Tiranin u okovima

Hvatanje Saddama Husseina u napadu u blizini Tikrita, bez prolivene kapi krvi, moglo bi da bude prekretnica za Irak. Ali napadi na koalicione snage i njihove iračke saveznike ne prestaju

"Dame i gospodo, imamo ga." Tako je na opšte oduševljenje, na konferenciji za štampu u nedelju 14. decembra, Paul Beremer, glavni američki administrator u Iraku, objavio svoju najveću akciju. Dan ranije, američke trupe su pronašle Saddama Husseina kako se krije u podrumu jedne seoske kuće u Ad Dawru, 16 kilometara od njegovog rodnog grada Tikrita. Bivši diktator nije pružao otpor; nijedan metak nije ispaljen. Ricardo Sanchez, komandant kopnenih snaga u Iraku, prikazao je neverovatan video snimak kako zabrađenog i odrpanog Saddama Husseina pregleda lekar – dokaz Iračanima da je njihov omraženi lider odista u američkim rukama. Amerika je odlagala objavljivanje vesti do nedelje, verovatno da bi sačekala potvrdu DNA testova. Ako ništa drugo, Saddam je imao veliki broj dvojnika dok je bio na vlasti.

U Bagdadu, Iračani su slavili na ulicama, trubili automobilima i pucali u vazduh. Konačno, ovaj tiranin će izađi pred sud da odgovara za svoje zločine. Saddamov režim natopljen je krvlju stotinama hiljada ljudi. Masovne grobnice razbacane su po čitavoj zemlji. Jedna od najbrutalnijih akcija njegovih snaga bila je kada su 1988. bojnim gasom pobile kurdske seljane – što je prvi put da je jedan savremeni lider upotrebio hemijsko oružje protiv sopstvenog naroda. Osim toga, Saddam je poslao stotine hiljada vojnika u smrt u tri razorna rata, od kojih je najviše žrtava bilo u ratu sa Iranom 1980-88. Susedni Kuvajt, koji je Saddam 1990. napao da bi ubrzo odatle bio isteran akcijom Amerike i drugih, slavljenički je dočekao vesti. Reakcije drugih arapskih lidera su neme: uprkos nevelikoj ljubavi prema Saddamu, mnogi su ostali preneraženi zbog ovog sramotno brzopoteznog hvatanja.

Američki i britanski lideri su više nego zadovoljni. Predsednik George Bush je u televizijskom obraćanju Saddamovo hvatanje opisao kao "ključno za stvaranje slobodnog Iraka" i kraj jednog "mračnog i bolnog perioda". Saddam je kec pik u američkom špilu najtraženijih Iračana. Činjenica da su ga uhvatili živog i zdravog, kada se očekivalo da će počiniti samoubistvo ako bude uhvaćen, predstavlja gotovo nezamisliv uspeh. Osim toga, mnogi Iračani su odavno prestali da se nadaju da će on zaista biti nađen. Njegovo mirno hvatanje nimalo ne liči na ubijanje njegovih sinova, Udaya i Qusaya, u puškaranju koje je trajalo nekoliko časova. A jedna od najvećih misterija ovog rata – šta se desilo sa oružjem za masovno uništenje – sada ima najviše šansi da bude rešena. Saddam je navodno tokom ispitivanja ove nedelje izjavio da takvo oružje nije posedovao pre rata.

I mada su svetski lideri pozdravili Saddamovo hapšenje, priča se brzo pretvorila najavu novog Iraka. "Neka njegovo hvatanje dovede do jedinstva, pomirenja i mira među svim ljudima u Iraku," rekao je britanski premijer Tony Blair. A u Bagdadu, Bremer je naročito naglasio poziv     pobunjenicima koji napadaju američke vojnike i iračke "kolaboracioniste" da stave tačku na nasilje.

Da li će sada pobunjenici skinuti puške, ili će s druge strane postati još zagriženiji, pitanje je od ključne važnosti. Saddam, skriven u šupi jedne seoske kuće, teško da je bio u poziciji da planira otpor (iako nije jasno koliko je vremena tamo proveo, ili koliko je drugih skrovišta imao). Postoji šansa da lojalni članovi njegove Baath partije nastave sa napadima kako bi zaustavili demokratizaciju Iraka. Kako stvari stoje, nasilje ne pokazuje znake smirivanja: američki vojnici su u utorak pobili 11 pobunjenika i odbili jedan napad u blizini Samare, grada severno od Bagdada.

Čak iako pobunjenici nastave, Saddamovo hvatanje može pomoći da se zadobije poverenje običnih Iračana koji se pitaju da li Amerikancima treba verovati kada je reč o budućnosti njihove zemlje. Videvši svog bivšeg diktatora, nekada stanara luksuznih palata, izblatnjavljenog i nemoćnog u rukama Amerikanaca, verovatno će zaključiti da on nikad više neće moći da napravi come back – ali to neće odagnati njihove bojazni vezane za okupaciju. Takva strahovanja pokazuju i Francuska, Nemačka i Rusija – a James Baker, specijalni američki izaslanik, ove nedelje pokušava da reši ozbiljan problem: on pokušava da isposluje oprost iračkog predratnog duga od oko $120 milijardi.

A kod kuće, vesti o hvatanju Saddama obezbediće sjajno tempirani politički skok za Busha, naročito pred predsedničke izbore 2004. To će vrlo verovatno uzdrmati Howarda Deana, vodećeg kandidata Demokrata, koji se žestoko protivio ratu. U ponedeljak, Dean je izjavio da je hvatanje Saddama dobrodošlo, ali da Amerika zbog toga "nije postala bezbednije mesto".

 A kakva je budućnost samog Saddama? Iračani, uz podršku Amerike, planiraju da osnuju tribunale za ozloglašene pripadnike partije Baath (vidi tekst). Saddam ne bi trebalo da bude izuzetak. Bush tek treba da pojasni svoje namere, iako već sada tvrdi da će Bagdadski kasapin "biti izveden pred lice pravde koju je uskratio milionima". Treba imati u vidu da Amerika nije voljna da se pod pokroviteljstvom UN osnuju međunarodni krivični sudovi. Tony Blair, najbliži Bushov saveznik, već je izjavio da će o Saddamovoj sudbini odlučiti Iračani. A oni će sigurno biti mnogo blaži prema njemu nego što je on bio prema bezbrojnim Iračanima koje je mučio i pobio gasom.