Zvinje...

tamo gde sam sad, nemam slova Z, ustvari imam Z, ali nemam Z....ako shvatate sta mislim. A tamo gde sam juche bio, bilo je prelepo, visoko, predobro, duboko, visoko ka nebu, daleko ka moru, a zvalo se Zvinje, al sa onim Z sto ga ja sad ovde nemam. A tamo sam na tom Zvinju imao sve, a da to nisam ni trazio, sve je nekako samo doslo, sve se nekako samo stvorilo, a mozda zato jer volim, i to Zvinje sa tim Z, sto ga sada ovde nemam.

Visoko, ka samom rubu Debeloga Bijega, tamo gde pociva neznani vojnik napoleonov, tamo malo podno kapele Svetog Ilije, sa koje se danju pruza pogled na onu drugu stranu ka poluotoku Molunat, a u daljini vide odbelsci drevnoga grada, e tamo, ali ne sa one strane, no sa nekad nase, pa malo ispod stoji Zvinje. A sa njega cela Boka, sa njega sva ljubav sto zivi, a sa njega i Lovcen, i Rose, i Lustica i Mamula i Prevlaka, i Tivat i Novi, i Konavle i Titova nekad vila, a sanjega ceo pogled od zivota, a sa njega ljubav da vece nema, kad god se na Zvinje popnem.

dalje

B92 Blog