često prenose delove optužnice na takav način da se stiče utisak kao da je reč o presudi. Drugim rečima, navode delove optužnog akta kao da je već dokazan u sudskom postupku i kao da je već doneta pravosnažna presuda. U listu "Danas" 9. marta 2004. godine, pod naslovom "Krivi za ubistvo 192 ratna zarobljenika", u tekstu o početku suđenja za ratni zločin u Ovčari nekritički se u naslovu prenosi sadržaj optužnice kao da je reč o presudi.

Po analizi Advokatskog pula MC, često se dešava da se iznad korektnog teksta stavi klevetnički naslov. Tako se, na primer, inače korektan tekst o suđenju optuženima za ubistvo Ivana Stambolića u "Kuriru" od 23. februara 2004. godine oprema naslovom "Ubice na sudu", kao da navodi iz optužnice i ne treba da budu dokazani na sudu. Takođe, inače korektan tekst o suđenju optuženima za ubistvo premijera Đinđića od 7. - 8. februara 2004. godine, oprema se podnaslovom "Suđenje ubicama premijera Zorana Đinđića nastavlja se u ponedeljak i trajaće do 20. februara". U "Glasu javnosti", vesti napisane na osnovu policijskih saopštenja o tome da je podneta krivična prijava protiv određenih lica, često dodaju i zvučne naslove tipa: "Dilovao heroin", "Krao hranu", "Gajio marihuanu", "Oštetio firmu za dva miliona dinara" (citirani naslovi iz brojeva od 29. februara i 2. marta 2004. godine), ili "Profesor bludničio" (naslov od 12. marta 2004. godine).

Ovde navedeni primeri nisu završili na sudu, ali po oceni Advokatskog pula, mogu da predstavljaju povod za tužbu. Sudeći prema izveštaju "Sudski procesi protiv novinara u Srbiji zbog klevete, nanošenja duševnog bola i povrede ugleda i časti februar 2001. - maj 2004.", koji je kako smo već pomenuli napravio NUNS, slični slučajevi često i dospevaju pred sudove. Bivši direktor Jumka Nenad Stanković tužio je novinare pet medija ("Novosti", "Politike", "Blica", "Glasa javnosti" i "Slobodne reči") zbog izveštaja sa pres konferencije policije u avgustu 2000. na kojoj su predstavnici MUP tvrdili da je Stanković uhapšen zato što je prodavao uniforme bivšoj OVBPM. Nakon što je Stanković dobio oslobađajuću presudu, on je tužio izveštače pomenutih medija iako su oni preneli vest o oslobađajućoj presudi. Na kraju, 10. januara 2003. Stanković je, međutim, odustao od tužbe.

Opštinski sud u Novom Sadu je 2004. osudio novinarku "Građanskog lista" Ljiljanu Jokić-Kaspar na šest meseci zatvora, uslovno na dve godine, zbog klevete. Tužbu protiv Kasparove podigao je Miroslav Savić, bivši hirurg koji je radio za Jedinicu za specijalne operacije, na osnovu članka u kome novinarka navodi da je Savić, pored svojih hirurških dužnosti, radio i kao snajperista Jedinice. Tokom policijske akcije protiv organizovanog kriminala nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine, mediji su izveštavali da bivši policijski hirurg i "snajperista" radi u Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Savić je negirao da je ikada bio snajperista i podneo je krivične prijave za klevetu protiv brojnih beogradskih i novosadskih redakcija, ali je od mnogih odustao. Prijava protiv Kasparove nije povukao iako je njen tekst objavljen znatno kasnije od objavljivanja informacija o Saviću.

I mediji i novinarska udruženja po pravilu se napadački postavljaju prema odlukama suda na njihovu štetu, mada su po zakonu dužni da sudske odluke na svoj račun ne komentarišu. To se delimično prikriva i negovanjem "revolucionarnog patosa" pomoću koga se sudstvo opisuje kao "Bastilja starog režima". Mada je medijskim sudskim presudama bilo u prošlosti nesumnjivo i prevelikog upliva politike, za medije je bolje da shvate da sudovi rade po sopstvenoj inerciji koja nije uvek negativna. Čak i iz spornih slučajeva mogli bi da se izvuku pravilni zaključci koji bi mogli voditi smanjivanju broja ogrešenja o zakon i o dostojanstvo ličnosti. Kroz sudske presude se ipak uspostavljaju kriterijumi, tumačenja pojedinih pitanja sigurno utiču na potonja suđenja, pa i na stav javnosti.

