Ne fircati tamo gde se stepovalo

Staro, staro mi dajte. Ono sto mirise na suv bosiljak - vapili su junaci Bore Stankovica. Suoceni sa nepodnosljivom svakodnevicom, sa nepravdama koje pod zastavama oslobodilaca stvaraju novi vladari, trazilo se opet "pusto tursko". U (celoj) Srbiji se jos nije stiglo do prizivanja turskog vakta, ali se umesto opojnog bosiljka istorijski oslonci politickog drustvenog sistema traze upravo blizu tog doba.

Od Dana Republike 29. novembra kao simbola "druge Jugoslavije" kao i 1. decembra, Dana ujedinjenja prve Jugoslavije, bezi se kao djavo od krsta. Ide se jos nazad, tamo gde se razdragano vitla kolo i pije sampanjac pobede. Od kada se u kolektivno secanje utiskuje verovanje da je ceo prethodni vek bio vek srpskih poraza, od tada se koreni tog poraza mahom pripisuju drzavi koja je obelezila srpsku egzistenciju u prethodnom veku - Jugoslaviji. Jugoslavija je bila zabluda - ponosni steg pobede u ratu i crni pokrov poraza u miru. Od kada je to tako, nije lako naci bosiljak koji mirise na pobedu. Gde je pobeda naroda koji ima toliko pobeda? U 1903? U 1912? 1913? 1914? 1918, 1941, 1945, 2000... Pobednici su velikodusni, a pobedjeni uvredjeni.

Za jugoslovensku uvredu, novi Karadjordje sada skuplja potpise da se Srbija oslobodi, ne vise revolucijama i ustanicima, nego prihvatljivim metodama civilizovanog sveta - referendumom, Trg Republike u Beogradu pretvorio se u pozorisni, a u Smederevu je namenjen Dimitriju Ljoticu. Samo, cini se, zahvaljujuci odnosu naroda prema radu, 29. novembar, Dan Republike opstaje kao neradni dan, ali niposto kao praznik.

Mnogo toga se cini da se Jugoslavija izbrise iz memorije i istorije naroda, ali odnos prema njoj bice od sustinskog znacaja za buduci polozaj srpskog naroda na Balkanu. Srbija ce biti u prilici da bira hoce li biti progresivni pozeljan partner i oslonac koji prirodnim polozajem dominira na Balkanu, ili ce potonuti u vlastitom samosazaljenju.

Nije cak ni pitanje ko je gde i kada bio u pravu. Pitanje je sta Srbiji treba? Ima li onoga sto je Srbiji danas potrebno samo u nacionalnom nasledju ili i u jugoslovenskom nasledju? Verovatno bi najzanimljivije bilo ovo pitanje razmotriti iz najkomplikovanijeg pitanja danasnje jugoslovenske spoljne politike i njene najambizioznije operacije - odnosa s NATO.

Susret Koce Popovica i Dvajta Ajzenhauera

Umnozile su se organizacije koje bi trebalo da Jugoslaviju priblize NATO i njegovim filijalama. Malo-malo pa se organizuju konferencije koje naglasavaju vaznost prijateljstva s NATO, a oni koji ih organizuju treba da budu most na Elbi na kojoj ce se vojske sresti i izljubiti. Ni na jednom od tih skupova nije se culo da je Jugoslavija vec jednom igrala u tom kolu. Kada Krga i Svilanovic krenu sledeci put u NATO, neka ponesu sa sobom jedan tovar zapisnika sa sestonedeljnih razgovora Koce Popovica u Pentagonu i CIA iz 1951. Tome bi bilo potrebno dodati i njegov razgovor sa prvim komandantom NATO generalom Dvajtom Ajzenhauerom, kasnijim predsednikom SAD u dva mandata, vodjen u Parizu 10. jula 1951.

