Bosna je krvavi kusur raspada bivše Jugoslavije

BIH je jedno čudo na ovom svetu. Ne samo zbog toga što je raspadom bivše nam domovine ostala krvavi kusur, već zato što u Bosni i Hercegovini imamo ponovljeni eksperiment raspada Jugoslavije. Lako je bilo reći, i pre i posle raspada Jugoslavije, da je Bosna i Hercegovina Jugoslavija u malom, zbog toga što u njoj žive Srbi, Hrvati, Muslimani, danas Bošnjaci, i ostali. Danas u BIH imamo na delu sve bitne planetarne sukobe, katoličanstvo - pravoslavlje - islam. Celi problem nikad nije doveden do kraja. Ja sam imao običaj da kažem da Bosna i Hercegovina jeste društvo, dok je Jugoslavija bila država. I da se nismo morali ovako krvavo rastajati. Dok sam živ neću znati zašto smo se morali ovako krvavo rastajati. Međutim, ako i to ostavimo po strani, siguran sam da se Jugoslavija raspala zato što nije znala da postane demokratska država, a ne zato što je bila multietnička, multikonfesionalna - kaže u razgovoru za Danas profesor sarajevskog univerziteta Zdravko Grebo, čovek koji je bio svedok tragičnog razaranja Sarajeva i koji se i danas bavi analizom krvavog raspada Jugoslavije.
- Ako ljudi u Bosni i Hercegovini, nastavlja Grebo, svoju primarnu političku denominaciju osećaju kao Bošnjaci, Srbi, ili Hrvati, moje hipotetičko pitanje - od kojeg se ježim - glasi, ako neko u političkom smislu ne zna da bude demokrata, liberal, demohrišćanin, bogat ili siromašan, a zna da bude, u slučaju SDA Bošnjak - koji je smisao opstanka te države? Ako bosanskohercegovački Srbin misli da su sve stranke za koje može da glasa srpske, u krajnjoj liniji predizborni slogan SDS je bio "Glasaj srpski!", ako hercegovački Hrvati misle da su u političkom smislu Hrvati - zašto žive u Bosni i Hecegovini.
Tragična konsekvenca svega toga je da dojučerašnji Muslimani, danas Bošnjaci kažu "ako nećete da živite sa nama, a nećete, slobodno idite, ali ne možete poneti komad zemlje". Dakle, konsekvenca je "hoćemo muslimansku Bosnu i Hercegovinu". Ne bih voleo da budem katastrofičan, ali temeljni socijalni konsenzus koji je temelj svakog društva u BIH, ne postoji. Jednostavno, rezultati izbora to pokazuju. Da ljudi glasaju prema etničkoj pripadnosti - naravno, ne pitajte me kako te etničke partije stvaraju koalicije - to je stvar za naučnu fantastiku. BIH, verovatno - to je stvar koju sa teškoćom izgovaram - ne bi bila održiva bez međunarodnog prisustva.
 Koliko politička situacija u Srbiji i Hrvatskoj (pobeda HDZ u Hrvatskoj i uspon radikala u Srbiji, sa izvesnošću radikala kao predsednika) sada utiče na Bosnu, razmišljanje građana?
- To je i pitanje i odgovor. Jasno je da je situacija u BIH zavisna od promena koje se dešavaju u susednim državama. Dakle u SCG i Hrvatskoj.
 Situacija je u velikoj meri različita?
- U poslednje vreme imam poprilično čudnu hipotezu: naravno da se stvari prelivaju preko granica (ako granice uopšte i postoje) i naravno da ono što se događa u Beogradu i Zagrebu ima veliki uticaj na ono što se događa u BIH. Međutim, kako se stvari razvijaju, situacija u BIH bitno utiče na situaciju u Srbiji i Hrvatskoj, da ljudi koji su jahali na nacionalnom ili nacionalističkom talasu postaju polako ucenjivači svojih matičnih država i stranaka.
Naravno, kad morate taj bih tronožac spomenuti u sve tri varijante, događaju se slične stvari, mada ne u istom intenzitetu. Bošnjaci su postali taoci, zvali ga mi ovako ili onako, panislamizma i terorizma. Prema tome, naravno da zbivanja u susednim državama utiču na BIH i nadam se da to neće ostaviti bolne posledice.
 Koliko izveštaj Vlade Republike Srpske o masakru u Srebrenici i presuda Žalbenog veća Haškog tribunala u slučaju Krstić, potvrda da je reč o genocidu, utiče na odnose građana ovih država. Da li je to njihov prioritet, građana i političara koji ih predstavljaju?
- To je najvažnije pitanje, ali tako kako ste ga postavili podrazumeva nijansiranje mogućih ishoda. Prvi odgovor je da je - ja zbog toga kao čovek koji je rođen u Mostaru nisam sretan - sticajem okolnosti, BIH platila najveću cenu po broju žrtava, uništenosti privrede, kulturnih i verskih objekata. Ne mislim da je ta fetišizacija žrtve bitan argument, međutim stvari stoje paradoksalno. I, da citiram beogradskog autora Srđu Popovića : "Hag, Hag i samo Hag!". Istina i lek leže u Hagu. Ako ćemo ikada živeti kao dobre komšije, možda se nikada više nećemo voleti (mada sam ja zaljubljive prirode, u narode i svoje prijatelje sa prostora bivše Jugoslavije), onda je osnovna pretpostavka da se žrtvama, odnosno preživelima da moralna satisfakcija. A nema drugog načina, nego da zločinci završe tamo gde im je mesto.
