Manjak pristojnosti

Neprijatni, a, dodali bismo, i neprilični ton kojim se predsednik srpske vlade Vojislav Koštunica obratio Narodnoj skupštini pre neko veče, nakon usvajanja rebalansa budžeta i posle uspešnog dopunjavanja vlade, (kada je svoje oponente iz opozicije podsetio na "DOS-ove prevare i krađe") iznova je otvorio pitanje komunikacije, pa i polemike, na našoj političkoj sceni. Osetio je to, svakako, vrlo dobro i predsednik Srbije Boris Tadić, i, podstaknut spomenutom intervencijom premijera, ali, sasvim sigurno, i nekim drugim slučajevima slične prirode, juče zatražio da svi važni politički akteri dobro razmisle o tome koliko svojim istupima pozitivno, odnosno negativno utiču na javnost i njeno raspoloženje. Drugim rečima, pozvao je na smirivanje strasti koje se kod nas uvek uzburkaju kad se pojave politička razmimoilaženja ili neslaganja, toliko inače svojstvena ovoj ljudskoj delatnosti.

Tadić je pritom morao misliti pomalo i na sebe, pa ovaj njegov gest ne bi valjalo shvatiti drugačije nego i kao samokritički, jer je u ponekim istupima počeo da praktikuje stil koji je uspešno upražnjavao tokom svoje izborne kampanje. A ovo sada niti je izborna kampanja, niti je on više samo kandidat. I zato podsećamo na izreku koja otprilike govori da ono što priliči caru ne priliči konjušaru, i obrnuto. Nju moraju imati u vidu oni koji se bave javnim radom, da bi, pored svega drugog što bi ona trebalo da znači, imali korak prednosti u odnosu na one koji danas kod nas ne biraju način da kažu ono šta im je na umu. Njih je onoliko na javnoj sceni, mada bi neki napredak - i pored svega - trebalo uočiti, i, istine radi, kazati da su poslednje ture izbora, na primer, ipak bile lišene težih ispada, a obojene tu i tamo primerima fer pleja i kulturnog i civilizovanog ophođenja. I ne samo da treba tako, nego to treba i unaprediti, mada će stajati napora, jer se desilo, recimo radikalima, da ne izdrže dugo da budu fini, mada su probali.

Nekome se može učiniti da se političke razlike, ili čak i postojeće omraze, neće smanjiti ili nestati ako budu kazane načinom koji traži predsednik srpske države, i podsetiti na to da u grubim utakmicama grublji obično pobeđuje. Sve to ne mora biti netačno. Ali, ipak se mora znati da pristojnost i grubost nikada ne proizvode iste posledice. Učinilo nam se da je predsedniku Tadiću jedino i bilo stalo da ukaže na tu razliku.