Ne vraćajte se u prošlost

Od svih ambasadora akreditovanih u Beogradu, Vi ste bili najčešći gost na jugu Srbije. Imate li utisak da Vas ovde svi primaju kao iskrenog i dragog prijatelja?

- Ja zaista verujem da sam prijatelj, iskreni prijatelj svim ljudima u regionu. I želeo bih da verujem da me i oni vide kao prijatelja, iako znam da njihove brige i strahovi imaju duboke korene i da ih muči neizvesnost u vezi sa njihovom budućnošću. Oni su zabrinuti zbog nekih odluka koje smo doneli u protekle tri godine, kao i zbog toga kakve će posledice te odluke imati po njih lično. Ja to razumem. Međutim, ja duboko verujem da je proces pomirenja jedini pravi put za budućnost i svima će biti bolje kada do pomirenja dođe. Ali, kratkoročno gledano, siguran sam da ima i onih koji bi se oštro suprotstavili mom mišljenju.

Sećate se Vašeg prvog dolaska na jug Srbije sa grupom ambasadora, decembra 2000. godine, kada niste mogli da uđete u Veliki Trnovac?

- Sećam se te posete veoma, veoma dobro. Izašao sam iz kola, padao je slab sneg. Pešice smo nastavili putem do mesta sa koga se video Veliki Trnovac ali od te tačke nismo mogli dalje. Situacija je bila veoma napeta. Sećam se još jedne posete ubrzo nakon toga, kada je na kolonu u kojoj sam bio otvorena vatra. To su bila opasna vremena i kada se toga setite uvidite da je postignut veliki uspeh u procesu pomirenja. Postoji još mnogo toga što treba da se uradi, ali kada uporedimo današnju situaciju sa onom od pre tri godine, zaista smo postigli veliki napredak.

Kakav je utisak tada na Vas ostavio susret sa Nebojšom Čovićem koji je tek bio stupio na dužnost šefa Koordinacionog tela za jug Srbije?

- Moj prvi susret sa Nebojšom Čovićem... Kao i u svim ostalim susretima koje sam imao sa njim, bio sam zadivljen njegovom energijom i njegovom odlučnošću da preduzme nešto kako bi se našlo mirno rešenje kojim bi se pomoglo svim ljudima u regionu. Dodao bih i da je, počevši još od tog prvog susreta, sve ono što je obećao i meni i ostalima u međunarodnoj zajednici uvek bivalo ispunjeno. Proces je išao napred, tačno onako kako je rekao da će ići, uprkos mnogim teškoćama sa kojima se susretao i on lično i vodeći ljudi u albanskoj i srpskoj nacionalnoj zajednici.

Vi, svi se slažu, odlično poznajete situaciju u Bujanovcu i Preševu?

- Jedini način da čovek ostane dobro obavešten je da održava vezu sa mnogobrojnim čelnicima i ostalim pojedincima u svim nacionalnim zajednicama u Južnoj Srbiji. Ja se, naravno, dosta oslanjam na službenike našeg odeljenja za politička pitanja koji često putuju u Južnu Srbiju, kao i na informacije koje dobijam preko OEBS i mojih ličnih veza sa jednim brojem vodećih ljudi iz Južne Srbije. Iako u poslednje vreme u ovom delu zemlje nisam provodio onoliko vremena koliko bih želeo, zbog čega iskreno žalim, ja veoma često i veoma rado mislim na Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Kako vi vidite uzroke srpsko-albanskog sukoba na jugu Srbije? Zašto je došlo do eskalacije?

- Mislim da, ukoliko biste želeli da na ovo pitanje date dobar odgovor, Vi biste morali da se vratite kroz vreme više od sedam stotina godina i kako biste sagledali događaje koji su nas doveli do ove situacije. Ako to ne učinite, Vi verovatno nećete moći da razumete situaciju u potpunosti. Realnost je da su krvoproliće i žrtve na svim stranama doveli do upotrebe nasilja i nedostatka spremnosti da se ide istinski demokratskim putem. Mislim da su mediji koji su devedesetih godina postojali širom bivše Jugoslavije glavni krivci za nasilje do koga je došlo, jer, umesto da su nezavisno bili glas razuma i nepristrasnosti, gotovo svi mediji ili velika većina njih slepo su sledili retoriku nacionalističkih vođa.

Možete li da identifikujete krivca ili krivce?

- Ja ne želim da krenem tim putem! Mislim da je mnogo bolje da gledamo u budućnost, ka pomirenju, nego da krivce tražimo u prošlosti. Međutim, ja verujem da je za sve veoma važno da nepristrasno sagledaju prošlost i vide sve ono pozitivno ali i sve ono negativno što je učinjeno na svim stranama.

