Ni blizu Evropskoj uniji

Meni je smesno da politicari pricaju o nekom pristupu EU. Daleko smo mi od najnizeg standarda EU. A da nemamo kadrove... smesno je. Ove kadrove pod hitno treba penzinisati i zaposliti nove. Ili ih treba placati na osnovu ucinka. Kada s esamo setim koje sam probleme imao kaa sam se prijavljivao iz jedne u drugu opstinu. deset puta sam isao u opstinu i jedva sam s eprijavio. Dok u nemackoj mi lapo kazu sta mi je sve potrebno.
Ipak smo mi samo crna rupa evrope i ostacemo nazalost i sledecih 20-ak godina, minimum 20-ak ako ne i vise.

Istina je da putevi integracije u evropske kulturne, poslovne i sve druge tokove vode preko i znacajno zavise od saradnje sa nasim prvim i neposrednim susedima, to je evidentno i podrazumeva se. Sta meni, medjutim izgleda kao osnovni nacionalni srpski paradoks je nepostojanje ikakve teznje kod pojedinih pripadnika politicke elite da kroz kompromis i slogu rade na ostvarivanju najhitnijih nacionalnih interesa, tj. socijalnog mira i blagostanja u narodu. Odsustvo iskrenosti, moralnih skrupula, vrednosti i ljudske etike je najvise i doprinelo ne vise ekonomskoj vec kulturnoj izolaciji u kojoj se drzava nalazi. Ako je vladajuca koalicija izvukla pouke i dobro naucila lekcije iz politicke proslosti svojih prethodnika-tirana, verujem da konacno mozemo odahnuti. Na zalost, to izgleda nije slucaj nego se kao i nebrojeno puta do sada interesi odredjenih stavljaju iznad istih bilo kog pojedinca, sto nikako nije u duhu i srzi razvijene demokratije, time i zemalja EU, kojoj cemo od skoro biti na geografskoj ali ne i civilizacijskoj granici.

Naravno da nam treba veci broj sluzbenika u upravi ako hocemo da nesto postignemo. Medjutim kod nas, kako koji ministar ili predsednik vlade dodje na funkciju prvo pitanje koje pocne da resava jeste racionalizacija drzavne uprave. I onda pocinje sa pretnjama ljudima da su prekobrojni, da ce dobiti otkaze, da ih je mnogo i slicne gluposti( kao oni stede, vode racuna da ne bude mnogo onih koji ne proizvode i sve slicne gluposti). I tako se time bave do kraja svog mandata, pa kad dodje drugi on "jovo nanovo". Verovatno ne znaju sta drugo da rade i ne mogu da se iskazu svojom strucnoscu i onda seju strah po organu kojim rukovode. I kako ce pod takvom presijom sluzbenici da rade svoj posao.Kako da se skoncentrisu. A da ne govorimo, to zaista treba otvoreno reci, da je i ovaj broj ljudi koji rade u upravi mali. Jer mi smo zemlja koja treba da se probija u svet, kojoj je potrebna medijska i kulturna propaganda, ekonomska ekspanzija, a mi se stalno bavimo reorganizacijom i otpustanjem radnika. Kada bi bar neko ozbiljno mislio koji nas posao ceka da bismo svojoj zemlji obezbedili bolje mesto u svetu, on bi radnike uprave organizovao da rade posao, jer posla ima. Ne bi ih terao na ulicu. A da ne govorimo o jos jednom dobro poznatom maniru nasih ministara, a to je da postojece radnike otpuste a da dovedu svoje rodjake, kume, snaje, ljubavnice i ostalu rodbinu, i da napune upravu kao sto su to uradili socijalisti i Julovci. Evo sada ce da razjure radnike savezne uprave i da dovedu svoje, a onda ce za dve godine kada dodju neki drugi, ti drugi da razjure ove predhodne i da dovedu svoje, i tako cemo samo da se zabavljamo sa organizacijojm, sistematizacijom i reorganizacijom. Ali sta da radimo kada nista drugo ne znamo.

