Dva scenarija za rasplet

Pregovori o usvajanju ustavnog zakona, a samim tim i o utvrđivanju rokova za održavanje izbora, pre svega parlamentarnih i predsedničkih, započeli su ove nedelje, ali, iako za sada nema nagoveštaja da su glavni akteri na političkoj sceni Srbije postigli dogovor, uočljivo je da su stranke počele da puštaju probne balone i ispipavaju puls svojih konkurenata. Prvi u nizu scenarija o mogućem raspletu na političkoj sceni posle usvajanja ustava izneo je (u više navrata) predsednik Srbije i lider Demokratske stranke Boris Tadić izjavom da bi posle izjašnjavanja građana o najvišem pravnom aktu trebalo da uslede i parlamentarni, ali i predsednički izbori.

Ćutanje DSS-a

Ovu izjavu mnogi su shvatili kao potvrdu jednog drugog scenarija po kojem su se lideri DS-a i DSS-a dogovorili da i posle izbora zadrže sadašnje državne pozicije – Tadić predsedničku, a Vojislav Koštunica premijersku. Donedavno, ovakvu mogućnost nisu u nezvaničnim razgovorima isključivali ni pojedini visoki funkcioneri DS-a. Međutim, kako DSS već nedeljama izbegava da se zvanično izjasni o tome kada bi i na kom nivou trebalo da budu raspisani izbori, čelnici DS-a počeli su javno da govore da bi ova partija posle izbora trebalo da predloži i kandidata za premijera.

U ovoj stranci, naime, veruju (oslanjajući se na istraživanja javnog mnjenja) da će sasvim sigurno osvojiti najviše glasova među strankama takozvanog demokratskog bloka. Ipak, ista istraživanja pokazuju i da DS neće osvojiti dovoljno poslaničkih mandata da samostalno formira vladu, dok većina analitičara kao njihovog prirodnog partnera za formiranje buduće vlade vidi upravo Koštuničin DSS.

To je razlog zbog kojeg se, i uprkos tvrdnjama demokrata da imaju najmanje desetak kandidata za premijera, čini dosta realnom opcija u kojoj bi Koštunica i posle izbora ostao predsednik vlade.

Prema ovom scenariju, koji u nezvaničnim razgovorima pominju i predstavnici vladajuće koalicije i DS-a, Tadićeva stranka zahtevala bi da joj u sledećoj vladi pripadnu resori finansija, privrede i privatizacije i policija (i/ili BIA), kao i pravosuđe. Upravo raspodela navedenih resora predstavlja i najveći „kamen spoticanja” u razgovorima DS-a i DSS-a, još od završetka parlamentarnih izbora krajem 2003. Međutim, za promenu, DS sada može, osim prepuštanjem premijerske pozicije (na čemu DSS insistira), apetite Koštuničinih demokrata da podmiri i resorima spoljnih poslova i odbrane.

Naime, pošto u slučaju realizacije ovog scenarija Boris Tadić ostaje predsednik Srbije (samim tim i komandant oružanih snaga, na čije funkcionisanje bi imao odlučujući uticaj), DS bi mogao da se odrekne mesta ministra odbrane i taj važan resor ponudi koalicionim partnerima. A kako, po novom ustavu, predsednik predstavlja zemlju u inostranstvu i potpisuje imenovanja ambasadora, Tadić bi imao kontrolu i nad resorom spoljnih poslova, pa mu „dupliranje” nadležnosti nije neophodno i mogao bi da ponudi i Ministarstvo spoljnih poslova.

(Ne)premostive prepreke

Naravno, postoji nekoliko prepreka koje treba preskočiti kako bi ovaj scenario postao ostvarljiv, a prva je datum održavanja predsedničkih izbora. Tadić insistira da oni budu održani kada i parlamentarni, i to pre kraja ove godine. Ali, ako bi Koštunica popustio pred tim zahtevom, to bi moglo da se upiše kao uspeh DS-a, koji odavno traži prevremene izbore. A ako bi pristao i na istovremene predsedničke izbore, Koštunica bi potpuno prepustio inicijativu Tadiću. Uz to, zamerio bi se i radikalima, kojima se ne žuri na izbore.

Osim toga, ukoliko bi se istovremeno održali i parlamentarni i predsednički izbori, predlog Mlađana Dinkića, da ceo „demokratski blok” ima zajedničkog predsedničkog kandidata, ostao bi samo to – predlog.

U tom slučaju, Tadić bi mogao nesmetano da vodi svoju predsedničku kampanju, ali i kampanju svoje stranke, koja bi onda, kako procenjuju istraživači javnog mnjenja, mogla da ostvari bolji rezultat i na parlamentarnim izborima. Podrškom Tadiću, kao zajedničkom kandidatu na predsedničkim izborima, DSS bi slabio svoju poziciju na parlamentarnim.

I zbog toga se čini da je u ovom trenutku izglednija opcija da do kraja godine prvo budu održani parlamentarni, pa tek onda predsednički izbori. U tom slučaju, da bi scenario po kojem bi DS i DSS posle izbora zajedno formirali vladu uspeo, neophodno je da te dve stranke pre parlamentarnih izbora naprave dogovor koji predviđa da, bez obzira na broj osvojenih mandata, Koštunica ostane premijer a da Tadić na kasnijim predsedničkim izborima dobije podršku DSS-a.

Protiv ovog scenarija ne bi imali ništa protiv ni na Zapadu, ali bi Tadić mogao da ima problem ako bi, prilikom određivanja mandatara, „preskočio” kandidate iz svoje stranke i mandat dodelio Koštunici.