Kakva je Vaša prognoza, kada će etničke antagonizme i sukobe zameniti novi, demokratski procesi?

- Ovaj proces je očigledno u toku i sprovodi se već tri godine. Stvari se ne menjaju onako brzo kako bismo mi to želeli, ali i to je život. Osećanja izazvana svim tim nasiljem i sukobima u proteklih deset i više godina ne mogu da se izbrišu preko noći, mnoge uspomene su još uvek sveže. Biće potrebno vreme, ali ja sam ubeđen da će se ovaj proces pomirenja nastaviti. Možda će se odvijati nejednakim tempom, ali će se sigurno nastaviti.

Demokratizacija će ovde ići iza ekonomske pomoći, otvaranja novih radnih mesta. Hoće li međunarodna zajednica imati dovoljno razumevanja za zahteve ove sredine?

-  Ono što bih rekao je da ova zajednica mora da shvati da osnovna i prevashodna odgovornost za dalji napredak leži u njenim rukama. Stoga ne treba tražiti rešenje za njene probleme spolja. I mi i ostali u međunarodnoj zajednici ćemo učiniti sve što možemo da pomognemo, kao što smo to činili i do sada kroz naše programe pomoći i na druge načine, ali ovaj proces će zaista uspeti samo ukoliko postoji volja i rešenost ljudi koji tu žive. Ukoliko su oni čvrsto opredeljeni da istraju na ovom putu, mogu da očekuju da će dobiti i podršku i pomoć i od međunarodne zajednice i od Vlade Republike Srbije.

Ko su ljudi pomirenja i zajedničkog života s obe strane sa kojima ste se susretali na jugu Srbije?

- Ne želim da navodim imena. Rekao bih samo da sam za ove tri godine izgradio bliske odnose i stekao mnoge prijatelje u svim nacionalnim zajednicama. Ja ove ljude izuzetno poštujem jer oni rade veoma težak posao i zauzvrat gotovo nikad ne dobijaju poštovanje i zahvalnost koje više nego zaslužuju. Jer uspostavljanje mira i pomirenja posle godina nasilja i sukoba je izuzetno težak i, ponekad, nezahvalan posao.

Tokom poslednje tri godine imali ste više susreta sa Nebojšom Čovićem i Rasimom Ljajićem. Koliki je njihov udeo u smanjenju tenzija i uspostavljanju zajedničkog života na ovim prostorima?

- Rekao bih samo da su oni osobe kojima svi građani Južne Srbije duguju veliku zahvalnost zbog ključne i presudne uloge koju imaju u procesu pomirenja. Postoji i jedan broj lokalnih čelnika o kojima sam već govorio kojima takođe treba da budemo zahvalni. Međutim, na nivou Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Srbije i Crne Gore, gospodin Čović i gospodin Ljajić imaju ključnu ulogu.

Bez prisustva međunarodne zajednice kriza na jugu Srbije ne bi se rešavala ovim tempom i intenzitetom. Koje su međunarodne organizacije posebno zaslužne za sadašnje stanje?

- Uvek kada se neki poduhvat neuspešno okonča, niko ne želi da preuzme ni zasluge ni odgovornost. Međutim, kada se postigne uspeh, zaslužnih je mnogo. Tako je i u ovom slučaju. Postigli smo uspeh kome su doprinele mnoge međunarodne organizacije. To je svakako tačno u slučaju OEBS, koji pomaže u organizaciji obuke za multietničku policiju i igra aktivnu ulogu pune tri godine. Mnoge zemlje, poput Sjedinjenih Američkih Država i nekih evropskih zemalja, bilateralno pružaju pomoć. UNHCR je takođe pomogao. I ja bih svakako rekao da je KFOR bio od velike pomoći u saradnji sa Vladom Republike Srbije u vezi sa mirnim prenošenjem kontrole nad Kopnenom zonom bezbednosti i koordinisanim akcijama u regionu za ove tri godine. Smataram da je ovo model partnerske saradnje sa međunarodnom zajednicom i međunarodnim organizacijama.

U kojoj su meri mediji juče bili u funkciji postizanja mira, a danas u demokratizaciji odnosa između Srba i Albanaca?

- Kao što sam već rekao, verujem da su devedesetih godina mediji u velikom delu bivše Jugoslavije imali rušilačku i nekonstruktivnu ulogu jer su služili nacionalističkim idejama i politici nacionalističkih vođa. Ali, ukoliko mediji izveštavaju na pošten i nepristrasan način, oni mogu mnogo da pomognu i mogu da igraju ulogu čuvara demokratije.