Krah ekonomskog patriotizma

Praktično je nemoguće naći tačku u kojoj se MMF slaže sa doktrinom ekonomskog patriotizma na kojoj se zasnivala privredna politika ove godine

prvih šest meseci, statistika beleži rast industrijske proizvodnje, rast uvoza i spoljnotrgovinskog deficita, blagi pad realnih plata i nešto bržu inflaciju, rast budžetskog deficita i pad količine novca. Šta se iz toga može zaključiti?

Najpre, da je reforma statistike neophodna. U protekle četiri godine, nije mnogo na tome urađeno. Ovo je izraz nedostatka interesa kreatora privredne politike, ali i međunarodnih finansijskih ustanova, a i stručne i druge javnosti u Srbiji. Promene se vrše selektivno i najčešće da bi se nešto dokazalo. No, to je tako kako je.

Vladimir Gligorov: Populizam uvrežen i u vladi i u javnosti

Na osnovu oskudne statistike, može se reći da nekih bitnijih promena u realnom sektoru nema. Videće se do kraja godine kako će izgledati rast industrijske proizvodnje, ali, ako ne počne da se oporavlja izvoz, rast će zavisiti od domaće tražnje, a njeno je kretanje u ovom času teško predvideti.

Jer, mada se najavljuje stroža kontrola javnih izdataka, za sada nema indikacija da će tako i biti. Takođe, najavljuje se restriktivnija monetarna politika da bi se usporila inflacija, ali novčana masa nije rasla ni u prvoj polovini ove godine, pa ćemo tek videti koji će biti efekti najnovijih mera.
A ako se, ipak, dođe do zaključka da je važnije očuvati, i čak podstaći, rast proizvodnje, tada će se od restriktivnih mera odustati, što je zaključak koji bi mogao da se izvuče kada se još uzmu u obzir lokalni izbori u septembru, a parlamentarni u relativno kratkom roku. Kao što se vidi ove godine, depresijacija dinara i brza inflacija utiču na zaustavljanje rasta realnih plata. To, za sada, ne utiče na uvoz, koji nastavlja da raste po visokoj stopi. Iz toga bi trebalo zaključiti da na njega najviše utiču drugi faktori. Visoka javna potrošnja je jedan, a verovatno i siva privreda. Izvori finansiranja deficita na tekućem računu nisu sasvim poznati, kao što nije izvesno koliko su stabilni, to jest, kada se može očekivati da će presušiti. Sve u svemu, promena makroekonomske politike u pravcu veće relaksacije, do koje je došlo još za vreme prethodne vlade, dala je očekivane rezultate u oporavku proizvodnje i nešto bržoj inflaciji. Strukturni problemi su, međutim, ostali. Tu mislim kako na refromu javnog sektora, tako i na nerazvijene institucije, a ponajviše na trajne izvore makroekonomske nestabilnosti, kao što su visoka javna potrošnja i kruta monetarna politika.

Opasnosti populizma

Budući da je sada konačno na meti populizam, potrebno je reći da je ekonomska politika koja je vođena od 2001. - koju sam sažeto okarakterisao kao politiku izdašne javne potrošnje i krute monetarne politike - takođe populistička. Sada se ukazuje na prebrzi rast plata, u neskladu sa rastom produktivnosti, dok se i dalje insistira na tome da se malo šta može postići monetarnom politikom, a posebno politikom kursa.

Zanimljivo je da se o rastu plata govori sada kada one, bar u prvoj polovini ove godine, realno više ne rastu. Posebno ne u privredi. Nausprot tome, ističe se brzi oporavak industrijske proizvodnje, a verovatno i produktivnosti. Kažem "verovatno", jer podaci o zaposlenosti nisu baš ažurni. Konačno, upravo se u ovoj godini ubrzava inflacija, a takođe i uvoz. To zaista otvara pitanje kako o odnosu rasta plata i produktivnosti, tako i o njihovom uticaju na inflaciju. Pretpostavimo da je tačno da je realni rast plata bio tako veliki kako se kaže i da je rast produktivnosti bio znatno manji. To znači da su ili plate rasle brže na račun drugih izvora prihoda, ili da je razliku pokrivao uvoz, kakogod da je finansiran. Nisam uveren da se to zaista događalo, ali neka je tako.