Kada je Ajzenhauer kao komandant NATO stigao u Pariz, na aerodromu ga je docekalo 300.000 ljudi. "Ice - go home", trazili su razjareni demonstranti. Uticaj komunista u zapadnim zemljama bio je ogroman. Ministar odbrane Francuske bio je komunista. Po Francuskoj je kolala anegdota da Molotov telefonskim pozivom moze da digne Pariz na noge za dva sata. Holandska vlada je otkazivala posetu americkog ratnog komandanta bojeci se masovnih protesta. U takvim prilikama, sve krijuci se od drugih komunista, delegat jugoslovenskih komunista sastao se sa komandantom NATO. Na Ajzenhauerovo pitanje hoce li biti mogucno da se jugoslovenska, komunisticka vojska bori rame uz rame sa zapadnom, kapitalistickom NATO armijom protiv komunisticke vojske Sovjetskog Saveza, Popovic je odgovorio: "Da. Doktrina ne igra veliku ulogu", jer je "sovjetski komunizam imperijalisticki".

Jugoslavija nema razloga da sada firca tamo gde je jednom vec stepovala. Bez neke narocite uvrede, ali u tom poslu sivenja NATO uniforme nije potrebno da joj velikodusno pomazu zemlje koje su iz varsavskog prelivene u vasingtonski lonac. One sada slavljenicki priredjuju prijeme na svojim trgovima i nude dobre usluge Beogradu. Sve dok postoji, Jugoslavija ima pravo i treba da se pozove na ovu tradiciju jer ona jeste drugaciji, poseban slucaj. Ovde nije rec o prijemu, nego o restauraciji jugoslovenskog polozaja u NATO.

Univerzalna receptura

Prijem u NATO ima svoju univerzalnu recepturu koja se prepisuje "novim demokratijama" - skoro bez izuzetka. Ali, kao sto ni svaka tranzicija i privatizacija ne samo da ne mora, nego i ne treba da se resava univerzalnom formulom Dzefrija Saksa, tako i prijem Jugoslavije u NATO treba da ide specificnim postupkom.

Onih koji znaju i koje zanima sta se dogodilo pre 50 godina, malo je i u Jugoslaviji i u Vasingtonu, a posebno u NATO. Ako pitate portparole NATO da li znaju nesto o ovome, odmahnuce odrecno glavom. U Stejt departmentu je gotovo nestala hladnoratovska garnitura. Onih koji znaju o proslom jugoslovenskom polozaju u NATO ostalo je ipak dovoljno. Velika Britanija je jugoslovenski "tutor" u odnosima NATO - Jugoslavija, u Londonu postoji i dalje znacajan broj ljudi koji znaju za jugoslovensku tradiciju skrivenih saveznickih odnosa sa zapadnim vojnim savezom, a jugoslovenski partneri imaju puno pravo da podsete na taj period i na osnovu njega kao i kasnijih dogadjaja postave pitanje polozaja Jugoslavije.

"Jugoslavija je mogla da razori, ali je spasila NATO", rekao je pre nekoliko godina bivsi americki ambasador u NATO Robert Hanter. Tokom bombardovanja Jugoslavije 1999, NATO je presao u vojnom i politickom smislu prvu trecinu puta koja mu je obezbedjivala dalju egzistenciju. Ulazak vojske na Kosovo je mali dobitak u poredjenju sa dostignutim kolateralnim ciljevima - svrstavanje svih saveznika iza Vasingtona, potvrda americkog liderstva i definitivno suzbijanje ambicija nekih saveznika ka raspustanju alijanse. Umesto suzenja - primljene su prve tri drzave u procesu prosirenja. Sada je u Pragu primljeno novih sedam drzava. NATO je mozda postao vasingtonska Legija stranaca, ali je definitivno preziveo. Izmedju Jugoslavije i NATO postoji egzistencijalna povezanost. Da nije bilo rata u Jugoslaviji, ne bi bilo ni danasnjeg NATO.

