Kad sveci marširaju

Mitrov danak - hajdučki rastanak. Idealan dan za konačnu tačku na hajdučiju i za odlučan korak u novo doba. Doba kada će bivši hajduci navući demokratske odore i krenuti da vraćaju tovare blaga onima od kojih su ga privremeno preuzeli. Kada narodni vođi kojima ništa nije sveto uveravaju da će ustav biti bolji ako bude proglašen na crkveni praznik - pastvi ostaje samo da se moli. Svecima - da se pokupe i potraže mesto gde se carstvo nebesko malo manje brka sa zemaljskim. Šta god pisalo u ustavu, njegovo kačenje o ikonu bilo kojeg sveca ostavlja sumnju da ustavotvorci sumnjaju u svoje delo. Svojevremeno se i jedna od uglednijih javnih kuća u glavnom gradu bila zakitila svetačkim imenom. Zemaljski zastupnici nebeskih podvižnika nisu negodovali sve dok se u posao nije umešala policija.

Svaki narod i svaka zemlja ima svoje praznike. Nacionalne i verske. Praznici se ne uvode nasumice i ne farbaju se partijskim bojama. U Srbiji, biva, više je onih koji bi da se proglase starateljima ili izaslanicima Svetog Save nego onih koji poznaju njegovo učenje i ravnaju se prema njemu. Velikomučenik Dimitrije još ne zna hoće li mu, zbog bezbrojnih grehova njegovih, biti natovarena na vrat i majka svih srpskih zakona. U njegovo vreme važilo je rimsko pravo. Ustav za koji se traži njegovo pokroviteljstvo doneli su mahom oni koji su pre nekih pola stoleća, u tinejdžerskom veku, revnosno učili Ustav SFRJ. Drugog nije bilo. Da su se današnje velmože setile da pitaju dvadesetogodišnjake u kakvoj državi hoće da žive ne bi bilo muka s izlaznošću. Niti bi bilo toliko prigovora. Isti će se, prema pravdi koju primenjuju sve ovdašnje vlasti, razmatrati na kukovo leto. Ako ustav bude proglašen mitrovdanskim, valjda se podrazumeva da će i naredni izbori biti vezani za neki praznik, a da će buduća vlada dobiti ime prema nekom svetitelju.

Što se tiče kršenja neproglašene referendumske tišine, kamen na grešnike može da baci svako ko nije grešio. U Srbiji nije teško naći ni grešnike ni grešne jarce. Teško je verovati onima koji, budući na vlasti, smatraju da nema onoga što je nedozvoljeno ako je demokratija u pitanju. Šta je demokratija - to određuje svako ko se smatra demokratom. Bar dotle dok je na vlasti. Gospođa Del Ponte takvo ponašanje objašnjava tvrdnjom da srpski vlastodršci relativnim vrednostima uvek daju preimućstvo nad apsolutnim. I da se pogledamo u oči: jesu li i u drugom krugu predsedničkih izbora 2004. presudna bila poslednja tri sata? Ko u ta tri sata nije obezbedio makar još jedan glas kandidatu demokratskih snaga zaista ima pravo da baci kamen. Ko u poslednja tri sata 24. septembra 2000. nije obezbedio još koji glas za DOS, ima pravo da zanoveta.

Da nije zanovetala, vlast bi se razmazila. Dok zanovetaju oni koji su, kada behu na vlasti, psovali sva zanovetala, grešni građanin ima pravo da bojkotuje što god može. Na svoju štetu, svakako. Ako je to neka uteha, davno je napisano da je svaki čovek uvek na gubitku. Najviše gubi onaj koji pokušava da što više čini za dobrobit drugih. Ko se sančopansovski saginje i brine samo svoje brige, uvek se nekako provuče kroz sve vihore i furtutme.

Vlast nikako da se umori od dobročinstava. Bunar iz kojeg pritiče novac za nove neimarske poduhvate i povišice onima koji su na budžetskim jaslama izgleda nema dna. Ako za sve to postoji zdravo pokriće, valjda niko neće negodovati zbog viših plata zaposlenih u kulturi ili zbog novog pojeftinjenja goriva. Priča o autoputu Horgoš - Požega nešto je zamršenija, pogotovo ako se slušaju objašnjenja nadležnog ministra. Gospodin Ilić i najsloženije pitanje ume da svede na slučaj malog Đokice ili Perice, pa ispada da je vlast u pravu sve dok je na vlasti.

Još zamršenija je javna rasprava o jačanju dinara. Retko ko veruje da su tu čista posla i da u ovoj zemlji nema drugih sila izuzev slobodnog tržišta, to jest ponude i potražnje. Ko pamti devedesete setiće se da je razlika između zvaničnog i crnog kursa marke pogodovala samo povlašćenima. Danas jeftine evre može da kupi svako. To jest, svako ko ima dinara. Ko ima više, lakše pliva kroz virove slobodnog tržišta. I ne pita se dokle će. Zna.

S koje god strane sabirali utiske nedelje, na vrhu stoji vest da je u Subotici, neutvrđenog dana, oktobra 2006, dvoje ljudi umrlo od gladi. Nisu saznali da im je na kapiju zakačen poziv da se jave u narodnu kuhinju. Nadležnih ima mnogo. Nenadležnih još više. Majka i sin imali su samo jedan život.