Tada bi, recimo, značajan porast uvoza mogao dodatno da objasni kako stabilnost cena, tako i stabilnost dinara. To bi mogla da bude osnova populističke politike zasnovane na rastu potrošnje koja je vođena u poslednje četiri godine. Posledice su se, naravno, mogle predvideti.

Najvažnije je da nije lako istovremeno povećavati potrošnju i ulaganja. Pre svega zato što bi bilo potrebno povećati štednju, ukoliko bi povećanje ulaganja trebalo da dođe iz domaćih izvora. A to neminovno znači da bi trebalo smanjiti potrošnju. Potom, zato što bi trebalo povećati uvoz ukoliko bi se oslanjalo na strana ulaganja. A ako to nije moguće, onda bi bilo potrebno smanjiti uvoz koji ide u potrošnju, da bi bio povećan uvoz investicione robe. Znači, kakogod se uzme, potrošnja se može očuvati samo na račun ulaganja. Ovde bi valjalo ukazati na rašireno shvatanje, koje je takođe motivisano populističkim razlozima, a to je da kurs ne utiče na izvoz. Obično je tako da je u manje razvijenim zemljama elastičnost uvoza na promene u kursu manja nego što je elastičnost izvoza. Često se, međutim, dokazuje u zemljama sa fiksnim kursom da je izvoz elastičan na apresijaciju, ali ne i na depresijaciju. Drugim rečima, rast kursa bi uticao negativno na izvoz, dok pad kursa ne bi imao nikakav uticaj. I taj se prelom nekako uvek nalazi na tačci gde su vlasti rešile da brane fiksni kurs.

Ne ulazeći ovde u detalje, koji nisu nevažni, možda je dovoljno ukazati na činjenicu da, kada dođe do toga da se ne može dalje finansirati uvoz, devalvacija postaje neminovna. Ponekad nije lako znati je li zemlja u situaciji da ima neodrživ deficit u spoljnoj trgovini, ali, ako je trajno visok, i ako izvoz ne pokazuje znake značajnijeg opravka, i ako uvoz raste, što je sve karakteristično za Srbiju - onda bi se možda moglo zaključiti da postoji problem konkurentnosti i da će se u nekom času zapasti u krizu. Tada je, možda, ipak bolje povesti računa o politici kursa na vreme.

Problem koji se tu javlja, i koji je već vidljiv u Srbiji, jeste da, kratkoročno posmatrano, depresijacija teži da ubrzava inflaciju, a i da pogoršava spoljnotrgovinski deficit. Zato što je uvozna roba skuplja. No, inflacija takođe utiče na ograničavanje realnog rasta plata.

Kao što se vidi, u ovoj godini, realne plate ne rastu, mada proizvodnja navodno raste. U ovom času bi se moglo reći da se povećana produktivnost ne preliva u plate. Međutim, za sada, činjenica da plate realno ne rastu ne utiče na rast uvoza. Iz njegove strukture bi se možda moglo zaključiti da se ne povećava samo uvoz potrošne robe. Problem je, međutim, u tome što deficit raste, tako da se postavlja ozbiljno pitanje održivosti monetarne i politike kursa.

Kao što je objavljeno, vlasti su odlučile da zategnu monetarnu politiku. Ovo je suština problema sa kojima se suočava populizam svake vrste, pa tako i ovaj u Srbiji u poslednje 3-4 godine. Naime, politika fiksnog kursa podrazumeva, u teoriji, pasivnu monetarnu politiku. Međutim, u praksi, centralne banke su pod pritiskom da pomažu fiskalnu politiku zemlje, a i moraju da kontrolišu banke kako ne bi došlo do povećanja količine novca tako da bude ugrožen kurs.

Znači, centralna banka je prinuđena da vodi računa o količini novca u opticaju. To, obično, dovodi do toga da se koriste mere kao što je obavezna rezerva da bi se ograničila količina novca, a to opet teži da održava kamatnu stopu na visokom nivou. A to može da ima negativan uticaj na ulaganja i na proizvodnju.