S druge strane, još jedan paradoks je da Komisija za istinu i pomirenje svog najogorčenije protivnika ima u Udruženju majki Srebrenice. Jer, istina boli. Istina verovatno i leči, ali, nisam baš siguran da dovodi do zajedničkog života. I, ako me pitate šta bih želeo, rekao bih da ne znam. Naravno da zločinci moraju biti kažnjeni, ali otkrivanje dimenzija monstruoznih zločina koji su počinjeni u BIH i celom regionu, teško da će bilo koga dovesti do nekakvog tolerantnog života u budućnosti.
Zbog ukupnog sklopa, u BIH nema političkog spektra u klasičnom smislu - kada Vam neko kaže da je socijaldemokrata, ništa ga ne obavezuje, kada kažete da ste liberal, niko ne zna šta je liberalizam. Tri vladajuće stranke su, u stvari, populistički pokreti. Kada kažete da ste u SDS, HDZ, ili SDA, znači da ste Srbin, Hrvat, ili Bošnjak, a ne da ste bogat ili siromašan, muško ili žensko, mladi ili stari. Ja bih voleo da jednog dana imam stvarnu političku ponudu i kažem ja sam levica, desnica ili konzervativac. Ljudi koji lažu da su izmanipulisani, kada dođu na biračka mesta sasvim autonomno bacaju svoj glas. Dakle, još uvek je dominantna etnička podela. I to je katastrofalno za svaku državu, pa i BIH.
 U Srbiji se na javnim skupovima skandira Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, popularne su majice sa njihovim likovima, Karadžić je po nekim relevantnim istraživanjima najpopularniji političar u Republici Srpskoj. Kakav to odjek ima u BIH?
- Činjenica je da su svi optuženi za ratne zločine danas "nacionalni heroji". Sada kada se u BIH pominje izručivanje Ejupa Ganića, Sahida Mahmiljina, generala Delića, automatski počinje priča kako država treba na svaki nači da pomogne svoje uhićenike, u bilo kom vidu, pa i finansijski. Pravi problem je, prema tome, i Vi ste ga tačno dijagnosticirali, nedostatak jasne definicije o onome što nam se desilo. Ako ja u Sarajevu govorim o ratu, naći će se neko na nekom skupu ko će reći bila je agresija, genocid. Znam ja šta se desilo , ali nemate mogućnost da, kao u Nirnbergu, kažete šta se desilo, ko je pobedio, ko je izgubio. U BIH sve tri strane su "pobedile", a, što se mene tiče, sve tri strane su izgubile. U Nirnbergu su pobednici diktirali pravo, pozivajući se na prirodno pravo. Ovde to nije moguće.
I da vas gorko razveselim ilustracijom: kada ste pomenuli majice sa likom Karadžića, poslednja odluka Ustavnog suda je da se iz svih naziva mesta izbaci pridev "srpski". Prva reakcija je da ukinemo Bosanski Brod, a jedan visoki predstavnik u parlamentu je rekao da Sarajevo ne može biti "novo", "staro", ali može biti "Karadžićevo". Ali, ne po Radovanu Karadžiću, nego po Vuku Stefanoviću.
 Imate iskustva i iz medija, učestvovali ste u formiranju i u radu Radija Zid. Kakve su, iz Vašeg iskustva, mogućnosti medija?
- Bojim se da je to labava nada. Ali, da budem ozbiljan, bilo je važno da je Radio Zid, nadam se, građane Sarajeva lečio od mržnje, što se nismo odazvali nečemu što je, čak, u tom trenutku bilo normalno, militantnoj, patriotskoj priči. Čuvali smo ideju da je urbani život moguć, da svi ljudi koji su teško propatili u Sarajevu jesu dužni da budu bolji nego što jesu.
Budući da nemamo ni jasan politički spektar, ni civilno društvo, mediji, eventualno univerzitet, neke kulturne inicijative, predstavljaju supstitut za nedostajuće civilno društvo. I, u tom smislu, mislim da su mediji možda najbitniji u aktuelnom stanju javne debate u svim našim državama.
 Danas, 11 godina kasnije, šta Vam je prva asocijacija na uzroke, tok i posledice rata u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini.
- "Medijsku slavu" stekao sam i time što sam bio prognozer katastrofe. Znao sam da se nešto užasno loše sprema i da će se u Bosni i Hercegovini desiti na najružniji mogući način. Ipak mi nikada neće biti jasno kako neko proizvodi kampanju u kojoj će poginuti 200, 300, ili 400 hiljada ljudi. Ne razumem "običnog" čoveka koji popije litar rakije i povuče "kanapče", ne samo na Sarajevo. Na koji način je ta energija, koja se prelila u ovo zlo, uopšte bila moguća. Jedini odgovor je da je zlo o kojem me pitate, bilo ratni zločin koji je prethodio ratnim operacijama, da je cilj bio etničko čišćenje. I da su oni koji su celu stvar započeli prilično je uspešno i završili. U Banjaluci teško da ćete naći Bošnjaka ili Hrvata, izuzev pekara i fotografa. Sarajevo je postalo apsolutno bošnjački grad, postoje zapadni i isočni Mostar, što je možda najveća rana. To pokazuje da su momci koji su projekat počeli uspešno izveli do kraja.