Ne treba imati iluziju da ulazak u bilo koji savez, klub, te i u EU, sam po sebi menja bilo šta. Čak i da neko “jak” ovoj “državi” ovakva kakva je, progleda kroz prste i velikodušno je primi, ostala bi to što jeste. Nikakva etiketa je ne bi promenila.
Tu se pre radi o dostizanju određenog nivoa kvaliteta kada nastaje obostrani realan interes za međusobno povezivanje.
Taj posao je, međutim, ipak prevashodno politički. Zato su početkom ‘80-ih godina prošlog veka u tadašnju EEZ primljene Grčka, Španija i Portugalija – da bi se posle dugogodišnjih diktatura (ni malo slučajno) južna Evropa jače vezala sa zapadnom što je tada bilo bitno radi ograđivanja (od) Varšavskog pakta. Kao u šahu, ili “Monopolu”. Blagostanje dolazi mnogo kasnije.
Ni blizu ni jedna od tada primljene tri države nije bila spremna za privrednu konkurenciju unutar EEZ (to je rešeno dugotrajnom, postepenom liberalizacijom i tada mogućom obilatom pomoći), niti je više od decenije potom i jedna od tri bila u stanju da primeni tada daleko skromnije zajedničke propise nastajuće EU (Acquis Communitaire = zajedničke tekovine, kako se to sada naziva).
Dok se najbogatija od tri - Španija pre svega ekonomski izvukla čim je otvorila granice, siromašna Portugalija se uskladila sa EU u ostalim sektorima, a Grčka je i danas poslednja po većini parametara u EU.
Znači, to što kažu stručnjaci sa kojima je B92 razgovarao, nesumnjivo jeste tehnokratski, birokratski zadatak, ali presudan je politički deo koji je srž cele priče sa EU.
Za to je, kako sve ukazuje, bitna politička podrška kakvu su imale i sve do jedne – svih deset – zemalja primljenih decembra, iako velika većina praktično ni blizu nije spremna za EU što su još manje Rumunija i Bugarska kojima je prijem uprkos tome zakazan za 2007. kada im se može pridružiti čak i Turska.
Izuzeci po kvalitetu su Slovenija, Češka i, donekle, Kipar. Jer, mada bogat (tuđim parama), i duboko vezan za London (bitno i nimalo detalj) Kipar jeste i politički i faktički problematičan: nema jedinstvenu državu, ima latentan međunacionalni sukob koji je dovodio do ratova, a nije izvesno da li će imati predsednika od februara kada sadašnjem istekne mandat. Ipak, politička podrška Kipru je decembra uradila svoje, i to - američka. Uz britansku i, daleko iza nje, grčku.
Ne sme se zaboraviti da su upravo SAD, u sveže zaoštrenoj bipolarizaciji posleratne Evrope, navele one zemlje evropskog Zapada u kojima su bile američke trupe, da Rimskim sporazumom 1950. sklope saradnju iz koje će se razviti EU.
A od 1989, kada je počeo raspad Varšavskog pakta, SAD žure da zaposednu teritoriju koja je bila u njegovom sastavu – otuda “Partnerstvo za mir” i brzometno članistvo u NATO za sve do jednog bivše sovjetske feude.
Razlog? Prevencija potencijalnog osamostaljivanja sada slabe i vezane Rusije i njenog eventualnog jačanja u nekom budućem trenutku. Ako se nekada i oporavi, Rusija na te teritorije više neche moći da sedne. Tako kaže bar kalkulacija Vašingtona koji na tome radi.
A zašto je onda na centralnom Balkanu “crna rupa”?
Zato što je to, te i Srbija, bila “ničija zemlja” - ni ruska, ni zapadna (američka). Ako se zanemari period sporog raspada Rimskog carstva i raskola crkve (kada je Dušan Silni zaigrao na Istok i time zakuvao ovo što sve do sada kusamo), veliki dvoboj oko Balkana se vodio u 18. i 19. veku, tada između Beča i Petrograda, a završio u 20. veku, remijem 1943, tada izmedju Vašingtona i Moskve. Fifti-fifti.
Iako taj remi više praktično ne važi, nema jasnog sporazuma o tome ko je odgovoran za centralni Balkan, dok zainteresovanih za njega jednostavno – nema. I to na obe strane Atlantika. SAD nastoje da se - zbog novih i perspektivnijih “angažmana” - otarase pipave i nekorisne bede na Balkanu u koju ih je uvalila prethodna administracija, i to bez jasnog cilja i bez “strategije za izlaz”, a EU ne želi da tu bedu sebi okači oko vrata, a za to nema ni čvrstog interesa. Otuda EU uslovljava, traži međukorake u povezivanju, odlaže na srednji do dugi rok, taktizira, administrira. Rekosmo već da su odnosi SAD i EU rođački u prvom kolenu, majke i kćeri.
Kako to EU nema jasnog interesa? Lepo! Priča o tržištu od 20-ak balkanskih miliona je prazna jer tu su siromasi, manji ili veći, te tu još dugo neće biti kupaca za komparativno skupe evropske proizvode koji zbog cene imaju slabu prođu i drugde. A i priča o velikim proizvodnim potencijalima je iz davnina. Od balkanskih potencijala ostala je promaja u halama, zarđale mašine i poslednji ostaci obučenih radnika čija su znanja zastarela.
Jedina balkanska priča koja možđa upali na zapadu Evrope je sirovinska – iako se sirovinskom proizvodnjom slabo ko obogatio, i mada su sirovine sa Balkana takođe bivša priča. Promenio se u poslednjih četvrt veka i industrijski materijal, i potrebe kupaca.
I šta preostaje? Tri stvari: Raditi, raditi i raditi iz petnih žila da se svojim snagama od onoga što se ima, napravi pristojna zemlja. Ako strane pomoći bude – dobro, a ako ne - opet dobro. Jer pomoć je samo pomoć, a bitno je da li se radi i da li se trudi. Bez toga nikakva pomoć pomoći neće.
Valja učiniti i ono što je jednostavno ako se hoće: neka svako radi svoj posao i ne smeta drugome, a ako ne zna ni jedan posao, neka se skloni ustranu. Ako neće, treba ga skloniti, ma ko bio.
Jer, kada kafani ne ide dobro, gazda ne menja stolove i stolice, nego pevaljku, kuvaricu i kelnere.
Ako stranci, bili SAD, bili EU, bili ma ko treći, jednog dana vide da je zemlja ozbiljna, zainteresovaće se. Nudiće članske karte svih saveza i klubova.
Pogledajmo i severne, i istočne, i zapadne, i južne komšije preko čijih taraba rado zavirujemo i shvatićemo zašto je kod njih trava zelenija, i zašto peglaju nove zastave EU. A možda je sve to samo iluzija matore Evrope kojom se uzalud zanosimo i dangubimo i od posla, i od života.

