Sukob tradicionalnog i savremenog

Danas u Srbiji postoje, po svim demokratskim parametrima, dve dominantne političke opcije – radikalna i demokratska (ili dosovskodemokratska). Te opcije su i tradicija i savremenost

Tekst „Neophodan bolni preokret” (Pogledi, 17. jun 2004), Svetozara Stojanovića, može se razumeti kao analitički napor da se unapredi politička kultura Srbije, ali i kao interes za demokratiju u Srbiji. On dobro zapaža da se u srpskom političkom životu veća pažnja poklanja sredstvima nego ciljevima (više „ciljnocentrična” a manje „sredstvocentrična”) i da naše političke elite proklamuju radikalne ciljeve, bez navođenja sredstava, odnosno resursa kojima će te ciljeve ostvariti.

Pitanje je, međutim, da li to važi za sve političke opcije koje postoje u Srbiji ili za dve najaktuelnije – radikalnu i demokratsku. Evo primera: da li je politički cilj – „brza integracija u Evropu” koji lansira tzv. demokratski blok, ciljnocentričan ili nije. Da li je to primamljiv cilj koji ne vodi računa o sredstvima? Siromašna, kriminalizovana Srbija valjda treba da popravi sebe (drugi cilj) pa tek tako pripremljena da krene u Evropu.

Drugi aspekt problema odnosa cilj–sredstvo u srpskoj politici tiče se demokratičnosti sredstava koja stranačke elite koriste u borbi za svoje ciljeve. Pažljivi posmatrač lako će uočiti da one stranke koje se imenuju kao demokratske koriste nedemokratska sredstva kao što su laž, podmetanje, obmane itd. Nema nikakve sumnje da se demokratska Srbija neće ostvariti ukoliko političke stranke koriste nedemokratska sredstva. Pitanje je, dakle, odgovorne analize da identifikuje političke stranke u Srbiji sa stanovišta „ciljnocentrične” i „sredstvocentrične” političke kulture. Da li postoji veća ili manja razlika ili su u visokom stepenu bliskosti?

Drugi problem koji raspravlja Stojanović je političko nasleđe. Tačno je da komunistička prošlost nije mogla biti valjana priprema za demokratsku politiku u Srbiji. Ali, da ne preterujemo. Politička kultura ima svoju tradiciju – u Srbiji je odnos prema protivniku u politici pretežno bio nabijen isključivošću i nekooperativnošću. Nekad fino a nekad grubo upakovana netrpeljivost karakteriše političku kulturu Srba.

U tom kontinuitetu nalazi se i revolucionarni prevrat od 5. oktobra 2000. („revolucionarno-demokratski prevrat”). Taj događaj je samo produbio ionako oštre razlike među Srbima i dolio ulje na potencijale političke netolerancije. Insistiranje na „oktobarskoj revoluciji” ne može biti od pomoći onima koji žele demokratsku Srbiju. Uostalom, vratimo se na problem ciljeva i sredstava.

Kako se sa revolucionarnim sredstvima mogu graditi demokratske institucije i demokratska kultura? A da, pri tom, ne raspravljamo o pojmovima revolucije i demokratije.

Teorija koja hoće da od srpskog oktobra napravi prekretničku tačku u novijoj srpskoj istoriji zapravo zabija glavu u pesak pred pitanjem predoktobarskog stanja. Ako mislimo da je to nekakva ružna prošlost koju treba samo odbaciti, onda pogrešno mislimo. Tako nešto je mogućno samo kod strasnih političkih navijača.

Nikog ozbiljnog u našoj javnosti ne treba podsećati na to da je to bio jedan izuzetno kompleksan period razaranja bivše države i društva, da je to bio strahovit zaplet istorijskih događaja i da iz toga skoro niko nije izašao čist. Ali, ni sasvim prljav. Ogromnu štetu razvoju srpske demokratije čine oni koji jednostavno lako optužuju samo srpsku stranu za sve što se događalo u protekloj deceniji. To, naprosto, nije činjenička istina.

Treća stvar u projektu okupljanja za demokratsku Srbiju nije ni pomenuta u tekstu Stojanovića. To je uloga tzv. inostranog faktora. U kojoj meri on doprinosi razvoju demokratije, a u kom stepenu temeljito odmaže? Da li inostrani faktor misli da će unaprediti demokratiju u Srbiji ako samo igra na kartu svojih miljenika, pa čak i kada se ovi debelo ogreše o zakone i civilizovano ponašanje?

Neće. Samo će podgrejavati političku netoleranciju među Srbima i pri tom će hraniti negativna osećanja prema Zapadu. Tako, razumljivi revolt zbog diskriminacije srpskih političkih stranaka i intelektualne elite, upada u grešku pa ceo Zapad identifikuje sa antisrpskim grupama i pojedincima. Svuda postoje razlike pa i u politici Zapada.

Četvrti prigovor. Koje političke elite, danas u Srbiji, treba da iniciraju okupljanje za demokratsku Srbiju? Koje su to patriotske i evroatlantske organizacije? Izgleda da je sama inicijativa pogrešno imenovana – za demokratsku Srbiju. Znači li to da Srbija nije demokratska?

Nipošto. U Srbiji postoje demokratske institucije već 15 godina, s tom razlikom što su u protekloj deceniji očajno funkcionisale, a danas su znatno popravljene i verujem da će biti sve bolje. Svako vidi da postoje stranke koje poštuju proceduru i da su spremne da budu i vlast i opozicija, u zavisnosti od izborne volje građana.

Kako razumeti novu inicijativu za demokratsku Srbiju? Stvar je jasnija kada se pročita koje stranke Stojanović identifikuje kao pokretače – DS i DSS. Nema SRS. I tako dobijamo novi stereotip podele građana i političkih stranaka u Srbiji na demokratske i nedemokratske. Može se razumeti politički interes za takvu sliku Srbije. Ali, filozofska i sociološka analiza tako nešto ne podnose.

Danas u Srbiji postoje, po svim demokratskim parametrima, dve dominantne političke opcije – radikalna i demokratska (ili dosovskodemokratska). Te opcije su i tradicija i savremenost.

Tokom protekla dva veka srpskim političkim životom upravljaju radikalna, socijalistička i demokratska ideja, ličnosti, stranke, javnost. Socijalistička je u dubokoj krizi, ali elementi ovog programa mogu se naći i kod radikala i demokrata. Ako neko u Srbiji, ko misli ozbiljno o političkim stvarima, o društvu i državi – tvrdi da se bez radikala može napraviti konsenzus o nekoliko osnovnih pitanja sadašnjosti i budućnosti, on duboko greši. To je, zapravo, povođenje za trenutnim interesima i željama, a ne za racionalnim projekcijama.

Za razvoj srpske demokratije bilo bi dragoceno da se mišljenje o demokratiji rukovodi vrednostima tradicije i današnjim realitetima.