U Prvom opštinskom sudu u Beogradu vođen je, na primer, svojevremeno zanimljiv spor u kome se odslikava ne tako retka pojava u savremenom srpskom novinarstvu - prebacivanje za krivično delo. Prvostepeni sud (Gž. br. 5645/97- P. br. 3346/96) utvrdio je da je u članku objavljenom u listu "Naša borba" 21. juna 1995. godine pod naslovom "Samovolja, zloupotreba, osveta" i 22. juna 1995. godine u članku "Čolakova četvrti dan štrajkuje" između ostalog navedeno da se traži razrešenje D.R. (u to vreme direktora jedne beogradske srednje škole) zbog zloupotrebe društvenog položaja, ali i greha iz mladosti zbog koga je odležao u zatvoru". U drugom članku objavljenom u istom listu navedeno je da je profesorka te škole izjavila da D.R. nije smeo da se nađe na mestu direktora škole budući da je odgovoran - za silovanje maloletnice. Prvostepeni sud je presudio da je prenošenjem takve izjave naneta šteta ugledu i časti tužioca D.R. kao čoveka i građanina, pa kako tuženi list u toku postupka nije dokazao da su te informacije istinite, treba D. R. - u da plati naknadu neimovinske štete u iznosu od 60.000 dinara. Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da nije dokazana istinitost informacije da je tužilac osuđivan mada je on već u tužbi i sam učinio nespornim da je u mladosti bio osuđen za silovanje maloletnice.

"Kako to?", pitaće se veliki broj novinara, pošto se ovde uglavnom ne shvata da u nekim slučajevima i pominjanje nečega što se stvarno desilo može da predstavlja neistinitu informaciju. Može zato što postoje i nedopuštene informacije. Na osnovu presude Okružnog suda u Beogradu (K. br. 31/69), koja je postala pravnosnažna 21. oktobra 1969. godine, pomenuti D.R. je inače oglašen krivim za krivično delo silovanja putem pomaganja iz člana 279. stav 1. u vezi člana 20 KZ, pa ga je sud osudio na kaznu strogog zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Iz izveštaja KPD Požarevac od 13. maja 1991. godine, vidi se da je osuđeni izdržavao kaznu u KPD Požarevac od 30. aprila 1970. godine, do 30. septembra 1971. godine, te da je pušten uslovno 24. maja 1971. godine, a da je u Domu pokazao maksimalno zalaganje na poslu i bio primeran osuđenik. Na osnovu rešenja Okružnog suda u Beogradu (K. br. 31/69 Kv. br. 721/91) od 6. juna 1991. godine, određeno je brisanje te kazne zatvora iz sudske evidencije, pošto je sud konstatovao da je osuđeni ovu kaznu izdržao 30. septembra 1971. godine. Iz dopisa SUP-a Danilovgrad 26. marta 1991. godine vidi se da je osuđeni D.R. osuđivan samo pomenutom presudom, te da posle toga, kao ni ranije, nije bio osuđivan. Sud na kraju konstatuje da nema sumnje da je istinita činjenica da je tužilac izvršio krivično delo silovanja u pomaganju. Međutim, stoji činjenica da je tužilac za to krivično delo u potpunosti rehabilitovan, da je od izvršenog dela pa do izvršene rehabilitacije prošlo ne samo vreme predviđeno zakonom, nego da je od tada prošlo 30 godina, te da sa stanovišta pravnog poretka iz toga proizilazi kao da nikada to krivično delo nije izvršio i kao da nije osuđivan. Sud dakle konstatuje da je ta činjenica o kažnjavanju D. R istinita, ali da se ona više ne može objavljivati, te da se objavljivanje takve činjenice tretira kao objavljivanje neistine. Sud takođe konstatuje da sa stanovišta krivičnog prava i prebacivanje za učinjeno krivično delo kada je izvršilac za to delo rehabilitovan - predstavlja krivično delo.

Da li je u svim slučajevima treba da bude tako? Potrebno je pažljivo prosuđivanje pre objavljivanja. Prilikom imenovanja ministra policije u januaru 2004. u štampi je na primer pominjan greh iz mladosti kandidata za ministra Jočića (obijanje trafike), ali o tome nije bilo sudskih sporenja verovatno zbog preovlađujućeg shvatanja da u slučaju javnih funkcionera pravo javnosti da zna ima prednost nad zaštitom dostojanstva ličnosti.