Treba zakonom zabraniti funkcionerima da kada budu postavljeni na funkciju pocnu da prvo rade na sejanju straha u kolektivu pretnjama o otpustanjima radnika ( reorganizacija, racionalizacija i druge gluposti) i obavezati ih da sa postojecim radicima koji imaju iskustva za rad na odredjenim poslovima rade onaj posao za koji su imenovani. Dosta je bilo pretnji, sejanje straha, jer ovo je demokratska zemlja(ili bi to trebala da bude),a u takvoj zemlji nema mesta za tako prizemne stvari. Takodje treba zabraniti da dovode svoje rodjake u organ kojim su odredjeni da rukovode , koji su uzgred budi receno cesto polupismeni ili blaze receno totalno neiskusni za posao koji treba da se obavlja a ponasaju se osiono i uvredljivo prema ljudima koji casno rade svoj posao. A to je zato sto im im rodjak-ministar ili neki drugi funkcioner takvo ponasanje omogucio time sto je posejao strah medju radnike pretnjama o prekobrojnosti i otpustanju.Ovo je u Srbiji postalo vec pravilo ponasanja na rukovodecim mestima, i posto je to uzelo takvog maha, treba ga sankcionisati.

Veoma me je obradovaolo da se nesto ovako moze i kod nas procitati. Licitacija vremena ulaska u EU je dostigla cudovisne razmere. Reci nesto sto je utemeljeno na naucnom pristupu, mozda kao u ovom slucaju zvuci porazavajuce, ali istina je ipak ma kakva bila mnogo bolja nego laz.Cak i onda kada udjemo u EU za jos dugo vremena necemo biti deo te zajednice iz prostog razloga sto se kapital u tim zemljama slagao stotinama godina, pa bi bilo veoma glupo i da pomisljamo na ravnopravan polozaj sa njima. Sve ovo pisem iz sopstvenog iskustva jer zivim na zapadu pa mi je to vise nego jasno. Na kraju bih samo jos podvukao sledece da se ne poredimo ni sa kim nego da radimo i da tek kroz 15-tak godina ocekujemo pristojniji zivot.

Ovakve price nas samo guraju sve nize i nize. "Obuka kadrova", "treba nam jos kadrova" itd. Hajde lepo da svi koji znamo i hocemo da radimo nesto ostanemo jos 10 godina van ovog veselog eksperimenta, da sacuvamo svoj novac od "kadrova" (ionako ga ne zaradjujemo lako), pa da se svi lepo zajedno vratimo i resimo stvar. A onda ce se i "kadrovi" naci tamo gde im je oduvek i bilo mesto (Zelenjak, nazad na oranje, kod mame i tate na kost i kvartir...). A mi vise necemo morati da razmisljamo kako da postanemo deo Evrope jer smo to ionako oduvek bili.

Istina je da putevi integracije u evropske kulturne, poslovne i sve druge tokove vode preko i znacajno zavise od saradnje sa nasim prvim i neposrednim susedima, to je evidentno i podrazumeva se. Sta meni, medjutim izgleda kao osnovni nacionalni srpski paradoks je nepostojanje ikakve teznje kod pojedinih pripadnika politicke elite da kroz kompromis i slogu rade na ostvarivanju najhitnijih nacionalnih interesa, tj. socijalnog mira i blagostanja u narodu. Odsustvo iskrenosti, moralnih skrupula, vrednosti i ljudske etike je najvise i doprinelo ne vise ekonomskoj vec kulturnoj izolaciji u kojoj se drzava nalazi. Ako je vladajuca koalicija izvukla pouke i dobro naucila lekcije iz politicke proslosti svojih prethodnika-tirana, verujem da konacno mozemo odahnuti. Na zalost, to izgleda nije slucaj nego se kao i nebrojeno puta do sada interesi odredjenih stavljaju iznad istih bilo kog pojedinca, sto nikako nije u duhu i srzi razvijene demokratije, time i zemalja EU, kojoj cemo od skoro biti na geografskoj ali ne i civilizacijskoj granici.

