Robert Fisk: U Londonu je protestovalo milion ljudi, a Arapi, iako suočeni s katastrofom, razbežali se kao miševi

Ima li išta patetičnije od Arapa koji demonstriraju protiv rata? U Londonu je protestovalo milion Britanaca, više od pola miliona Španaca u Madridu; 200.000 ljudi u Parizu i Njujorku. A u Kairu? Pa, oko 600 Egipćana izašlo je na ulice svog glavnog grada da protestuje protiv nastupajuće američke invazije na bratski Irak – uz obezbeđenje 3.000 policajaca. A nasuprot tome – hrabra suprotnost – u Tel Avivu je 2.000 Izraelaca demonstriralo protiv rata.

Šta se za ime sveta dešava sa Arapima? Od svih naroda, oni – i samo oni – imaju sve šanse da stradaju u američkoj invaziji na njihovu domovinu. Oni – i samo oni – imaju tu moć i sposobnost da shvate da je cilj ove vojne avanture SAD – kao što je Kolin Pauel, državni sekretar, iskreno izjavio prošle nedelje - izmena mape Bliskog istoga.

A suočeni s katastrofom, Arapi se ponašaju k'o miševi. Njihovi lideri se možda slažu sa svojim narodom – ali narodu ne daju da to i kaže.

Egipatski predsednik Mubarak bio je sasvim jasan da malo toga može da učini kako bi ukrotio predsednika Buša. Jordanski kralj Abdulah kaže da ne postoji maltene "ništa" što bi Arapi mogli da učine u cilju izbegavanja rata.

Jedna je stvar kada Mubarak kritikuje Sjedinjene države – a sasvim drugačija kada to čine Egipćani. Šta je, pitamo se, mislilo 3.000 egipatskih policajaca dok su njihova opkoljena braća i sestre protestovali?

Istina, 200.000 Sirijaca je protestovalo protiv rata u Damasku. Ali u Siriji niko ne protestuje osim ukoliko to nije u skladu sa vladinim stavom, što će reći da je ovaj konkretni "popularni" protest aranžirala Arapska socijalistička partija Sirije. Sirijci makar nisu nosili, kao što je bio slučaj sa njihovim susedima u Bejrutu, portrete Sadama Huseina. Jer u Arapskim prestonicama postoji poseban problem. Arapsko protivljenje ratu obeleženo je arapskom podrškom iračkom diktatoru.

Na demonstracijama u Kairu pre dve nedelje mogle su se videti slike iračkog lidera. A u subotu u Bejrutu, ljudi koji su se jedan protiv drugog borili tokom petnaestogodišnjeg rata u Libanu, okupili su se da dignu glas protiv američke invazije na Irak. Međutim, oni su ostali u senci daleko brojnijih Libanaca koji podržavaju Sadama Huseina.

Sajed Hasan Nasralah, šef libanske gerilske vojske Hizbolah, osudio je Arape što "ne dižu glas", i pozvao ih da "revidiraju" svoj stav prema Evropi. Ovo, ne zaboravimo, dolazi od čoveka koji se nalazi na čelu organizaciji čije su satelitske grupe tokom osamdesetih otele nekoliko desetina ljudi sa Zapada i držale ih kao taoce.

Sajed Narsalah istovremeno žali što na "najvećem muslimanskom okupljanju u istoriji" – dva miliona hodočasnika u Meki nije nosilo parole tipa "Smrt Americi" ili "Rat ne". Nasrallah je optužio i pojedine arapske režime da "daju podršku ratu ili da ga tajno odobravaju". A mi svi, naravno, vrlo dobro znamo o kome je reč.