Glavni tužioci ujedno i glavne mete medija - političari

Održava se pravilo da na javne funkcionere lavina optužbi krene kad siđu s vlasti. To se masovno dešavalo posle prevrata 2000. godine, a u nešto manjem obimu taj fenomen je mogao da bude uočen i prilikom izborne smene vlasti 2003. Time je samo nastavljena praksa satanizacije opozicije. Demonstracije 9. marta 1991. godine za povod su imale objavljivanje klevetničkih tvrdnji o lideru SPO Vuku Draškoviću (u TV Dnevniku RTS klevetali ga da ima vilu na Ženevskom jezeru i da pomaže HDZ)

U izveštaju NUNS-a ("Sudski procesi...") vidi se na primer da među tužiteljima ima najviše političara, a da je među njima znatan broj funkcionera bivšeg režima. Nedeljko Šipovac, bivši visoki funkcioner SPS-a je tužio urednika "Građanskog lista" iz Novog Sada, zbog klevete zatim Urednika "Blica", TV Politiku i novinara Ćosića zato što se u negativnom kontekstu pominje njegov sin, odnosno zbog objavljivanja vesti da je protiv njegovog sina i sina Dragana Tomića podneta krivična prijava za utaju poreza. Gorica Gajević, bivši generalni sekretar SPS-a tužila "Blic" zbog teksta "Naftaši dali stan Gorici Gajević. Dragan Tomić je tužio novinarku RTS zbog toga što je objavila informaciju da on poseduje bankovni račun u Švajcarskoj, kao i zbog toga što je uz njegov demanti te vesti objavila faksimil nekog bankovnog računa na kome je navedeno ime nekih Dragana i Biljane Tomić. (Novinarka Dragana Vasiljević je oslobođena optužbe.). Mirko Marjanović tužio je novinare "Politike" zbog klevete i uvrede tvrdnjom da ga svaki dan pred "Progresom" u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu čekaju blindirana kola i telohranitelji. Goran Vesić, funkcioner Demokratske stranke tuži "Srpsku reč" zbog tvrdnje da je osuđen na dve godine zbog izbegavanja vojne obaveze.

Ovde treba imati u vidu i činjenicu da je većina tih tekstova zbog kojih su podnete tužbe nastala u trenutku kada su posle smene režima nove vlasti počele da podnose krivične prijave protiv bivših ili da o njima saopštavaju kompromitujuće činjenice, koje nisu brzo dokazivane na sudu. Vladao je sindrom "trijumfa pobednika" u kome "poražene snage" (sintagma inače nastala u vreme tzv "antibirokratske revolucije" 1988. u vreme populističkog trijumfa Slobodana Miloševića) realno nisu imale mogućnost na odbranu u javnosti.

Prebacivanje ne samo zbog zastarelih, već i zbog još nepresuđenih, krivičnih dela inače se često primećuje u političkim obračunima u Srbiji, pa i u novinarskim kampanjama koje te obračune najavljuju ili prate. Najčešći povod su zapravo prizemni politički obračuni. Različiti politički štabovi zasipaju novinare različitim pikanterijama kompromitujućim po konkurentsku stranu i redakcije su uvek u dilemi da li da ih upotrebe pozivajući se na pravo javnosti da zna. Slično je i sa tužbama biznismena. Optužbe protiv njih u medije dospevaju u vreme pokretanja istrage, tu se nekritički prihvataju i često senzacionalistički pojačavaju. Jedna od formi je podnošenje krivične prijave. Glasno najavljivane krivične prijave se u medijima prihvata nekritički, kako se i pre i posle "srpske revolucije" postupalo sa saopštenjima aktuelne vlasti.

S druge strane, pošto mnoge od započetih istraga nisu dobile sudsku verifikaciju, u nevolji su se opet našli mediji jer su tuženi počeli da tuže njih. Na primer, bivši direktor Elektrodistribucije Branislav Uskoković tužio je "Politiku", "Danas", "Vreme". Prema izveštaju "Sudski procesi protiv novinara u Srbiji zbog klevete, nanošenja duševnog bola i povrede ugleda i časti - februar 2001. maj 2004" Uskoković je u bekstvu, zbog toga što se protiv njega vodi krivični postupak zato što je odštetio EDB, a na ročišta dolazi samo njegov advokat. U nekoliko slučajeva biznismeni najavljuju tužbe posle nalaza državnih organa o njihovom poslovanju (Miodrag Kostić posle slučaja karusel trgovine šećerom, koji je, inače, uživao medijsku podršku).

Zanimljiva je tužba Dušana Spasojevića (kasnije od policije okvalifikovan kao vođa zemunskog klana, likvidiran tokom policijske akcije "Sablja") protiv "Vremena" zbog teksta "Asfaltiranje neba" između ostalog i zato što je citirana izjava tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića da je Spasojević sa svojom grupom oteo beogradskog biznismena Miroslava Miškovića, vlasnika kompanije "Delta".

