Čekajući leteći tanjir

Za razgovor sa glumcem Nebojšom Glogovcem postoje bar tri povoda: sprema Bulgakovljevog „Molijera“ na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Dušana Jovanovića, snima film sa rediteljem Radomirom Andrićem u kome igra taksistu i bio je član žirija nedavno završenog filmskog festivala u Nišu.

Govoreći o svojoj ulozi u „Molijeru“ Mihajla Bulgakova u kojoj naslovnu ulogu tumači Miki Manojlović a čija se premijera očekuje u drugoj polovini oktobra Glogovac kaže da je tu reč o sudbini umetnika u određenom vremenu:

„Veliki umovi malo štrče. U to vreme je moralo sve da bude pod konac kako je hteo kralj i crkva, pa je tu nastala spletka koja je proizvod nesrećnog slučaja i zaljubljenosti. Ispostavilo se da je Molijer zaljubljen u devojku koja mu je verovatno ćerka, što je prouzrokovalo razne stvari i intrige. Sprovedena je jedna klasična politička igra da ne bi štrčao taj koji štrči. Vidite, ako baš intimno i najiskrenije sa sobom i Bogom popričaš, kada se umetnik prodaje to boli. Šta god radili za šta dobijemo neki novac a na silu smo svoju maštu i svoju dušu naterali da to uradi - onda je reč o nekoj prodaji duše. Međutim, kada kažemo sudbina umetnika to ima neki prizvuk tuge. Zašto, na primer, ne bismo sagledali poziciju političara u smislu koliko je on sposoban da raste kao ličnost, da dosegne neko ispunjenje, da se nadgradi.“   A kako vi gledate na to?

- To su te neke dve energije koje ne mogu da komuniciraju i potiru jedna drugu.   Mislite li da je tu na dobitku političar ili umetnik?

- Političari nisu u situaciji da nadgrađuju dušu i brinu o svom odrastanju u svakom smislu, nego moraju da rada to u šta su se upleli. A umetnik može da ode i veoma visoko radeći to šta voli, makar bio i stolar. Jer, šta je umetnik. To je ljubav u delu. A ko se povodi za tim principom može mnogo sreće da doživi. E sad, s druge strane verovatno sledi šamar, ali dobro. A opet, zadovoljstvo tim udahom i tom slobodom je nešto vredno. Sad pričam ko’ da sam tu nešto mnogo doživeo. Istina nisam, ali tako razmišljam. I nisam baš osetio blagodeti te vrste razmišljanja ali ne odustajem.   Šta vi mislite o trenutnoj društvenoj situaciji?

- Više nemam pojma šta se dešava, ne znam da li se išta dešava. I ne zanima me više ništa što se politike tiče. Uzimam novine pa onda čitam kontra od onoga što piše, odnosno između redova. I to je zapravo jedini način da čitaš novine, da kreneš od toga da lažu. A kad okreneš kontra stranu vidiš za koga lažu, zbog čega i tako dalje. Ustvari je to neka igra detekcije, neka mentalna gimnastika. Ja se i glumom bavim zato što ima veze sa detektivskim istraživanjem i advokaturom, jer moraš da otkriješ lik i da ga odbraniš. Znate, taj neki zapadni fazon se svodi na to da oni završavaju stvari ustaljenim tokom i prepoznatljivom mašinerijom. Hoću da kažem da ljudi, odnosno narod, nemaju više mnogo udela u tome. Tačnije, niko se tu više ništa ne pita sem političara, a ovi naši političari moraju da đuskaju kako se svira. Meni je to, eventualno zanimljivo na dramaturškom nivou. Jer, jasno mi je čega se igraju.   Čega?

-Pa, trgovine. I nećemo više o tome.   Snimate film sa Rašom Andrićem. Opet je reč o mladim ljudima u našoj sredini.

- Tačnije o mladim ljudima koji vide sreću, odnosno izlaz na raznim vratima. Pa, videćemo gde ga nađu. Jedan od načina je kladionica, drugi je gluvarenje, čekanje da dođe leteći tanjir...   Koji je vaš privatni način da se pronađe izlaz?

- Ta frka oko izlaza je u glavi, jer mi smo već izašli. Ima jedna izreka koja kaže da problem nije tamo gde ga vidiš nego tamo odakle ga posmatraš. I kad sagledaš da si ti taj koji pravi problem onda je lakše apstrahovati stvari ili ako zaista postoji rešiti ga.

Apel

Bili ste u žiriju na nedavno završenom filmskom festivalu u Nišu. Šta biste rekli o poziciji savremene srpsko-crnogorske kinematografije?

- Dušica Žegarac, Đuričko i ja smo ozbiljno razmišljali o tome da uputimo apel filmskim stvaraocima da hrabrije rade svoj posao. Po definiciji trebalo bi da vole taj svoj posao a kad ga vole da malo i sanjaju. Zapravo, apel da više poštuju svoje stvarne potrebe. Da hrabrije gledaju te filmove dok ih pišu i zamišljaju. Znamo da je moguće i sa malo para napraviti dobar film, odnosno da dobar film podrazumeva dobru ideju i strast. Znate, bez obzira na ove nagrade koje su dodeljene našim filmovima na svetskim festivalima verujem da nam treba malo više ličnog i malo više prepoznatljive stvarne potrebe. Ne bih voleo da se isforsira trend tih filmova koji vraćaju uložene pare, jer je onda to kraj.