Krah doktrine o standardima pre statusa

Bežanje u zdrav razum još jednom je osujećeno, vazduh je natopljen krvlju, i to na tipičan balkanski način kada sve počinje naoko "spontano", da bi se nastavilo "sinhronizovano" i "koordinisano". Nakazno u svojoj pragmatičnoj sistematičnosti. Nalik pogromu. Uz zdušnu asistenciju tribalnih poriva. Sve sa već viđenim "pirotehničkim" scenskim efektima, starim parolama, i novim žrtvama mržnje koja je pomalo unikatna, čak i u poređenju sa srodnim inspirativnim balkanskim primerima horor žanra.
Kome bi ikada uši zaparala sva ta silna geografsko - mentalna bespuća da nije potpirivane mržnje? Ako je rat iz učmalosti izvukao sve te "egozitične" toponime po Bosni i Hrvatskoj, zašto bi geografska pasioniranost na Kosovu i Metohiji bila drugačija? Da li bi, na primer, Čaglavica ikada doživela toliku medijsku promociju da njena nacionalna "ekskluzivnost" ne remeti patološku viziju kosovskog etničkog inženjeringa u poodmaklom stadijumu nestrpljenja da se dođe do "konačnog rešenja". Čak se čini da po svojoj dubini i istrajnosti sukob Albanaca i Srba na Kosovu prevazilazi bosanski međuetnički problem (pri tom ne relativizujući bosanski zločinački bilans), što opet ne znači da se prilagođeni dejtonski obrasci ne mogu primeniti i na Kosovu kao jedino realni. I naravno, u dobroj meri oktroisani i pod vremenski nelimitiranim strogim nadzorom. Da li se posle ovakve erupcije nasilja napuštanje fraze "standardi pre statusa" nameće kao prioritet, jer očigledno je da svaki dan bez statusa znači još manje standarda za kosovske Srbe i nealbance i još više nestrpljenja za albanske ekstremiste.
Uostalom, ko danas Srbima može obezbediti te famozne standarde u ovakvoj jezivoj atmosferi linča i piromanije? Pomalo bi bilo apsurdno da u kosovskom društvu koje retorički svakim danom u svakom pogledu teži "multietničnosti" i "suživotu", NATO mora da dovuče dodatne armade KFOR koje bi u opisu posla imala i zadatke tipa da obezebeđuju i tako obične životne situacije kao što su oranje, kupanje na reci ili odlazak u WC. Opet, bilo bi još poraznije da posle svega što se dogodilo na eks-jugoslovenskim prostorima i posle svih retoričkih bravura, Zapad svojim prisustvom i nečinjenjem, napravi presedan i legitimiše terorističko stvaranje etnički čiste albanske države. S druge strane, pozivi kosovskim Srbima da se organizuju i brane (znači sami), dovoljno svedoče o nemoći i zabezeknutosti zvanične Srbije i SCG. Od tih poziva onaj Čovićev zvuči najdramatičnije, pa i najdepresivnije, jer je verovatno zasnovan više na poznavanju situacije nego na zapaljivoj demagogiji koja se ovih dana izliva u potocima nadrealno podsećajući na "antibirokratsku" odlučnost da se "reše stvari". U racionalnoj artikulaciji i Čovićev poziv na "razgraničenje" deluje najsuvislije u atmosferi kada se Kosovska Mitrovica teško razlikuje od prizora nekadašnjeg Bejruta ili aktuelnih scena sa Bliskog istoka i kada je pomalo cinična retorika onih koji su zaduženi za bezbednost na Kosovu u fatalnom raskoraku sa situacijom na terenu kada se ne zna "šta donosi dan, a šta noć".
Konkretizacija tog Čovićevog "razgraničenja" ne bi bila ništa drugo nego pacifikacija po nekom dejtonskom modelu, odnosno ono što je u svom ekspozeu premijer Koštunica nazvao kantonizacijom, odnosnom podelom na entitete. Uostalom, da li je u Bosni pre Dejtona bilo nekih standarda, ili su oni došli tek nakon što je Zapad tamo uspostavio protektorat i marionetske entitetske vlade?
