"Strančarenje" u važnim odlukama

Čini se da već dva prva postupka nove vladajuće koalicije, sa kojima nastupajuća vlada otvara "novo poglavlje" tranzicije, bude opravdanu sumnju u demokratski karakter te politike. Ako je suditi po prvim koracima, vlada u formiranju ne samo da se nije oslobodila autoritarnog nastupa i "strančarenja" u donošenju važnih odluka od kojih će zavisiti dalja sudbina društva, već pokazuje sklonost da prihvati i autokratski princip odlučivanja ("kako prvi čovek kaže"), čak i po cenu osporavanja 5. oktobra i davanja šanse vladajućoj partiji bivšeg režima da ponovo zauzme mesto na političkoj sceni, kao da voljom naroda nije bio zapisan njen kraj.

Neopoziva odluka Vojislava Koštunice da se ne formira većinska vlada svih učesnika demokratskog bloka, "dokazujući" da je isključenje DS iz nove vlade izraz volje građana koja je izražena na decembarskim izborima, utemeljena je na dve logički nedokazive i neodržive tvrdnje. Prvo, da su građani glasali protiv vlade DOS (odnosno Demokratske stranke). Jer DS je po broju glasova druga stranka u demokratskom bloku (odmah iza DSS, a ispred G17 Plus i SPO i Nove Srbije). Neosporno je da je rejting DS umanjen zbog određenog nezadovoljstva građana učincima njene politike, ali je i rejting DSS još više umanjen, te bi se po istoj logici, moglo tvrditi da su građani glasali i protiv te stranke, koja je umnogome ustupila mesto SRS. I drugo, da je vlada DS učinila veće zlo narodu Srbije nego SPS koji je bio saučesnik decenijske tragedije i izvršavanih ratnih zločina, budući da se nova vladajuća koalicija radije opredelila za kooperaciju sa predstavnicima SPS, da bi omogućila da volja "gazde" da održi reč po svaku cenu (da neće sarađivati sa DS) bude ispunjena. Zapitajmo se, stoga, kakva je to demokratska politika ako jedan pojedinac neprikosnoveno odlučuje o budućoj organizaciji upravljanja zemljom na osnovu ličnog animoziteta, pridobivši druge partnere željne vlasti, ali i na osnovu davanja legitimiteta partiji, koja je s pravom poražena 5. oktobra zbog katastrofalnog stanja u koje je dovela zemlju u vreme svoje vladavine, a iz kojeg nije bilo moguće brzo izaći?

Da li je manjinska vlada, uz podršku Miloševićeve socijalističke partije, ili bolje reći uz njenu rehabilitaciju, stvarni izraz volje građana? Postoje dva podatka koji to demantuju: istraživanja javnog mnjenja posle decembarskih izbora pokazala su da su građani Srbije davali prednost većinskoj vladi sve četiri demokratske stranke (što i njihov ukupni procenat glasova potvrđuje); i drugo, da su priželjkivali rehabilitaciju SPS, zašto je ta stranka dobila znatno manje glasova nego dve najveće demokratske stranke (DSS i DS)?
Koja je to onda "volja građana" kojom se rukovodi gospodin Koštunica, osim ako ne smatra da je on sam personifikacija te volje? Pozivati se stalno na volju građana a izbegavati činjenice je neodgovorno, a jedna od njih je i žalosna činjenica da je upravo zahvaljujući takozvanom legalizmu DSS sprečeno da se obavi lustracija i pokrenu sudski procesi protiv čelnika bivšeg režima i njihovih koalicija, što je otvorilo vrata za prodor ekstremne desnice i uslovilo da DSS prestane da bude najjača politička partija. Da li Dss računa na "kratko pamćenje" naroda, kada bezočno izvrće činjenice?

U tom kontekstu sigurno se ne mogu prevideti ni greške Demokratske partije i njene vlade (o čemu sam ja javno više puta iznosila svoj sud), ali izborni rezultati pokazuju da su građani kaznili ne samo DS - zbog "činjenja" suprotnih njihovim očekivanjima, već i DSS - zbog nečinjenja i preko toga se ne može preći, kao da je Vojislav Koštunica i ovog puta trijumfalni pobednik kao na izborima septembra 2000. godine. A on se tako ponaša i nastoji da se nametne kao samozvanac (uostalom sam se proglasio za mandatara nove vlade i pre nego što je Skupština bila konstituisana).

