Razno
Na današnji dan, 18. mart
1229 - Rimsko-nemački car Fridrih II krunisao se za kralja Jerusalima, tokom Šestog krstaškog rata.
0:00
18.3.2025.
3 h
Ponedeljak, 23.06.2003.
11:45
Ni na nebu, ni na zemlji
Mučna je starost, ako više nema radosti - kaže Živko Radičević, 78 godina, penzioner.
- Volja ubijena, a natrag ne možeš… Napred, ne znaš gde ćeš. Ostaju uspomene, radio sam ovo i ono, bio sam tu i tamo, voleo, mrzeo, činio - ovako bivši ekonomista, sada stalni prodavac cveća na beogradskoj pijaci Zeleni venac, odgovara na pitanje kako doživljava starost. On i supruga žive sami u Borči, gaje i prodaju ruže, jer, kao što kaže, još se trudi da zaradi neki dinar. Stan na Dorćolu, u kome je sa suprugom, sinom i kćerkom živeo do pre nekoliko godina, ostavio je deci.
- Ostariti, u ovoj zemlji je božija kazna - uključuje se u razgovor starica do njega. - Deca te ne poštuju, svima smetaš! A kome onda trebaš, ako ne deci za koju si ceo život rintao? - pita Zora (63).
- Trpe te samo dok možeš da radiš za njih… i ćutiš - ogorčena je ona.
Prema legendi, nekada je postojao ritual, narodu poznat kao lapot. Svrha mu je bila da starcima koji su iznemogli i ne mogu više da se staraju o sebi, ubrza prelaz u večni život. Starca bi, određenog dana, član porodice, posle obrednog rituala, odveo u šumu na unapred predviđeno mesto i, dok bi starac držao pogaču na glavi, jednim udarcem preko nje, maljem ga - ubijao. Etnolozi i danas spore postojanje ovog običaja, ali u sudskim analima je ostao zabeležen primer devojke iz Malog Izvora, kod Boljevca, 19 godina, koja je 197., iz samilosti, sekirom ubila babu Danicu Martinović. Pošto zakon ne priznaje "krvavo milosrđe", niti tradicionalni lapot, ona je optužena i osuđena.
Svetlana Živanić, andragog sa Univerziteta za treće doba, kaže da srpska predstava o starima nije nimalo optimistična i da je generalno svedena na rečenicu da penzioner treba da bude, u najboljem slučaju na Tašmajdanu, Kalemegdanu, ili kontejneru.
- Ovde je, više nego igde u svetu, zastupljena teza da stari treba da sede u kući. U svakodnevnom životu, najnormalnije je da na ulici, gradskom prevozu, čujete: "Gde si ti, matori, krenuo!", kao da ih je najbolje izolovati u geto i ne puštati ih odatle do smrti. S druge strane, društvena briga svedena je isključivo na socijalnu zaštitu i više-manje mršavu čekovnu knjižicu. Te činjenice, ali i odbojnost i predrasude na koje naleću već u prvim penzijskim danima, poražavaju stare - tvrdi Živanić.
Devedesetih godina (zapleta i raspleta) prošlog veka stara osoba je, više od bilo koga, prolazila kroz pravi košmar. Redovi za namirnice i neredovne penzije, lekari, otimačina penzija i ušteđevina, raspad porodice, moral poljuljan i zagađen... U većini slučajeva - starost u Srbiji postala je teško podnošljiva, umesto da postane doba za spokojno i mudro razmišljanje u dokolici.
Po poslednjem popisu, od sedam i po miliona stanovnika, više od trećine starije je od 50 godina, dok je prosečna starost stanovnika u Beogradu 45 godina. Onih koji su prešli starosnu granicu od 65 godina, a koju gerontolozi smatraju ulaskom u treće doba, ima nešto više od 40.000 u celoj Srbiji, dok je drugih, koji su premašili 95. godinu života oko 2.000.
Ovakva statistika, našu zemlju, po starosti, stavlja na deveto mesto u svetu. Stariji od Srba, ali za samo dve godine, jesu Japanci, a za godinu dana beže nam Italijani, Švajcarci, Nemci, Šveđani, Finci, Bugari, Belgijanci i Grci.
Gerontolozi navode tri vrste funkcionalnog starenja - biološko, psihičko i društveno. A starost se lako prepozna: izborano lice, snižavanje rasta, smežurana koža, tamne pege, sve znaci fizičke starosti. Promene u mišićima i kostima, otečeni zglobovi, otežano disanje, slabljenje svih čula i apetita, smanjen seksualni nagon, nesanica i otežana kontrola pokreta već govore da je osobu uveliko načelo treće doba.