Raspad Jugoslavije poceo je zajedno sa zahtevima nekih evropskih drzava za raspustanjem NATO, posle raspustanja Varsavskog pakta. Dok je Rusija i bez Varsavskog pakta u Evropi i samim tim evropska sila, nestanak NATO znacio bi nestanak Amerike kao evropske sile. Miteran je pisao Busu starijem da NATO nije "sveta alijansa", da ne bi mogla da se raspusti i drzao konferenciju za stampu na kojoj je pokazivao pismo drzavnog sekretara Brenta Skoukrofta francuskom predsedniku i nemackom kancelaru u kojem je on evropsku vojsku nazvao "apsolutnom gluposcu".

Gubitnici i u ratu i u miru

Da bi NATO opstao, Jugoslavija je skoro morala da nestane. "Skoro" - jer nije nestala, a nije izvesno ni da ce nestati. Opstanak NATO ne znaci da ce on automatski obnoviti Jugoslaviju, ali znaci da ce biti obnovljene forme integracije, mnogo cvrsce nego sto se to sada i naslucuje.

Nekoliko advokata iz ustavnih komisija kao i fondacija "Friedrich Ebert" i "Hans Seidel" koje organizuju javne debate na temu Ustavne povelje, po svemu sudeci nece moci da pronadju podesnu formu koja bi postojecu drzavu pretvorila u "zajednicu", u provizorijum koji bi posle tri godine mogao da se okonca razdvajanjem ugovornih strana uz uvazavanje slicnih ambicija kod drugih regiona u zemlji. Generalni sekretar NATO Dzordz Robertson ne smatra da je "provizorijum" veliko dostignuce politickog razvoja. Govoreci pre mesec dana na skupu najvisih evropskih i NATO zvanicnika u Briselu, Robertson je korigovao neka shvatanja drzave koja su poslednjih godina postala moderna. "Uprkos dometima i rezultatima globalizacije, drzava ostaje temelj moderne civilizacije", rekao je on. Nabrajajuci pretnje koje ce se pojavljivati pred NATO, lord Robertson je jos jednom ocenio prirodu drzave.

"U buducnosti cemo se suociti sa jos vise neuspesnih drzava (failur states)", smatra Robertson. Jugoslovenski ustavotvorci bi trebalo da imaju u vidu za koju od ove dve uloge kandiduju buducu zajednicu. Bez obzira na to sta oni odlucili, rasprava o konacnom dizajnu prostora nekadasnje Jugoslavije nece biti zavrsena. Diskusija o sudbini prostora koji je nekada bio velika Jugoslavija sada moze da se nastavi, pri cemu ce ona, verovatno, ici vec utabanim stazama. Ne treba zaboraviti da je Havijer Solana nekadasnji generalni sekretar NATO. Njegova sustinskija uloga je da podgreva vatricu rasprave, na mestima koja su jedine evropske teritorije na kojima se iskustveno moze pokazati razlika izmedju "drzave" i "neuspesne drzave".

Kada je 1943. vodjena debata o tome da li je i posle brutalnog iskustva srpsko-hrvatskog sukoba svrsishodno obnavljati Jugoslaviju, ni partizani, ni cetnici nisu znali da li se, boreci se za Jugoslaviju, bore za drzavu koje nece biti. Tadasnji americki predsednik Franklin Delano Ruzvelt pise britanskom ministru spoljnih poslova Entoniju Idnu pismo u kojem kaze da "Srbi i Hrvati nemaju nista zajednicko" i da bi "bilo pogresno prisiljavati ih na zajednicki zivot". Prema njegovom misljenju, Jugoslavija je, slicno Belgiji, bila "jos jedna vestacka dvojezicna drzava".

Nema ni danas svrhe ponavljati borbu za drzave kojih nece biti. Upustajuci se u novi egoizam, mogucno je da oni koji i dalje traze danak za sudbinu "pobednika u ratu, a gubitnika u miru" usklade ovu protivurecnu poziciju. Bice gubitnici u ratu i gubitnici u miru.