A da nova vlada nema mnogo smisla za demokratsko odlučivanje pokazuje i drugi čin: reč je o ubrzanom opozivu guvernera NBS i ustanovljenju novog iz jedne od koalicionih partija, uprkos dokazivanju stručnjaka da je takav postupak suprotan ustavnim odredbama i proceduri Poslovnika Skupštine. Ali i ako ostavimo po strani ustavnost tog čina, stavljanje tog pitanja na dnevni red prvih zasedanja nove Skupštine, kao da je to sada najvažniji zadatak, pokazuje da se ispoljila partijska ostrašćenost, koju su "legitimisti" kritikovali kada je u pitanju odlazeća vlada, što otkriva i samo priznanje da su odluke dosadašnjeg guvernera bile uglavnom korektne, te da nije njena pogrešna politika bila razlog takve žurbe za smenu, već borba da se što pre zauzmu položaji. Ako se kadrovska politika bude vodila po ovom metodu, možemo se nadati da će uslediti čistka i u drugim institucijama (već je najavljena i neregularna smena Dragoljuba Mićunovića), u cilju partijske preraspodele funkcija, što potvrđuje i predviđeno raspoređivanje ministarskih mesta prema brojnoj snazi koalicionih stranaka, a ne prema sposobnosti kadrova za određene funkcije ("klasičan" primer je mesto ministra za kapitalne investicije koji će - na osnovu kojih dokazanih kapaciteta? - upravljati radom dosadašnjih ministarstava za urbanizam, građevinarstvo i telekomunikacije). Toliko rado upotrebljavana sintagma "partijska država" od strane Vojislava Koštunice, na račun vlade DS, neće ni ovog puta sići sa scene jer smo opet suočeni sa "već viđenim" partijskim kriterijumom u konstituisanju vlade.

Vrhunac nagoveštene "demokratske" politike predstavlja nominovanje Zorana Stojkovića, za ministra pravde, koji je osuđivao na zatvorske kazne bivše "disidente" i dao nalog za spaljivanje knjige sociologa Nebojše Popova, delujući u bivšem režimu kao njegov lojalni izvršilac. Opravdano je sumnjati da je upravo ta lojalnost vlasti bila presudna za njegovo imenovanje. Približavajući se idejama i stavovima stranaka bivšeg režima u pogledu saradnje sa međunarodnom zajednicom (relativizovanje saradnje sa Haškim tribunalom, ali i sa drugim entitetima međunarodne zajednice), pitamo se kuda će nas odvesti nova vlada i da li je svesna odgovornosti pred građanima i društvom u perspektivi uskraćivanja tako potrebne pomoći Srbiji, ne samo u materijalnom smislu nego i u pogledu usklađivanja sa standardima EU? Da li će takav pristup dovesti do ostvarenja prognoze o dugoročnom odlaganju prijema Srbije i Crne Gore u Evropsku zajednicu i do nove izolacije zemlje, koja nas je nazadovala za nekoliko decenija u prethodnom režimu?

Strepim, da bahati prvi koraci nove vlasti nisu prosto početničko nesnalaženje, jer sudeći po žučnim napadima na dosadašnju vladu uz tvrdnju da "oni znaju bolje" kako treba upravljati društvom, ovakvo uvođenje u vlast, slutim da nije samo slučajnost, već programski zacrtana strategija.

Da li je nova vladajuća koalicija svesna toga da više nemamo vremena za greške i da se stalno vraćamo na početak, koji je i dalje opterećen posrtanjima u demokratiji i koji nas zaustavlja više godina unazad, dok se naši susedi, ne tako davno daleko iza nas, kreću manje-više uspešno prema evropskoj integraciji i zajednici demokratskih država? A greške ne plaća samo stranka koja ih proizvodi (što proizlazi iz lakonske izreke: na novim izborima građani će nas proceniti), nego celo društvo i građani, jer nagoveštena strategija preti da uništi sve što je postignuto posle rušenja režima Slobodana Miloševića, i da sa njom propustimo šansu da obavimo demokratsku tranziciju.

Nažalost, prva iskustva posle decembarskih izbora ne ulivaju optimizam da će "manjinska vlada + SPS" biti sposobna da nas izvuče iz sve dublje krize, ostajući slepa za činjenicu da bi nas samo udružene demokratske snage mogle spasti pretećeg sunovrata i postaviti odskočnu dasku za istinsku demokratsku transformaciju društva. I sprečiti dalji prodor ekstremne desnice i Miloševićevih trabanata. Koliko ćemo dugo još plaćati cenu partijske samovolje DSS i stavljanja partijskih interesa iznad interesa građana i društvene zajednice kao celine. Ali potrebno je već sada da se ukaže na nedopustive korake nastupajuće vlade, da bi na samom početku mogla da se i spravlja, kako ne bi došlo do još krupnijih posledica. Nad tim pitanjima trebalo bi da se ozbiljno zamisli nova vladajuća koalicija, da ne bismo morali da je rušimo pre vremena, što bi nas još jednom vratilo na početak.

Autorka je profesorka BU u penziji