I od viška boli glava

Rast deviznih rezervi Srbije – koje su prema prošlonedeljnoj izjavi guvernera NBS Radovana Jelašića dostigle oko 8,9 milijardi dolara, od čega su 8,4 milijarde dolara u samoj centralnoj banci a ostatak u poslovnim bankama – dobra je vest!

Ovo pogotovo ako se ima u vidu podatak da je krajem 2000. godine obim deviznih rezervi bio svega oko pola milijarde dolara.

Osnovni zadatak deviznih rezervi je održavanje kontinuiteta plaćanja prema inostranstvu, kako zemlja ne bi zapala u nelikvidnost prema inostranim poveriocima.

Uz to, sredstva iz rezervi deviza se koriste za intervencije na deviznom tržištu radi regulisanja kursa, podseća prof. dr Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja u Institutu društvenih nauka u Beogradu.

Imajući u vidu ove dve osnovne funkcije, postojeće devizne rezerve Srbije su dovoljne i, zasad, garantuju očuvanje dužničke časti države u odnosima sa inostranim poveriocima, kao i stabilnost kursa.

Međutim, ukoliko znatnije prevazilaze potrebe za podmirenje svoje izvorne uloge, onda bi to značilo bespotrebno imobilisanje sredstava, što nepovoljno utiče na tražnju i privrednu konjunkturu, smatra dr Šuković.

Visoke devizne rezerve kriju u sebi opasnost i zbog toga što se delom koriste za održavanje nerealne vrednosti dinara, što nepovoljno utiče na izvoz i privredni rast i na povećanje deficita platnog bilansa, a time i na zaduženost zemlje.

Naš sagovornik smatra neodrživom tezu, koja se učestalo plasira javnosti, da kurs dinara ne utiče na izvozne rezultate. Pri tom se zaboravlja da ukoliko se devizni kurs održava na nerealno visokom nivou duže vreme, to se neminovno vraća kao bumerang, kao što se desilo u periodu od 2001. do 2003. godine, kad je pokrivenost uvoza izvozom bila najniža u privrednoj istoriji Srbije.

Opasni  deficiti

Ne bi trebalo zaboraviti ni na opasnost od deficita trgovinskog bilansa, pogotovo kad presahne priliv deviza od prodaje preduzeća i banaka, što može da dovede do velike inflacije i dužničke krize, pa i do topljenja deviznih rezervi preko noći, upozorava dr Šuković u izjavi za „Politiku”.

Očigledan rast deviznih rezervi zemlje mogao bi dobiti najvišu ocenu analitičara ukoliko je zasnovan na privrednom usponu i povećanju izvoza, smatra prof. dr Miroslav Milojević, direktor Instituta za ekonomiku i finansije.

Međutim, ta ocena ne važi ukoliko je njihovom povećanju u znatnoj meri doprineo priliv finansijskog kapitala iz inostranstva radi plasmana u Srbiji po izuzetno visokim kamatama, kakve ne postoje u razvijenim tržišnim ekonomijama.

Finansijski inostrani kapital u Srbiju navire i zbog veoma skromnih poreskih opterećenja na ostvareni prinos od plasmana, koji je tri–četiri puta niži nego u vodećim zemljama Evropske unije, kaže dr Milojević.

Uz to, devizne rezerve se ne mogu smatrati dugoročno stabilnim, a njihov rast kontinuiranim, ukoliko je iznuđen potezima države, odnosno NBS, koja svojim merama iz arsenala restriktivne monetarne politike, zarad očuvanja stabilnosti kursa, povećava obaveznu deviznu rezervu banaka, smatra naš sagovornik.

Ukazujući na to da je evidentan rast deviznih rezervi samo delimično posledica privrednog oporavka i razvoja, kao i izvoznih rezultata, dr Milojević je mišljenja da su stoga one veoma „ranjive” i podložne brzom „krunjenju” uslučaju da špekulativni finansijski kapital nađe drugi eldorado ili NBS popusti monetarne „uzde”.

Uz to, privatizacija ulazi u završnicu, a bankarski sektor je uglavnom u rukama stranaca, tako da se po osnovu prodaje firmi devizne rezerve neće moći puniti u nedogled.

– Na svaku izjavu naših zvaničnika, pa i ekonomista, kako je aktuelni kurs dinara rezultat tržišnih kretanja, u meni izazove mučninu, jer to ne samo da nije istina već je i dokaz neznanja i nerazumevanja materije – kaže za naš list univerzitetski profesor dr Života Ristić.

Dobro je, nastavlja dr Ristić, što devizne rezerve rastu, jer su još ispod optimalne granice za našu zemlju. One moraju pokriti, a to je dokazalo viševekovno iskustvo, najmanje 1,7, a najviše tri puta veći iznos ukupnog uvoza jedne zemlje. Lane je, na primer, naš uvoz bio veći od šest milijardi dolara. Prostom računicom se dolazi do zaključka da bi naše minimalne rezerve trebalo da budu od 10,6 do 11, a maksimalne oko 19 milijardi dolara. Sudeći po svemu, mi se tom bližem cilju približavamo.

Koliko košta dinar

Sve to za dr Ristića nije sporno, ali se, po njemu, nameće pitanje kako očuvati vrednost tih rezervi bez postojanja domaćeg „svop”, terminskog novčanog tržišta, na kojem bi se tačno ustanovila cena našeg dinara za tromesečne pozajmice, ali i pozajmice na duže vreme. Ristić tvrdi da kod nas niko ne zna koliko košta dinar.

Evro uzet na tri meseca, po euriboru, košta 2,9 procenata. Koliko po tom receptu košta dinar, ako eskontna stopa NBS, koje se ona odavno ne drži, iznosi 8,5 odsto godišnje? Može li da bude deset ili pet procenata? Ko to može da zna? Niko, smatra naš sagovornik. I upozorava na nedopustivu proizvoljnost u određivanju tržišne vrednosti dinara. Sve to iz jednostavnog razloga što ne funkcioniše tržište nacionalnog novca – mani market.

Kada se ne zna cena domaće valute, tada je i kurs evra podložan improvizacijama koje nemaju mnogo dodira sa tržištem na kome bi trebalo da se trguje jednim i drugim novcem. Otuda i njegov predlog NBS da što pre uvede tržište dinara, na kome će se doznati njegova osnovna kamatna stopa, odnosno cena, onako kako to rade sve zemlje u svetu za sopstvenu valutu. Da se potom paralelno sa tržištem dinara uvede i programirano devizno tržište na kome će se tačno znati koliko može da raste ili pada vrednost deviza po jednom berzanskom sastanku. Na kraju, dr Ristić se zalaže za hitno uvođenje „svop” tržišta dinara prema evru, dolaru i rublji. Samo tako ćemo znati koliko vredi naš novac, a potom i inostrani i umeti da čuvamo vrednost deviznih rezervi.