Naravno da nam treba veci broj sluzbenika u upravi ako hocemo da nesto postignemo. Medjutim kod nas, kako koji ministar ili predsednik vlade dodje na funkciju prvo pitanje koje pocne da resava jeste racionalizacija drzavne uprave. I onda pocinje sa pretnjama ljudima da su prekobrojni, da ce dobiti otkaze, da ih je mnogo i slicne gluposti( kao oni stede, vode racuna da ne bude mnogo onih koji ne proizvode i sve slicne gluposti). I tako se time bave do kraja svog mandata, pa kad dodje drugi on "jovo nanovo". Verovatno ne znaju sta drugo da rade i ne mogu da se iskazu svojom strucnoscu i onda seju strah po organu kojim rukovode. I kako ce pod takvom presijom sluzbenici da rade svoj posao.Kako da se skoncentrisu. A da ne govorimo, to zaista treba otvoreno reci, da je i ovaj broj ljudi koji rade u upravi mali. Jer mi smo zemlja koja treba da se probija u svet, kojoj je potrebna medijska i kulturna propaganda, ekonomska ekspanzija, a mi se stalno bavimo reorganizacijom i otpustanjem radnika. Kada bi bar neko ozbiljno mislio koji nas posao ceka da bismo svojoj zemlji obezbedili bolje mesto u svetu, on bi radnike uprave organizovao da rade posao, jer posla ima. Ne bi ih terao na ulicu. A da ne govorimo o jos jednom dobro poznatom maniru nasih ministara, a to je da postojece radnike otpuste a da dovedu svoje rodjake, kume, snaje, ljubavnice i ostalu rodbinu, i da napune upravu kao sto su to uradili socijalisti i Julovci. Evo sada ce da razjure radnike savezne uprave i da dovedu svoje, a onda ce za dve godine kada dodju neki drugi, ti drugi da razjure ove predhodne i da dovedu svoje, i tako cemo samo da se zabavljamo sa organizacijojm, sistematizacijom i reorganizacijom. Ali sta da radimo kada nista drugo ne znamo.

Veoma me je obradovaolo da se nesto ovako moze i kod nas procitati. Licitacija vremena ulaska u EU je dostigla cudovisne razmere. Reci nesto sto je utemeljeno na naucnom pristupu, mozda kao u ovom slucaju zvuci porazavajuce, ali istina je ipak ma kakva bila mnogo bolja nego laz.Cak i onda kada udjemo u EU za jos dugo vremena necemo biti deo te zajednice iz prostog razloga sto se kapital u tim zemljama slagao stotinama godina, pa bi bilo veoma glupo i da pomisljamo na ravnopravan polozaj sa njima. Sve ovo pisem iz sopstvenog iskustva jer zivim na zapadu pa mi je to vise nego jasno. Na kraju bih samo jos podvukao sledece da se ne poredimo ni sa kim nego da radimo i da tek kroz 15-tak godina ocekujemo pristojniji zivot.

