Stabilan odoleva

Predmet pravim kao što stolar pravi kredenac. Nema muze, objasnio je davno Dušan Otašević, čija je velika izložba od juče pred posetiocima Muzeja savremene umetnosti. Reč je o prvoj pravoj retrospektivi ovog umetnika, propraćenoj monografskim katalogom u izdanju MSU.

Njome su rekonstruisane tematske celine u Otaševićevom opusu: „Tronoška erminija“, „Arijadnin konac“, „Ilija Dimić“... „S jedne strane svrstavan u trend ‘nove figuracije’, a s druge, prepoznat kao autentični predstavnik pop-arta u socijalističkoj zemlji, u kojoj skoro po definiciji pop-art kao fenomen i nije bio moguć, Otašević se smatra jednim od prvih jugoslovenskih autora čiji rad pokazuje karakteristike umetnosti postmodernizma“, stoji u pozivu za ovaj događaj. U nekim ranijim prilikama rečeno je da je to autor koji poziva na „uživanje u igri suptilnih varki“.

Kakve su bile posledice toga što ste 1967. godine uradili subverzivan rad „Druže Tito, ljubičice bela“?

- Nije bilo direktnih posledica, niko me nije prozvao, ali, ko zna, možda je to jedan od razloga što nisam dobio atelje. Bitisanje izvan partije verovatno je odlučilo da ne postanem profesor... Možda je tu bilo tihog neizlaženja u susret nekim zahtevima, ali nisam direktno trpeo, moja dela su otkupljivali kao i ona drugih autora. Ne žalim se na to vreme. Ne mogu da odolim a da ne kažem da mi je muka od tih koji su iskoristili sve prednosti svoje pripadnosti komunističkoj partiji, a sad se peru od toga. Zato mi se i ne izgovara to - nisam bio u partiji, jer to nije ni bitno.

Kako su devedesete uticale na stvaralaštvo sada već iskusnog Otaševića?

- Imao sam dilemu - da li učestvovati u javnom životu ili ne, i odlučio sam se za radnu varijantu, jer mi se činilo da ne treba ostavljati prazan prostor, pogotovo ako čovek ima nešto da kaže. U kafani je lako reći, ali treba prihvatiti i intervju u novinama, pojaviti se u emisiji... Pojedini moji radovi su direktno bili provocirani aktuelnom situacijom, pre svega: „Spomenik neznanom šetaču“, prisutan i na izložbi.

Da li biste pristali da svoju ideju uložite u opremanje kuća novih biznismena?

- Na izložbi će biti i jedan rad u vlasništvu „Cepter banke“, a što se tiče vašeg pitanja, dilema je da li prihvatiti porudžbine, bez kojih se nekada uopšte nije ni radilo, ili ne. Ovde je za neke stvari suviše rano. Mi pretpostavljamo više nego što znamo poreklo nekih današnjih bogataša, a naša deca će bez problema prihvatati dobročinstva raznih fondacija. Do sada nisam imao takvih ponuda, ali u principu nisam ni protiv toga, samo ne bih pristao na kompromis u pogledu koncepcije dela. Predratne vile izgledaju veoma dobro i danas, jer su tada imućni ljudi angažovali oprobane arhitekte, ne mešajući im se u posao. Jedno je kolekcija koju pravite za spavaću sobu, a drugo je kada imate ambiciju da zbirku sutra poklonite nekom muzeju ili zaveštate svom narodu - za to je već potreban supervizor.

Upravo u SANU odlučuju o vašoj kandidaturi za dopisnog člana. Kakav stav imate prema Akademiji?

- Neke vrednosti dovedene su poslednjih godina u pitanje kao nikada do sada. Važno mi je da su svi članovi likovnog odeljenja više puta javno iznosili neslaganje sa Miloševićevim režimom. Ne mislim da treba ukidati te institucije, nemoguće je sve ukinuti. Ne mislim da treba spaliti muzeje, jer su oni vremenom dokazali svoj razlog postojanja. Možda sa godinama više ne mogu da budem ni tako radikalan...