Prema jednoj od varijacija pomenutog scenarija, ni ovaj problem nije nerešiv. Ukoliko bi rezultati izbora odgovarali poslednjim rezultatima istraživanja javnog mnjenja, Tadić bi, kao predsednik Srbije, mogao mirno da ponudi mandat za sastav vlade prvo radikalima, kao najvećoj stranci, koja ne bi mogla samostalno da sastavi vladu (a pitanje je da li bi to mogli i sa socijalistima ako pređu cenzus), potom svojoj stranci (koja bi mogla da ima isti problem kao i SRS), pa tek onda Koštunici.

Dakle, na prvi pogled nema nepremostivih prepreka za ostvarenje ovog scenarija, ali je pitanje da li će Tadić i Koštunica uspeti da u kratkom roku dostignu potreban stepen saglasnosti i poverenja, kako bi bili sigurni da će dogovor zaista biti poštovan. Tim pre što pojedini funkcioneri DS-a već sada tvrde da je postojao dogovor da se posle referenduma ide na istovremene predsedničke i parlamentarne izbore i da je taj dogovor prekršen. Zbog tog dogovora je, navodno, i Tadić pristao na brojne ustupke prilikom usvajanja ustava.

Jednačina s više nepoznatih

Naravno, ovde ostaje još nekoliko nepoznanica koje bi mogle da stvore problem u realizaciji tog scenarija. Ukoliko međunarodna zajednica saopšti odluku o statusu Kosmeta pre održavanja izbora, to bi, kako se procenjuje, moglo da oslabi „demokratski blok” i ojača radikale. Čak i da se to ne desi, pitanje je da li bi DS i DSS osvojili dovoljno mandata da mogu sami da formiraju vladu ili bi morali da traže podršku manjinskih stranaka. Neizvesno je, takođe, i da li će G17 plus, SPO, socijalisti i koalicija Čedomira Jovanovića preći cenzus i da li će naredna vlada moći da opstane bez podrške neke od tih stranaka.

Ukoliko, međutim, DS i DSS ne postignu nikakav sporazum, postoji i drugačiji scenario raspleta, koji takođe predviđa različite datume parlamentarnih i predsedničkih izbora. Prema toj opciji, Tadić kao aktuelni predsednik Srbije ne bi mogao (ili bar ne punim kapacitetom) da učestvuje u predizbornoj kampanji svoje stranke, što bi eventualnoj koaliciji DSS-a i Nove Srbije, kako procenjuju u ovim strankama, povećalo šanse da osvoje približno isti, ako ne i veći broj mandata od DS-a na izborima za Narodnu skupštinu Srbije. Nakon toga, ako bi sve išlo po planu DSS-a, u februaru bi mogli biti održani predsednički izbori, na kojima bi „narodni blok” ponovo mogao da nastupi zajedno sa Velimirom Ilićem kao kandidatom.

U slučaju da su mu protivkandidati Boris Tadić i Tomislav Nikolić, Ilić najverovatnije, kako sada stoje stvari, ne bi imao šanse da prođe u drugi krug. Međutim, njegove šanse za plasman u drugi krug bi bile veće ukoliko radikali procene da Nikolićeva pobeda nije izgledna, pa za predsednika kandiduju nekog drugog funkcionera, koji ne bi mogao da dostigne Nikolićev rezultat iz prvog kruga predsedničkih izbora iz 2004. godine, od milion i sto hiljada glasova. U DS-u, čak, ne isključuju mogućnost ni da to učine u dogovoru sa DSS-om. A u drugom krugu, sa eventualnom podrškom radikalskih birača, računaju u vladajućoj koaliciji, Ilić bi već mogao ozbiljno da ugrozi Tadićeve šanse.

Zbog insistiranja predsednika Borisa Tadića na istovremenim predsedničkim i parlamentarnim izborima u decembru, među funkcionerima vladajuće koalicije u Narodnoj skupštini Srbije počeli su da razmatraju još jedan scenario, koji predviđa ponovno uvođenje cenzusa za izbor predsednika Srbije.

Da podsetimo, Zakon o izboru predsednika republike promenjen je poslednji put u februaru 2004. godine, kada je ukinuta odredba po kojoj u prvom krugu predsedničkih izbora na birališta mora da izađe najmanje 50 odsto građana s pravom glasa. Taj cenzus je, inače, ukinula sadašnja vladajuća većina još pre formiranja vlade (prethodno je u novembru 2002. godine ukinut cenzus za drugi krug), čime je omogućen izbor predsednika republike u junu te godine.

Kuriozitet u ovome je to što je poslanička grupa Demokratske stranke, na čijem čelu je tada bio aktuelni predsednik Boris Tadić, glasala protiv ukidanja cenzusa (kao i Socijalistička partija Srbije), pa bi, u slučaju da se ova inicijativa zvanično pokrene, DS imao problem da objasni eventualno protivljenje uvođenju cenzusa.

Isti problem, međutim, imao bi i DSS, koji je tada tražio ukidanje cenzusa. Ipak, opravdanje za vraćanje cenzusa, vladajuća koalicija našla bi u većim ovlašćenjima koja novi ustav daje predsedniku države, zbog čega bi morao da ima i veći legitimitet. Međutim, i ovaj predlog je, čini se, samo još jedan adut više u pregovorima koji ulaze u odlučujuću fazu, mada im se kraj još ne nazire.