Razno
Na današnji dan, 1. mart
Danas je nedelja, 1. mart. Ovo su istorijski događaji koji su obeležili današnji datum.
0:00
1.3.2026.
9 min
Četvrtak, 14.09.2006.
15:23
Interpol - Antics
(Matador, 2004.)
S početkom jeseni dolazi sve što inače mrzim - hladnoća, blato, umor i tromost. Ipak, hibernacija će mi odocniti ove godine - iza prijatne naježenosti stoje četvorica lepuškastih mladića koji sebe zovu Interpol. Prilično stilizovanu pojavu ovog sastava mnogi su dočekali sa skepsom. Slušala sam komentare tipa: ''O ne, JOŠ- JEDAN- NOVI bend iz Njujorka!'', ''Sramno skidaju Joy Division'', ili ''Kakva gomila pozera - izgledaju kao sa neke reklame za odela ili frizure.'' (ovo poslednje kao proizvod uverenja nekih da pravi rock'n'roll čistoj kosi i odeći ne veruje).
Ispostavilo se da je ''Turn On the Bright Lights'' (Matador, 2002) u domenu tzv. gitarske muzike jedan od najupečatljivijih debi albuma izašao u godinama koje počinju dvojkom. Na njemu je bespoštedno isporučen sam koncentrat dramatičnosti i mraka, koncentrat koji pruža toliko mnogo uživanja da je to zastrašujuće.
Da se razumemo, uživanje u visokoestetizovanoj melanholiji i dalje je pre hedonizam nego mazohizam. A ono za Joy Division, zapravo je kompliment. Ubitačna ritam-sekcija, sugestivnost, ubedljivost izraza i potresna, ali kontrolisana tragika u dubokom glasu Pola Benksa, pa delimično i sama njegova boja glasa - to su mesta gde ovo poređenje ima smisla, ali tu se treba i zaustaviti.
Svejedno, bilo je neophodno da sačekam njihov drugi album da bih glasno izgovorila da opet imam omiljenu grupu - otkad su se raspali The Afghan Whigs, u mom srdašcu bila je pustoš. Sad konačno ne moram više da ćutim. Albumom "Antics'' (Matador, 2004.), Interpol su porasli za koju glavu više u odnosu na svoje solidne njujorške 'vršnjake' (The Strokes, The Walkmen).
Za početak, nesvakidašnja ozbiljnost njihove muzike, koja od slušanja muzike pravi svečanost i daje smisao nošenju maloprepomenutih odela, izdvojila ih je od ostalih. Interpol su jedna od retkih grupa koji su interakcijom sopstvene muzike, pojave, interesovanja, pa čak i (često nerazumljivih) tekstova, napravili čvrst estetski koncept. ''Antics'' na prvo slušanje vara.
Za one koji nemaju strpljenja, tih deset pesama izgledaće kao jedna dugačka monotona numera. Ali, oni koji ne idu dalje, svakako gube. Melodičnost pesama koju nudi ovaj album nije otkriće koje se samo i odmah nameće, ali je one vrste od koje ne postoji strah od zasićenja. ''Slow Hands'', moćni prvi singl sa albuma, uistinu prati klasičnu formulu pop-rok pesme (strofa-prelaz-refren). U ostalim pesmama je elegantno (a i kako bi drugačije) izbegnut taj obrazac, a time istovremeno svesno uskraćeno stvaranje radijskih i TV hitova. ''Antics'' nije album za pozadinu dana ili života, dok razgovarate sa prijateljima ili čitate novine. To bi u najmanju ruku bilo nepristojno raditi dok neko tako strastveno peva pesmu o pogrešnom ljubavnom trouglu: ''It's way too late to be this locked inside ourselves/ The trouble is that you're in love with someone else/ It should be me'' (''C'mere'').
Ne možete nehajno lupkati nožicom o pod dok neko tako gospodski uzbudljivo dozira agresivnost (''Not Even Jail''), ili otvoreno zauzima sva vaša čula, ona za koja niste ni znali da ih imate (''Evil'', ''Narc''). Album zatvara malo izmenjena verzija pesme odranije poznate zakletim fanovima Interpola - epsko uzvišeni posmrtni marš ''A Time To Be Small'' (odstupite, prva sam je rezervisala za svoj, nadam se ne skori, večni ispraćaj :))
''Feature is a creature/Though you wish you were the wind/The boat will not stop moving/If you tie him up until the end.'' Bez patetike i depresivnosti.