Srećom, ili nesrećom, u Srbiji je poverenje u centralnu banku relativno slabo, tako da se značajne količine novca nalaze izvan bankarskog sistema. To, naravno, ima tu negativnu posledicu da održava sivu privredu, ali i privatno ili lično, da ga tako nazovem, bankarstvo i siva privreda imaju tu pozitivnu funkciju da štite ljude od nedoslednosti i hirovitosti privredne politike.

Iz tog razloga su mogućnosti monetarne politike prilično ograničene. To bi moglo da sugeriše zaključak da se merama kao što je povećavanje obavezne rezerve neće bog-zna-šta postići; osim što će bankarski sitem biti doveden u teži položaj, kao i svi oni koji od njega zavise. Najavljuje se i ograničavanje javne potrošnje. Ako bi tako bilo, doći će se u situaciju u kojoj se često nađu populistički režimi da moraju da stežu kaiš - i fiskalni i monetrani - upravo kada ne bi bilo dobro da to urade. U ovom času, kao što se vidi na osnovu sve većih socijalnih pritisaka, očekivanja su velika, a upravo sada je potrebno odbaciti sve zahteve za povećanje plata, transfera i subvencija.

U Srbiji ne postoji neki dobar mehanizam utvrđivanja plata i uopšte naknada za rad, tako da nije čudno da se o raspodeli odlučuje na ulici. To je, da ga tako nazovem, već institucionalizovani populizam. Kao što je, uostalom, i onaj kojim se rukovodi vlada. U slučajevima koji su meni poznati, takav uvreženi populizam i u vladi i u javnosti i u privredi ne može nikako da se zauzda samo monetarnom politikom. Kad-tad će ona morati da popusti.

Veliki sistemi - veliki problemi

U početku, kada se analizirala tranzicija, mislilo se da je najvažnije da se vlast posveti makroekonomskoj stabilnosti i ubrzanoj privatizaciji, pa će sve ostalo nekako samo da dođe na svoje mesto. Veoma brzo se, međutim, uvidelo da je neophodno da privatizacija ide naporedo sa reformom javnog sektora.

Štaviše, ovo drugo je možda važnije. U Srbiji se gotovo ništa nije uradilo na reformi države. Ovo je delimično posledica populizma o kojem je bilo reči, ali je i posledica veoma brze adaptacije i prve i druge post-Miloševićevske vlade da koriste postojeći državni aparat za partijske i neke druge ciljeve. To je, naravno, uticalo na poverenje ljudi, kako u tranziciju tako i u demokratiju.

Tako se vodi gotovo neshvatljiva rasprava o korisnosti izbora. Čim neko pobedi na izborima, on otkrije da su izbori štetni za reforme. Na osnovu kratkog iskustva od tri-četiri godine, može da se zaključi da su periodi kada nije bilo izbora bili prilično rđavi za reforme.

Kada vlast izgubi poverenje i podršku javnosti, tada se troši mnogo veća energija na to da se izbegnu ili odlože izbori, nego da se nesto zaista uradi. Ovo je priroda demokratskog poretka. Tako da bi oni koji misle da su izbori prepreka reformama trebalo da pokazu kako bi neki autoritarni režim mogao da se uspostavi, održi i da bude efikasan.

Pitanje legitimnosti reformi je ono koje se može odlučiti samo na izborima. No, kada se jednom ona obezbedi, potrebno je utvrditi strategiju refrome: šta je najvažnije i šta uraditi pre a šta posle. Ima zemalja koje su pošle od toga da reforma države i uopšte institucija može da bude veoma postepena. To je često stvaralo probleme i čak usporavalo privatizaciju. Izuzetak je Slovenija, ali njen se primer u Srbiji ne može više slediti. Tamo gde država nije reformisana, korupcija je postala veliki problem i velika prepreka tranziciji. Srbija, na žalost, spada u te zemlje.

Takođe, u jednom broju zemalja u tranziciji odlagane su reforme javnih službi, državnih preduzeća i raznih fondova. Srbija je, uz sve priče o brzini tranzicije, ustvari bila veoma spora upravo u toj oblasti. To je lako videti kada se pogleda struktura javnih izdataka, a i iz svakodnevnih problema sa raznim državnim privrednim i komunalnim preduzećima. U ovom je času veliko pitanje postoji li uopšte politička volja i moć da se tu nešto uradi. Svi takozvani veliki sistemi su veliki problemi.