Ne treba imati iluziju da ulazak u bilo koji savez, klub, te i u EU, sam po sebi menja bilo šta. Čak i da neko “jak” ovoj “državi” ovakva kakva je, progleda kroz prste i velikodušno je primi, ostala bi to što jeste. Nikakva etiketa je ne bi promenila.
Tu se pre radi o dostizanju određenog nivoa kvaliteta kada nastaje obostrani realan interes za međusobno povezivanje.
Taj posao je, međutim, ipak prevashodno politički. Zato su početkom ‘80-ih godina prošlog veka u tadašnju EEZ primljene Grčka, Španija i Portugalija – da bi se posle dugogodišnjih diktatura (ni malo slučajno) južna Evropa jače vezala sa zapadnom što je tada bilo bitno radi ograđivanja (od) Varšavskog pakta. Kao u šahu, ili “Monopolu”. Blagostanje dolazi mnogo kasnije.
Ni blizu ni jedna od tada primljene tri države nije bila spremna za privrednu konkurenciju unutar EEZ (to je rešeno dugotrajnom, postepenom liberalizacijom i tada mogućom obilatom pomoći), niti je više od decenije potom i jedna od tri bila u stanju da primeni tada daleko skromnije zajedničke propise nastajuće EU (Acquis Communitaire = zajedničke tekovine, kako se to sada naziva).
Dok se najbogatija od tri - Španija pre svega ekonomski izvukla čim je otvorila granice, siromašna Portugalija se uskladila sa EU u ostalim sektorima, a Grčka je i danas poslednja po većini parametara u EU.
Znači, to što kažu stručnjaci sa kojima je B92 razgovarao, nesumnjivo jeste tehnokratski, birokratski zadatak, ali presudan je politički deo koji je srž cele priče sa EU.
Za to je, kako sve ukazuje, bitna politička podrška kakvu su imale i sve do jedne – svih deset – zemalja primljenih decembra, iako velika većina praktično ni blizu nije spremna za EU što su još manje Rumunija i Bugarska kojima je prijem uprkos tome zakazan za 2007. kada im se može pridružiti čak i Turska.
Izuzeci po kvalitetu su Slovenija, Češka i, donekle, Kipar. Jer, mada bogat (tuđim parama), i duboko vezan za London (bitno i nimalo detalj) Kipar jeste i politički i faktički problematičan: nema jedinstvenu državu, ima latentan međunacionalni sukob koji je dovodio do ratova, a nije izvesno da li će imati predsednika od februara kada sadašnjem istekne mandat. Ipak, politička podrška Kipru je decembra uradila svoje, i to - američka. Uz britansku i, daleko iza nje, grčku.
Ne sme se zaboraviti da su upravo SAD, u sveže zaoštrenoj bipolarizaciji posleratne Evrope, navele one zemlje evropskog Zapada u kojima su bile američke trupe, da Rimskim sporazumom 1950. sklope saradnju iz koje će se razviti EU.
A od 1989, kada je počeo raspad Varšavskog pakta, SAD žure da zaposednu teritoriju koja je bila u njegovom sastavu – otuda “Partnerstvo za mir” i brzometno članistvo u NATO za sve do jednog bivše sovjetske feude.
Razlog? Prevencija potencijalnog osamostaljivanja sada slabe i vezane Rusije i njenog eventualnog jačanja u nekom budućem trenutku. Ako se nekada i oporavi, Rusija na te teritorije više neche moći da sedne. Tako kaže bar kalkulacija Vašingtona koji na tome radi.