Međunarodne snage na Kosovu bi u ovakvoj situaciji trebalo da se ponašaju bar kao 1981. godine policija Staneta Dolanca. Da li treba podsećati da su i tada, dakle pre Miloševića i dodatnog bremena koje je njegova politika donela, na Kosovu izbile žestoke albanske demonstracije (uprkos zavidnom stepenu tadašnje albanske autonomije), a da je njih gušila i jedinica savezne policije, dakle "multietnička", u čijem sastavu su bili i Slovenci i Hrvati. Ako su NATO i UN danas na prostoru bivše nam Jugoslavije sebi namenili ulogu glavnog mehanizma pacifikacije sukoba koji time kompenzuje ulogu Titove partije, vojske i policije, onda je valjda logično i da se Hari Holkeri ponaša makar kao Stane Dolanc. Uz podsećanje da je 1981. kao i danas sporan bio status. To pitanje statusa otvorio je radiklano i Zoran Đinđić i to je bila jedna od njegovih poslednjih incijativa. Narednih godinu dana bez statusa nije bilo ni standarda. Tačnije status Kosova je uvek bio sporan, s tom razlikom što su standarde neizmenično imali ili Srbi ili Albanci.
Svaki nacionalizam u sebi mora imati dozu iracionalnog. Realno, kosovski Albanci su ostvarili veliki deo ciljeva svog separatističkog pokreta. Srbija više nema suverenitet na Kosovu, ali njihov "revanšizam" umesto da jenjava nastoji da impresionira poprimajući "sinhronizovane" oblike netrpeljivosti, rizikujući da sa ovakvim "spontanim" akcijama pređe tačku kada Albanci daljim provokacijama mogu staviti na kocku ono što su do sada ostvarili u stepenu nezavisnosti. Albanska opsesivna nestrpljivost otkriva još neke logičke nedoumice: Na primer, ako su se Albanci ratosiljali srpske države na Kosovu, i ako su u toj svojoj borbi koristili kao efikasno sredstvo "paralelne institucije", zašto ih toliko iritira to što Srbi, kao ugnjetena manjina, danas koriste isto sredstvo kad se ono pokazalo kao efikasno? I zar te "paralelne institucije" nisu embrion onoga što Koštunica naziva "suštinskom autonomijom na Kosovu". Srećom, kada su u pitanju kosovske institucije, srpski premijer im više prilazi funkcionalno nego metafizički, tražeći dodatne institucionalne garancije za kososvke Srbe. Koje će, naravno, opet biti šarena laža bez teritorijalne i personalne autonomije kao suvisle dejtonske nade za Kosovo. Ili onoga što Labus naziva "vizijom". Ono što se Koštunici često i ponekad stereotipno zamera - neodlučnost - u ovakvoj kosovskoj situaciji može biti i velika prednost i značiti trezvenost koju premijer ispoljava monotonim, ali doslednim pozivanjem na saradnju sa međunarodnim institucijama i spretnim dvosmislenim nagoveštajima da su "naše snage odbrane i bezbednosti spremne na svaku saradnju sa međunarodnim snagama na Kosmetu u cilju postizanja mira". Trezvenost i odlučnost (kako i drugačije sa vezanim rukama), da se diplomatskom presingu da prednost u odnosu na uličnu "odlučnost" koja bi isprovocirala neki "blic - krig" avanturizam, ohrabrujuća je u trenutku kada sa ulice dopiru urlici i na njoj se čine vandalska dela koja prete da ponovljena istorija može biti i ponovljena tragedija, a ne samo farsa.
A, šta da je Koštunica formirao vladu sa radikalima? Ili da je Tomislav Nikolić predsednik Srbije? Kakva bi onda odlučnost bila na delu? Možda ćemo videti ako Zapad ne pomogne ovoj vladi tako što će stati na put albanskom terorizmu koji hrani i ovdašnje "patriote".
Paljenje džamija? Huliganski antipatriotizam. Piromanija koju svetske TV stanice naravno nisu propustile da emituju. Da li su milioni Španaca na ulici palili džamije koje su kao i Hilandar i srpske bogomolje na Kosovu Božije kuće. Uz to, u albanskom separatističkom pokretu verska komponenta, naročito ona fundamentalna nikada nije bila dominantna u odnosu na nacionalističku. I kako to da je policija sačuvala američku ambasadu, a nije džamiju? Da li da pomislimo kako se osećaju Muslimani u Sandžaku i Srbiji? Možda drugačije nego Srbi pravoslavci dok gledaju kako im gore crkve u fašisoidnoj piromaniji?