Ipak, najstrašnije od svega, tvrde oni koji ove znakove osećaju na sopstvenoj koži, jeste gubitak osećaja sigurnosti. Zbog toga, neretko, oživljavaju prošlost, verujući da se snaga može crpsti iz nje, tačnije iz "svetlih tačaka", dok se one tamnije zaboravljaju uz pomoć "selektivnog pamćenja".
- Strah me je od života više nego od smrti. Svaki dan kad se probudim pitam Boga, "pa dokle?" - tiho priča i gleda u zemlju Jelisaveta, 72, Beograđanka. Dane provodi u Kalemegdanskom parku, hekla miljee i prodaje. Deca su, kaže ona, davno otišla iz kuće. Iako žive u Beogradu, retko je posećuju. Ubijaju je samoća, tišina…
- Nisam zdrava. Zimus sam se razbolela, zvala sam kćerku da me odvede lekaru, nije došla… sigurno nije imala vremena. Odveo me je komšijin sin. Nisam zamišljala da ću ostariti sama. Uvek sam mislila da ću pre umreti ja, nego moj Čeda, i brinula se kako će on sam - priča ona.
Dr Anđelka Milić, profesor sociologije porodice na Filozofskom fakultetu u Beogradu, veruje da su uslovi života doveli do poljuljane solidarnosti među generacijama. Borba za opstanak, dodaje ona, uslovila je ponašanje "da svako pokušava da se snađe kako ume".
- Mnogo je onih koji su otišli u inostranstvo i zaboravili stare roditelje… Ima i starih koji nemaju decu. Ovi ljudi, pre svega, nisu finansijski zbrinuti, pa njih najčešće i vidimo pored kontejnera - kaže dr Milić.
Ovo je populacija o kojoj se, prema viđenju profesorke Milić, društvo ne stara dovoljno. Često, dodaje ona, ni Hitna pomoć neće doći ako zove stara osoba.
Psihološke krize koje stari ljudi osećaju u prvim danima po završetku radnog veka, upozorava andragog Živanić, jesu bolne, praćene osećajima odbačenosti, bespomoćnosti, neprihvaćenosti i neretko završavaju dubokim depresijama, koje često vode u samoubistvo.
- Nedavno se jedna vremešna gospođa požalila da se za poslednjih godinu dana ugojila 20 kilograma. Danonoćno prejedanje pravdala je rečima da više nikome ne treba i da jedinu utehu nalazi u hrani. Penzionisanje u Srbiji je šok koji država rešava kratkim rezom: "Od sutra ne radiš". Zamislite situaciju da 30 godina imate obaveze, da ste odgovorni, potrebni i važni. I odjednom, preko noći, postanete samo jedan od 300.000 prestoničkih penzionera, kojima je preostalo da čitaju umrlice i prebrojavaju ko se iz njihove generacije preselio na onaj svet - kaže ona.
I oni koji imaju porodicu, smatra dr Milić, mogu biti teret, a u retkim slučajevima i pomoć samoj familiji.
- Ako je stariji član porodice zdrav, onda on često pomaže porodicu i novčano, jer odlazak u penziju za većinu ne znači prestanak rada. Oni koji ne zarađuju, pomažu na drugi način: čuvaju decu, obavljaju administrativne obaveze, kuvaju, spremaju stan, idu na pijacu… Ovakva osoba je pravo malo blago u kući. Problem nastaje kad se taj stariji član razboli. Od tog trenutka, porodici koja ima obaveze, on postaje dodatna obaveza. I to u svakom pogledu: finansijskom, vremenskom i emotivnom. Zbog neadekvatnog načina života, većina starijih od 60 godina već ima neko hronično oboljenje. Bolesni, a samim tim, često i nesamostalni da bi otišli sami do lekara, zavise od ukućana koji moraju da izostaju s posla, fakulteta, škole, kako bi bili uz njih. Kod starih to stvara dvostruku depresivnost: bolest i nemoć koje niko ne voli i svest da zavise od nekog drugog. I to je dvostruki teret za sve - objašnjava profesor Milić.