A zašto je onda na centralnom Balkanu “crna rupa”?
Zato što je to, te i Srbija, bila “ničija zemlja” - ni ruska, ni zapadna (američka). Ako se zanemari period sporog raspada Rimskog carstva i raskola crkve (kada je Dušan Silni zaigrao na Istok i time zakuvao ovo što sve do sada kusamo), veliki dvoboj oko Balkana se vodio u 18. i 19. veku, tada između Beča i Petrograda, a završio u 20. veku, remijem 1943, tada izmedju Vašingtona i Moskve. Fifti-fifti.
Iako taj remi više praktično ne važi, nema jasnog sporazuma o tome ko je odgovoran za centralni Balkan, dok zainteresovanih za njega jednostavno – nema. I to na obe strane Atlantika. SAD nastoje da se - zbog novih i perspektivnijih “angažmana” - otarase pipave i nekorisne bede na Balkanu u koju ih je uvalila prethodna administracija, i to bez jasnog cilja i bez “strategije za izlaz”, a EU ne želi da tu bedu sebi okači oko vrata, a za to nema ni čvrstog interesa. Otuda EU uslovljava, traži međukorake u povezivanju, odlaže na srednji do dugi rok, taktizira, administrira. Rekosmo već da su odnosi SAD i EU rođački u prvom kolenu, majke i kćeri.
Kako to EU nema jasnog interesa? Lepo! Priča o tržištu od 20-ak balkanskih miliona je prazna jer tu su siromasi, manji ili veći, te tu još dugo neće biti kupaca za komparativno skupe evropske proizvode koji zbog cene imaju slabu prođu i drugde. A i priča o velikim proizvodnim potencijalima je iz davnina. Od balkanskih potencijala ostala je promaja u halama, zarđale mašine i poslednji ostaci obučenih radnika čija su znanja zastarela.
Jedina balkanska priča koja možđa upali na zapadu Evrope je sirovinska – iako se sirovinskom proizvodnjom slabo ko obogatio, i mada su sirovine sa Balkana takođe bivša priča. Promenio se u poslednjih četvrt veka i industrijski materijal, i potrebe kupaca.
I šta preostaje? Tri stvari: Raditi, raditi i raditi iz petnih žila da se svojim snagama od onoga što se ima, napravi pristojna zemlja. Ako strane pomoći bude – dobro, a ako ne - opet dobro. Jer pomoć je samo pomoć, a bitno je da li se radi i da li se trudi. Bez toga nikakva pomoć pomoći neće.
Valja učiniti i ono što je jednostavno ako se hoće: neka svako radi svoj posao i ne smeta drugome, a ako ne zna ni jedan posao, neka se skloni ustranu. Ako neće, treba ga skloniti, ma ko bio.
Jer, kada kafani ne ide dobro, gazda ne menja stolove i stolice, nego pevaljku, kuvaricu i kelnere.
Ako stranci, bili SAD, bili EU, bili ma ko treći, jednog dana vide da je zemlja ozbiljna, zainteresovaće se. Nudiće članske karte svih saveza i klubova.
Pogledajmo i severne, i istočne, i zapadne, i južne komšije preko čijih taraba rado zavirujemo i shvatićemo zašto je kod njih trava zelenija, i zašto peglaju nove zastave EU. A možda je sve to samo iluzija matore Evrope kojom se uzalud zanosimo i dangubimo i od posla, i od života.

Ovakve price nas samo guraju sve nize i nize. "Obuka kadrova", "treba nam jos kadrova" itd. Hajde lepo da svi koji znamo i hocemo da radimo nesto ostanemo jos 10 godina van ovog veselog eksperimenta, da sacuvamo svoj novac od "kadrova" (ionako ga ne zaradjujemo lako), pa da se svi lepo zajedno vratimo i resimo stvar. A onda ce se i "kadrovi" naci tamo gde im je oduvek i bilo mesto (Zelenjak, nazad na oranje, kod mame i tate na kost i kvartir...). A mi vise necemo morati da razmisljamo kako da postanemo deo Evrope jer smo to ionako oduvek bili.

Treba zakonom zabraniti funkcionerima da kada budu postavljeni na funkciju pocnu da prvo rade na sejanju straha u kolektivu pretnjama o otpustanjima radnika ( reorganizacija, racionalizacija i druge gluposti) i obavezati ih da sa postojecim radicima koji imaju iskustva za rad na odredjenim poslovima rade onaj posao za koji su imenovani. Dosta je bilo pretnji, sejanje straha, jer ovo je demokratska zemlja(ili bi to trebala da bude),a u takvoj zemlji nema mesta za tako prizemne stvari. Takodje treba zabraniti da dovode svoje rodjake u organ kojim su odredjeni da rukovode , koji su uzgred budi receno cesto polupismeni ili blaze receno totalno neiskusni za posao koji treba da se obavlja a ponasaju se osiono i uvredljivo prema ljudima koji casno rade svoj posao. A to je zato sto im im rodjak-ministar ili neki drugi funkcioner takvo ponasanje omogucio time sto je posejao strah medju radnike pretnjama o prekobrojnosti i otpustanju.Ovo je u Srbiji postalo vec pravilo ponasanja na rukovodecim mestima, i posto je to uzelo takvog maha, treba ga sankcionisati.

Meni je smesno da politicari pricaju o nekom pristupu EU. Daleko smo mi od najnizeg standarda EU. A da nemamo kadrove... smesno je. Ove kadrove pod hitno treba penzinisati i zaposliti nove. Ili ih treba placati na osnovu ucinka. Kada s esamo setim koje sam probleme imao kaa sam se prijavljivao iz jedne u drugu opstinu. deset puta sam isao u opstinu i jedva sam s eprijavio. Dok u nemackoj mi lapo kazu sta mi je sve potrebno.
Ipak smo mi samo crna rupa evrope i ostacemo nazalost i sledecih 20-ak godina, minimum 20-ak ako ne i vise.