Biznismen Vladimir Šekerevski dobio je prvostepeni proces protiv Miloša Vasića i Jovana Dulovića novinara "Vremena", zbog teksta "Metastaza korupcije" (tražio 5.000.000, a dosuđeno 150.000). Marko Milošević, sin bivšeg predsednika SRJ tužio je list "Blic" zbog teksta od 4. novembra 2000. "Propali poslovi tatinog sina". Predsednik opštine u Kragujevcu podneo je više tužbi protiv kragujevačke "Svetlosti". Ministarstvo za saobraćaj podnelo je tužbe zbog tekstova u kojima je tvrđeno da članovi zemuskog klana učestvuju u asfaltiranju autoputa, itd.

I sudski procesi protiv novinara ponekad traju veoma dugo i premoste smenu režima. Prvi opštinski sud u Beogradu osudio je 2001. novinara "Ekspresa" Radeta Negojevića uslovnom zatvorskom kaznom od četiri meseca za klevetu biznismena Bogoljuba Karića zbog teksta objavljenog 1997. u kome je napisano da je Karić bio "kandidat šiptarskih terorističkih čelnika".

Novinarske asocijacije bi imale razlog da traže sistemsku zaštitu od lažnih tužbi zbog klevete, kojima očito pribegava izvestan broj biznismena, političara ili ljudi osumnjičenih za krivična dela. Pre toga, u samoj novinarskoj profesiji i u uređivačkim timovima mora da se uloži napor da se smanje povodi za takve tužbe. To se može postići striktnijim pridržavanjem uzusa novinarske profesije, poštovanjem pravila izveštavanja distancom prema izvorima, poštovanjem prava druge strane da se izjasni, izbegavanjem grubih kvalifikacija i prebrzog zaključivanja, smanjenjem senzacionalizma.

U sudskoj praksi u Srbiji ipak počinje da se ustaljuje pravilo da javne ličnosti moraju biti spremne da podnesu veću kritiku od običnih građana, mada se i to češće primenjuje kad funkcioneri siđu sa scene. Veliki publicitet dobila je, na primer, serija tužbi koje je podneo bivši čelnik Biroa za komunikacije Vlade Republike Srbije Vladimir Beba Popović protiv NIN-a, "Večernjih novosti", "Balkana", "Vremena", B92 i Fonda za humanitarno pravo. Neke od njih su u međuvremenu bile odbačene, dok su druge i dalje u proceduri. Vladimir Beba Popović, dok se nalazio na čelu Biroa za komunikacije koalicione vlade ušao je u konflikt sa više medija i tužio je više novinara, tokom i posle vanrednog stanja. Jedan od sudskih postupaka koje je Popović pokrenuo zbog klevete protiv urednika nedeljnika "Blic News" Željka Cvijanovića zasnivao se na članku objavljenom 11 meseci ranije, a završen je određivanjem novčane kazne u iznosu od 50.000 dinara (900 dolara). Cvijanović je podneo ostavku rekavši da ne može da uređuje "Blic News" u skladu sa principima slobodnog i otvorenog novinarstva.

Zanimljiv ishod, međutim ima Popovićeva tužba zbog klevete protiv nedeljnika NIN, kojom je tražio milion dinara odštete za naneti duševni bol. Povod je bilo to što je NIN razmatrao pitanje kakav je Popovićev status kao državnog službenika, pošto se premijer Đinđić distancirao od njega. Slobodan Reljić, glavni urednik NIN i novinarka Marijana Milosavljević oslobođeni su optužbe (Prvi opštinski sud u Beogradu, presuda XVIII P. br. 4776/03 od 3. decembra 2003. godine), pošto je sud konstatovao: da je tužena Marijana Milosavljević, novinarka "NIN", prethodno pokušala da stupi u kontakt s tužiocem Vladimirom Popovićem; da joj je službenica Biroa za komunikacije Katarina Spasić dala obaveštenje da Popović ne daje intervjue, a da je istovremeno novinarka Milosavljević preko posrednika, bila upozorena da će uslediti tužba sudu ukoliko tekst bude objavljen. Sud konstatuje da je tužena novinarka po nalogu redakcije pribavila podatke prateći napise u štampi, kao i saopštenja novinskih agencija, a sve vezano za okolnost da li tužilac i dalje obavlja funkciju šefa Biroa za komunikacije Vlade Republike Srbije ili je sa te funkcije otišao i na koji način.