Sigurno ste primetili da su stvari uvek smešnije ako se onaj koji priča šalu ne smeje. Tako je i sve potresnije kada onaj koji priča tužnu priču ne plače. Recimo da bi to mogao da bude najkraći opis Interpola. U kontekstu dugogodišnjeg trenda površnosti i jeftinoće muzike, umetnosti i uopšte, svega čega se setim, Interpol zvuče neočekivano - veliko. Oni su najsrčaniji, najjači protivudar tom jeftinom svetu, oni su događaj koji je učinio da popularna muzika bar na trenutak može da se nazove umetnošću.
''Antics'' je album ravnopravan sa Vama. Nema sumnje da je dostojan svakog sekunda Vaše samoće. Pitanje je, zapravo, da li je Vaša samoća dostojna njega?
Da se razumemo, uživanje u visokoestetizovanoj melanholiji i dalje je pre hedonizam nego mazohizam. A ono za Joy Division, zapravo je kompliment. Ubitačna ritam-sekcija, sugestivnost, ubedljivost izraza i potresna, ali kontrolisana tragika u dubokom glasu Pola Benksa, pa delimično i sama njegova boja glasa - to su mesta gde ovo poređenje ima smisla, ali tu se treba i zaustaviti.
Svejedno, bilo je neophodno da sačekam njihov drugi album da bih glasno izgovorila da opet imam omiljenu grupu - otkad su se raspali The Afghan Whigs, u mom srdašcu bila je pustoš. Sad konačno ne moram više da ćutim. Albumom "Antics'' (Matador, 2004.), Interpol su porasli za koju glavu više u odnosu na svoje solidne njujorške 'vršnjake' (The Strokes, The Walkmen).
Za početak, nesvakidašnja ozbiljnost njihove muzike, koja od slušanja muzike pravi svečanost i daje smisao nošenju maloprepomenutih odela, izdvojila ih je od ostalih. Interpol su jedna od retkih grupa koji su interakcijom sopstvene muzike, pojave, interesovanja, pa čak i (često nerazumljivih) tekstova, napravili čvrst estetski koncept. ''Antics'' na prvo slušanje vara.
Za one koji nemaju strpljenja, tih deset pesama izgledaće kao jedna dugačka monotona numera. Ali, oni koji ne idu dalje, svakako gube. Melodičnost pesama koju nudi ovaj album nije otkriće koje se samo i odmah nameće, ali je one vrste od koje ne postoji strah od zasićenja. ''Slow Hands'', moćni prvi singl sa albuma, uistinu prati klasičnu formulu pop-rok pesme (strofa-prelaz-refren). U ostalim pesmama je elegantno (a i kako bi drugačije) izbegnut taj obrazac, a time istovremeno svesno uskraćeno stvaranje radijskih i TV hitova. ''Antics'' nije album za pozadinu dana ili života, dok razgovarate sa prijateljima ili čitate novine. To bi u najmanju ruku bilo nepristojno raditi dok neko tako strastveno peva pesmu o pogrešnom ljubavnom trouglu: ''It's way too late to be this locked inside ourselves/ The trouble is that you're in love with someone else/ It should be me'' (''C'mere'').
Ne možete nehajno lupkati nožicom o pod dok neko tako gospodski uzbudljivo dozira agresivnost (''Not Even Jail''), ili otvoreno zauzima sva vaša čula, ona za koja niste ni znali da ih imate (''Evil'', ''Narc''). Album zatvara malo izmenjena verzija pesme odranije poznate zakletim fanovima Interpola - epsko uzvišeni posmrtni marš ''A Time To Be Small'' (odstupite, prva sam je rezervisala za svoj, nadam se ne skori, večni ispraćaj :))
''Feature is a creature/Though you wish you were the wind/The boat will not stop moving/If you tie him up until the end.'' Bez patetike i depresivnosti.
Sigurno ste primetili da su stvari uvek smešnije ako se onaj koji priča šalu ne smeje. Tako je i sve potresnije kada onaj koji priča tužnu priču ne plače. Recimo da bi to mogao da bude najkraći opis Interpola. U kontekstu dugogodišnjeg trenda površnosti i jeftinoće muzike, umetnosti i uopšte, svega čega se setim, Interpol zvuče neočekivano - veliko. Oni su najsrčaniji, najjači protivudar tom jeftinom svetu, oni su događaj koji je učinio da popularna muzika bar na trenutak može da se nazove umetnošću.
''Antics'' je album ravnopravan sa Vama. Nema sumnje da je dostojan svakog sekunda Vaše samoće. Pitanje je, zapravo, da li je Vaša samoća dostojna njega?
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare