Izložba slika Nadežde Petrović

Nadežda Petrović (Čačak, 1872 – Valjevo, 1915) je za sobom je ostavila oko dvesta devedeset ulja, tempera i malo akvarela, kao i na stotine crteža.

Od devedeset dve slike ove izuzetne umetnice, iz Zbirke jugoslovenskog slikarstva XX veka, izabrano je trideset sedam koje dobro upućuju u njena stvaralačka razdoblja od 1898. do 1913. godine.

Nadežda je učestvovala u osnivanju Društva srpskih umetnika Lada, Saveza jugoslovenskih umetnika Lada, Jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu, Srpskog umetničkog udruženja, priredila izložbu Jugoslovenske umetničke kolonije u Narodnom muzeju, izlagala samostalno i na likovnim smotrama kod nas i u inostranstvu, objavljivala likovne kritike, radila kao nastavnik crtanja u Višoj ženskoj školi u Beogradu, pisala drame, bila jedan od tri sekretara Odbora za organizaciju umetničkih poslova Srbije i jugoslovenstva, zalagala se za razvoj umetnosti jer je verovala i napisala da "ona podiže pali moral, pomaže razvitak socijalnih pitanja, i evoluciju naroda, podiže kult u čoveku do najviših granica, vrednost jedinice i celog plemena u očima naprednih naroda. Uzaludno trošenje svoje unutarnje snage i energije u besprekidnim ličnim borbama i donelo nam je zastoj ne samo u umetnosti već u svima pravcima još mlade dobro nerazvijene kulture. Ovaj zastoj još se oseća svuda, iz njega mi nećemo skoro izaći radeći i dalje ovako, nehato i nemarljivo."

Burni politički događaji, pravdoljubivost i poštenje nagnali su je da dejstvuje kao patriota, rodoljub i humanista.

Jedan je od osnivača i prvi sekretar Kola srpskih sestara, veliki borac za prava čoveka, neumorna putnica koja obilazi i pomaže svojim sunarodnicima u oblastima pod turskom okupacijom, pripadnica Narodne odbrane osnovane sa zadatkom da pomaže napore Srba za oslobođenje od vekovnog turskog ropstva, predvodnik protesta protiv aneksije Bosne i Hercegovine, dobrovoljna bolničarka u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.

Po Branku Popoviću, Nadežda je slikar "našeg izvornog savremenog pejzaža (...) zaista zaslužna za slikovni izraz naše zemlje i neba, i našega sela."

Srž polazišta i ishodišta svega što je uradila i čemu je težila otkriva se u njenoj rečenici: "Da umetnost cveta treba da dobije nadahnuća od prirode, slobode i naroda u kome (umetnik) živi i tvori..."

Sigurno zato, ona je svoja prva remek-dela uradila u Srbiji, u bliskom dodiru sa raskošnim krajolicima, izazovnim šumama, rascvetalim voćnjacima, izvorima, putevima, dvorištima, plotovima, običajima, narodnim rukotvorinama i, ponajviše, ljudima kojima se divila.

Osećala je damare vremena i zahvaljujući njoj naše slikarstvo se našlo u matici svetskih zbivanja počevši od secesije i simbolizma, preko zakasnelih ali u Srbiji aktuelnih iskoraka ka impresionizmu do, istovremeno sa svetskim uprotagonistima, ekspresionizma i fovizma.