A odnos prema vremešnima, za koje više ne važi pravilo da je starost jednako mudrost, demonstrirao je i poznati pisac i reditelj Dušan Kovačević, kad je nedavno rekao: "Kad sam pisao "Maratonce", Mićunović je bio stariji od Pantelije. I on meni danas priča da će on da nas povede u budućnost, umesto da sedi negde i da igra šah."
- Volja ubijena, a natrag ne možeš… Napred, ne znaš gde ćeš. Ostaju uspomene, radio sam ovo i ono, bio sam tu i tamo, voleo, mrzeo, činio - ovako bivši ekonomista, sada stalni prodavac cveća na beogradskoj pijaci Zeleni venac, odgovara na pitanje kako doživljava starost. On i supruga žive sami u Borči, gaje i prodaju ruže, jer, kao što kaže, još se trudi da zaradi neki dinar. Stan na Dorćolu, u kome je sa suprugom, sinom i kćerkom živeo do pre nekoliko godina, ostavio je deci.
- Ostariti, u ovoj zemlji je božija kazna - uključuje se u razgovor starica do njega. - Deca te ne poštuju, svima smetaš! A kome onda trebaš, ako ne deci za koju si ceo život rintao? - pita Zora (63).
- Trpe te samo dok možeš da radiš za njih… i ćutiš - ogorčena je ona.
Prema legendi, nekada je postojao ritual, narodu poznat kao lapot. Svrha mu je bila da starcima koji su iznemogli i ne mogu više da se staraju o sebi, ubrza prelaz u večni život. Starca bi, određenog dana, član porodice, posle obrednog rituala, odveo u šumu na unapred predviđeno mesto i, dok bi starac držao pogaču na glavi, jednim udarcem preko nje, maljem ga - ubijao. Etnolozi i danas spore postojanje ovog običaja, ali u sudskim analima je ostao zabeležen primer devojke iz Malog Izvora, kod Boljevca, 19 godina, koja je 197., iz samilosti, sekirom ubila babu Danicu Martinović. Pošto zakon ne priznaje "krvavo milosrđe", niti tradicionalni lapot, ona je optužena i osuđena.
Svetlana Živanić, andragog sa Univerziteta za treće doba, kaže da srpska predstava o starima nije nimalo optimistična i da je generalno svedena na rečenicu da penzioner treba da bude, u najboljem slučaju na Tašmajdanu, Kalemegdanu, ili kontejneru.
- Ovde je, više nego igde u svetu, zastupljena teza da stari treba da sede u kući. U svakodnevnom životu, najnormalnije je da na ulici, gradskom prevozu, čujete: "Gde si ti, matori, krenuo!", kao da ih je najbolje izolovati u geto i ne puštati ih odatle do smrti. S druge strane, društvena briga svedena je isključivo na socijalnu zaštitu i više-manje mršavu čekovnu knjižicu. Te činjenice, ali i odbojnost i predrasude na koje naleću već u prvim penzijskim danima, poražavaju stare - tvrdi Živanić.
Devedesetih godina (zapleta i raspleta) prošlog veka stara osoba je, više od bilo koga, prolazila kroz pravi košmar. Redovi za namirnice i neredovne penzije, lekari, otimačina penzija i ušteđevina, raspad porodice, moral poljuljan i zagađen... U većini slučajeva - starost u Srbiji postala je teško podnošljiva, umesto da postane doba za spokojno i mudro razmišljanje u dokolici.
Po poslednjem popisu, od sedam i po miliona stanovnika, više od trećine starije je od 50 godina, dok je prosečna starost stanovnika u Beogradu 45 godina. Onih koji su prešli starosnu granicu od 65 godina, a koju gerontolozi smatraju ulaskom u treće doba, ima nešto više od 40.000 u celoj Srbiji, dok je drugih, koji su premašili 95. godinu života oko 2.000.
Ovakva statistika, našu zemlju, po starosti, stavlja na deveto mesto u svetu. Stariji od Srba, ali za samo dve godine, jesu Japanci, a za godinu dana beže nam Italijani, Švajcarci, Nemci, Šveđani, Finci, Bugari, Belgijanci i Grci.
Gerontolozi navode tri vrste funkcionalnog starenja - biološko, psihičko i društveno. A starost se lako prepozna: izborano lice, snižavanje rasta, smežurana koža, tamne pege, sve znaci fizičke starosti. Promene u mišićima i kostima, otečeni zglobovi, otežano disanje, slabljenje svih čula i apetita, smanjen seksualni nagon, nesanica i otežana kontrola pokreta već govore da je osobu uveliko načelo treće doba.
