Bomba je bačena...

Pravo je javnosti da Mihajlovljevo saopštenje doživi kao jeftino predizborno skupljanje poena, ali tako nešto nije i ne sme biti u delokrugu nadležnih državnih organa

Sada više nema dileme: Srbija je iskoračila na najviši stepenik demokratije. Neka pričaju zlobnici šta žele, ali prvooptuženi za najmonstruoznija ubistva poslednjih godina Milorad Ulemek Legija u zatvoru se oseća dobro i bezbedno, zadovoljan je hranom, redovno čita i šeta, ushićen je što mu država – kako je i red – štiti porodicu.

Sve je, dakle, u najboljem redu, svedoče „eskluzivno” o tome novinari dva tiražna dnevnika. Ministarstvo pravde i Specijalni sud su se potrudili da umire naciju pričom kako, eto, u Legijinoj ćeliji nema džakuzija, ni roštilja, ni specijalnih vina (kao u onom čuvenom filmu o Bagziju), a – gle čuda – nema ni torture. Tek da se zna ko danas vlada Srbijom. Mi svoje optužene poštujemo, čuvamo ih ko malo vode na dlanu, a na njima je, logično, da – kad dođe vreme – uzvrate. Pravom istinom, dabome!

Muški odgovor

Neki su, međutim, nervozniji. Žure da stvari ubrzaju. Ili tako što će na sestri ubijenog premijera Đinđića uvežbavati teror i pokazati kako nije samo država ta koja brine o mentalnom i fizičkom zdravlju najslavnijeg pritvorenika CZ. Ili, pak, time što će – koristeći u političke i predizborne svrhe tragediju jedne porodice i države – drskim i skandaloznim saopštenjem poručiti kako sud praktično više nema šta da radi osim da izrekne kazne, a policija prethodno pohapsi one koje su Dejan Mihajlov i Dragan Maršićanin markirali kao nesporne nalogodavce ili ljude (Tadić, Živković) koji znaju, a neće da kažu ko je ubio Đinđića.

Nedelju dana nakon napada na Gordanu Đinđić-Filipović policija i njen ministar se ne oglašavaju. Valjda, kako se kaže, intenzivno tragaju za napadačima. A i posle „spontanog”, „emotivnog”, „srceparajuće dužebrižničkog” (za bol porodice Đinđić) nastupa Mihajlova, ućutali se i tužilac, istražni organi, vlada, pa i sam premijer i lider DSS Koštunica. Po sistemu, bomba je bačena, vi sad skupljajte otpatke, učinjen je presedan čija će jedina dobra strana biti što će – valjda konačno – demistifikovati svu providnost i licemerje tzv. legalista i učvrstiti utisak kako ovu zemlju vode ne samo krajnje neodgovorni političari, već u mnogo čemu – čisti amateri i diletanti. To što predsednički kandidat vladajuće koalicije Maršićanin, i posle svega, smatra da je DSS (dakle, vlast) pružila muški odgovor ubicama, kriminalcima i mafijašima u dosovskoj varijanti, trebalo bi da „razveje sve nejasnoće” oko ubistva premijera, makar zbog te deesesovske preterane muškosti svi zaradili neizlečivu migrenu.

No glavobolja je još i najmanje zlo koje zbog ovakvog ponašanja jedne partije (ili nekih njenih pojedinaca, neka oni sami to utvrde) Srbiju može zadesiti. Možda nije najstrašnije što je DSS manifestovao neshvatljivu količinu političke nezrelosti i neodgovornosti u procenjivanju posledica svojih poteza, nestabilnost u svom političkom i vlastodržačkom angažmanu (po logici – kreni, stani, opovrgni, negiraj), čak i manjak kućnog vaspitanja nasuprot preforsiranom imidžu finoće i uglađenosti. Gore od toga je što se u Srbiji ponovo uspostavlja specifično psihodelično stanje u kome patološki strah od političkog protivnika (rivala) naprosto sužava razum, aktivira vrednosni sistem koji kaže da je sve dozvoljeno, pa i tako sramotna zloupotreba Đinđićevog ubistva, ne bi li se postigao željeni cilj.

Reperkusije „presude”

Možda će u međuvremenu Dejan Mihajlov zaista biti smenjen sa mesta šefa Maršićaninovog izbornog štaba, a možda će se naći magična formula kako je tu a opet i nije. Možda je vrh DSS-a zaista procenio da je otišao predaleko i da sada stvar treba brzo popravljati i među svojim uznemirenim koalicionim partnerima i u javnosti. Može biti i da lider stranke zbog svoje odsutnosti (boravak u Bukureštu) ni ovog puta nije bio obavešten, mada se on ni ovim povodom ne izjašnjava. Sve je to, naravno, u pretpostavkama, ali jedno je sasvim sigurno: šteta zbog ovakve katastrofalno loše procene da se država može voditi i izborna trka dobiti olakim izricanjem i najtežih optužbi (u maniru „pa, eto, mediji o tome svakodnevno pišu”), već je načinjena. Sud je doveden u skoro očajnu situaciju da više pouzdano ni ne zna kome treba suditi, policija i tužilaštvo treba da dokazuju jesu li ili nisu u zagrljaju dnevne politike, državna bezbednost da u svemu tome nije odigrala njoj svojstvenu nečasnu rabotu.

A sve je, opet, vrlo jednostavno: legalizam i poštovanje pravnog reda stvari, na čemu su Koštunica i njegova stranka gradili svoj imidž, nalažu brzu reakciju. Pravo je javnosti da Mihajlovljevo saopštenje doživi kao jeftino predizborno skupljanje poena, ali tako nešto nije i ne sme biti u delokrugu nadležnih državnih organa. Oni moraju ili da ispitaju do kraja šta je u svemu izrečenom istina, a šta nameštaljka, kleveta i zloupotreba, ili da priznaju da su nemoćni, odnosno puki servis stranke koja drži monopol nad i dalje svemoćnim polugama državne prinude, sejanja straha i podozrenja, kao što su javna i tajna policija, pravosuđe, neki mediji...

Tu su, naravno, i političke reperkusije. Koštunica je u više navrata, s pravom ili ne, svejedno, upozoravao svet da je nekim svojim potezima (oko Haga, pre svega) od radikala načinio vodeću političku stranku u Srbiji. Sada bi, međutim, morao da objasni nije li ovim najnovijim činom, podsticanjem raskola u tzv. demokratskom bloku i konfuzije u javnosti i biračkom telu, radikalskom lideru Nikoliću širom otvorio vrata da 13. juna ili dve nedelje kasnije preuzme kormilo države.

Mračna strana

Srbija je već predugo na opasnom putu. Bila je u ono vreme dok je besneo unutardosovski rat između DSS-a i DS-a, petooktobarski „revolucionari” ispoljavali kolebljivost, pa i nemoć da se obračunaju sa simbiozom države i kriminala, demontiraju Miloševićeve monstruozne institucije zločina i represije. Ubijen je premijer, reforma zaustavljena, država ponovo radikalizovana na ideloškoj matrici nacionalizma, ksenofobije i restauracije starog režima. Lekcija, dakle, nije naučena, napad na Gordanu Đinđić-Filipović u selu Beloševac ponovo nas gura na mračnu stranu srpske stvarnosti, koju smo, nažalost, mogli da naslutimo u upornom nastojanju nove vlasti da stvori klimu u kojoj razum i trezvenost gube svaku bitku.

I, eto, stigli smo do svojevrsnog apsurda: dok se Legija oseća zadovoljnim i zaštićenim, građani Srbije van zatvorskih zidina svakodnevno strepe. Izloženi su svakojakom političkom, ideološkom, ekonomskom i socijalnom, medijsko-tabloidnom nasilju, psihološkom pritisku da snove o tzv. dosadnom životu odlože za neka druga vremena.

Pravo pitanje je, u stvari, ko će njih zaštititi, ako ih i sama država – pokazalo se – doživljava i tretira kao taoce.