Druga politika

Kada se pročita najnoviji izveštaj MMF-a vidi se relativno jasno da su oni svesni svih ovih problema. U stvari, ovaj u osnovi ne baš naročito sadržajan i analitičan dokument, predstavlja kritiku tekuće privredne politike u Srbiji i posebno rada ministarstva finansija. S obzirom na najave o promeni privredne politike, može se reći da je kritika shvaćena. Stoga ću se ja ovde više baviti činjenicom da MMF ne predlaže neku jasnu alternativu.

Naime, kada je reč o monetarnoj politici, MMF izražava sumnju u mogućnost da se inflacija zadrži na nivou od osam do devet odsto, ali se tome ne protivi ukoliko srpske vlasti misle da to mogu da ostvare. Utisak je da MMF ne bi imao ništa protiv i da je ciljna inflacija postavljena na nešto višem nivou. Takođe, MMF izražava sumnju da će centralna banka moći da koristi kurs i kao sredstvo povećanja konkurentnosti, a ne samo kao sidro za obuzdavanje inflacije. Tu, u stvari, nije jasno šta bi MMF sam preporučio. Stiče se utisak da neće imati kud nego da nastave da podržavaju fiksni kurs, iako nisu baš sigurni da je to održiva politika kada se uzme u obzir kretanje u spoljnoj trgovini.

Ipak, MMF vidi monetarnu politiku u kontekstu fiskalne politike, što je, po mom mišljenju, ispravan pristup. A kada je reč o ovoj drugoj, primedbe idu od visine javnih rashoda preko visine deficita do reforme i privatizacije javnog sektora i posebno državnih banaka. Praktično je nemoguće naći tačku u kojoj se MMF slaže sa doktrinom ekonomskog patriotizma na kojoj se zasnivala privredna politika ove godine. Da li će vlada biti spremna da je promeni videće se uskoro. No, ako bi je menjala, mislim, kao sto sam već rekao, da neće naći mnogo preporuka u ovom izvestaju MMF-a. Pre svega zato čto MMF ima sklonost ka restriktivnim politikama, a one niti su potrebne niti su poželjne.

Uzmimo ključni odnos plata i kursa. Kao što je poznato, Kejnz i Fridman su bili protivnici fiksnog kursa zato što su smatrali da je veoma teško voditi politiku plata, pa je mnogo lakše prepustiti tržištu da određuje kurs. Ovde valja uočiti da je dodatna prednost ovakvog stava u tome što nije potrebno koristiti dva instrumenta gde je jedan dovoljan. Nema, znači, smisla zalagati se za plivajući kurs i za kontrolu plata. Potrebno je, međutim, osposobiti monetranu politiku da utiče na kretanja na tržištu novca. Ovo, opet, ima tu prednost što se time podstiče razvoj tržišta novca, a ono je veoma važno da bi se stabilizovala i podstakla privreda.

U tranziciji ovo ne mora baš da bude jednostavno postići, zato što ne postoji neka jasna veza između produktivnosti i plata, jer postoji veliki javni sektor. Otuda je od izuzetnog značaja njegova reforma. A to podrazumeva reformu sistema finansija. Pre svega, trebalo bi odustati od deficitarnog finasiranja. Potom bi trebalo komercijalizovati i izložiti konkurenciji komunalne i druge državne monopole. Konačno, potrebno je privatizovati državna preduzeća.

A onda je potrebno povesti raspravu oko toga kakvom se društvu teži. Ukoliko društvo želi da ima veliki socijalni sektor i spremno je da ga izdržava iz poreza, to podrazumeva jednu vrstu reformi zdravstva, školstva, penzijskog i drugih fondova. Ukoliko, pak, želi da podstakne individualnu i porodičnu odgovornost, onda to podrazumeva drugačiju refromu ovog sektora. To bi mogla i da bude ključna tema političke konkurencije, što bi ne samo značilo da je Srbija postala normalna zemlja već bi dalo i dodatan podsticaj demokratskoj politici i kulturi.