Sud nije prihvatio Popovićevu tvrdnju da su sporni tekstovi NIN-a deo kampanje protiv njega, a okolnost da je on te tekstove doživeo kao uvredljive sud je protumačio kao lični i subjektivni doživljaj koji ne može uživati veću zaštitu u odnosu na interes i potrebu da sve informacije budu dostupne i pravovremeno objavljene. Odlučujući o žalbi, Okružni sud, polazeći od odredbe člana 18. Ustava Republike Srbije, te čl. 1-4. Zakona o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", broj 43/03), u ovom slučaju konstatuje da je tužena autorka spornih tekstova postupila sa pažnjom primerenom okolnostima u vreme kada su tekstovi objavljeni, a sve u cilju informisanja javnosti koja je u tom periodu imala opravdan interes da bude upoznata s radom državnih službenika.

Slučaj Bebe Popovića ima i sledeći čin - posle serije tužbi protiv medija on je u intervjuu za B92 (januar 2005.) rekao teške stvari o bar dvadesetak javnih ličnosti i institucija posle čega je najavljeno pokretanje istraga o njegovim tvrdnjama, po svoj prilici protiv njega, a ne protiv novinara.

Rešenja – dizanje profesionalizma, permanentna edukacija i prihvatanje obaveze na samokritiku

U Srbiji raste uloga štampe kao medijatora javne komunikacije koju je ona do sada loše odigrala. Raste i uloga štampe u kontroli javnih ličnosti, ali pošto većina medija primenjuje strategiju "drži i beži", ta uloga se uveliko kompromituje aljkavošću i senzacionalizmom. Nekritički odnos prema zvaničnim izvorima, ignorisanje sudske prakse i klasičnih načela novinske profesije, sklonost medija da diskvalifikuju pre nego da trezveno i uzdržano prosuđuju govore o nespremnosti medija u Srbiji za izazov aktuelnog trenutka i za istraživačko novinarstvo. Nemaran odnos prema činjenicama, kao i nedostatak elementarnog obzira u njihovoj interpretaciji dovodiće medije u Srbiji u sve težu poziciju.

Činjenica da se tužbama protiv novinara u mnogo slučajeva pokušava prikriti realna krivica i društveno neprihvatljivo ponašanje daje pravo novinarskoj profesiji da organizovano brani svoje pripadnike. Rasprava o načinima da se oteža podnošenje lažnih tužbi svakako je potrebna. Potreban je strpljiv rad na stvaranju atmosfere u kojoj se potreba javnosti da ima uvid u delatnost javnih funkcionera stavlja iznad zaštite dostojanstva njihovih ličnosti, no to se mora raditi sa mnogo više osećanja za meru. Pošto je kultura javnog komuniciranja niska, a sklonost ka ignorisanju dostojanstva ličnosti i krivca i žrtve velika, potrebno je pre ohrabrivati suptilnost nego činjenicama nepotkrepljenu žestinu. Prvi korak je možda u tome da redakcije preduzmu korake radi smanjivanja povoda za sudski progon. Uzdržanije interpretiranje činjenica, distanca prema izvorima, striktnije poštovanje prava na odgovor, koje je sada inače u velikoj meri ignorisano, uvažavanje prava na ispravku i izvinjenje zbog greške verovatno bi smanjili tenzije. Medije bi trebalo navoditi ne samo da poštuju pravo na odgovor i na ispravku već i da prihvate obavezu medija na samokritiku. Eventualno uvođenje ombudsmana u medijima, uglednika koji bi mogao da autonomno javno kritikuje postupke medija u samom mediju, različiti drugi oblici samoregulacije verovatno bi smanjili klevetnički talas, umanjili pravosudne reperkusije, a faktički uvećali kontrolnu funkciju medija i njihov kredibilitet. Obrazovanje novinara, ali i urednika kao "moralnih agenata" pokazaće se kao neminovnost. Pokazaće se i da je neophodno angažovanje pravnika u redakcijama i konsultacija s njima pre objavljivanja potencijalno škakljivih tekstova. U suprotnom, mnogi mediji bi mogli da budu dovedeni do finansijske iscrpljenosti i, što je najgore, do gubitka kredibiliteta, koji je u ovom trenutku inače veoma nizak.

Milan Milošević, dugogodišnji novinar beogradskog nedeljnika "Vreme", analitičar, istraživač medijske i političke scene Srbije.

Tekst je napravljen u okviru projekta Medijske stranputice u jugoistočnoj Evropi koji podržava Mreža za profesionalizaciju medija jugoistočne Evrope (SEENPM), a izvodi Media plan institut Sarajevo sa partnerskim organizacijama – Medija centar Beograd, Albanski medijski institut Tirana, Internacionalni centar za edukaciju novinara Opatija, Makedonski institut za medije Skopje i Crnogorski medijski institut Podgorica. Svi tekstovi će krajem aprila biti dostupni u knjizi na engleskom i bosanskom/srpskom/hrvatskom jeziku