Ipak, najstrašnije od svega, tvrde oni koji ove znakove osećaju na sopstvenoj koži, jeste gubitak osećaja sigurnosti. Zbog toga, neretko, oživljavaju prošlost, verujući da se snaga može crpsti iz nje, tačnije iz "svetlih tačaka", dok se one tamnije zaboravljaju uz pomoć "selektivnog pamćenja".
- Strah me je od života više nego od smrti. Svaki dan kad se probudim pitam Boga, "pa dokle?" - tiho priča i gleda u zemlju Jelisaveta, 72, Beograđanka. Dane provodi u Kalemegdanskom parku, hekla miljee i prodaje. Deca su, kaže ona, davno otišla iz kuće. Iako žive u Beogradu, retko je posećuju. Ubijaju je samoća, tišina…
- Nisam zdrava. Zimus sam se razbolela, zvala sam kćerku da me odvede lekaru, nije došla… sigurno nije imala vremena. Odveo me je komšijin sin. Nisam zamišljala da ću ostariti sama. Uvek sam mislila da ću pre umreti ja, nego moj Čeda, i brinula se kako će on sam - priča ona.
Dr Anđelka Milić, profesor sociologije porodice na Filozofskom fakultetu u Beogradu, veruje da su uslovi života doveli do poljuljane solidarnosti među generacijama. Borba za opstanak, dodaje ona, uslovila je ponašanje "da svako pokušava da se snađe kako ume".
- Mnogo je onih koji su otišli u inostranstvo i zaboravili stare roditelje… Ima i starih koji nemaju decu. Ovi ljudi, pre svega, nisu finansijski zbrinuti, pa njih najčešće i vidimo pored kontejnera - kaže dr Milić.
Ovo je populacija o kojoj se, prema viđenju profesorke Milić, društvo ne stara dovoljno. Često, dodaje ona, ni Hitna pomoć neće doći ako zove stara osoba.
Psihološke krize koje stari ljudi osećaju u prvim danima po završetku radnog veka, upozorava andragog Živanić, jesu bolne, praćene osećajima odbačenosti, bespomoćnosti, neprihvaćenosti i neretko završavaju dubokim depresijama, koje često vode u samoubistvo.
- Nedavno se jedna vremešna gospođa požalila da se za poslednjih godinu dana ugojila 20 kilograma. Danonoćno prejedanje pravdala je rečima da više nikome ne treba i da jedinu utehu nalazi u hrani. Penzionisanje u Srbiji je šok koji država rešava kratkim rezom: "Od sutra ne radiš". Zamislite situaciju da 30 godina imate obaveze, da ste odgovorni, potrebni i važni. I odjednom, preko noći, postanete samo jedan od 300.000 prestoničkih penzionera, kojima je preostalo da čitaju umrlice i prebrojavaju ko se iz njihove generacije preselio na onaj svet - kaže ona.
I oni koji imaju porodicu, smatra dr Milić, mogu biti teret, a u retkim slučajevima i pomoć samoj familiji.
- Ako je stariji član porodice zdrav, onda on često pomaže porodicu i novčano, jer odlazak u penziju za većinu ne znači prestanak rada. Oni koji ne zarađuju, pomažu na drugi način: čuvaju decu, obavljaju administrativne obaveze, kuvaju, spremaju stan, idu na pijacu… Ovakva osoba je pravo malo blago u kući. Problem nastaje kad se taj stariji član razboli. Od tog trenutka, porodici koja ima obaveze, on postaje dodatna obaveza. I to u svakom pogledu: finansijskom, vremenskom i emotivnom. Zbog neadekvatnog načina života, većina starijih od 60 godina već ima neko hronično oboljenje. Bolesni, a samim tim, često i nesamostalni da bi otišli sami do lekara, zavise od ukućana koji moraju da izostaju s posla, fakulteta, škole, kako bi bili uz njih. Kod starih to stvara dvostruku depresivnost: bolest i nemoć koje niko ne voli i svest da zavise od nekog drugog. I to je dvostruki teret za sve - objašnjava profesor Milić.
A odnos prema vremešnima, za koje više ne važi pravilo da je starost jednako mudrost, demonstrirao je i poznati pisac i reditelj Dušan Kovačević, kad je nedavno rekao: "Kad sam pisao "Maratonce", Mićunović je bio stariji od Pantelije. I on meni danas priča da će on da nas povede u budućnost, umesto da sedi negde i da igra šah."
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare