Zarada krije rentu

Dok neprestano niču nove punionice, iako na tržištu prema nezvaničnim podacima već posluje 27 proizvođača, državni budžet za milionske iznose nije oštećen samo po osnovu koncesija. Prema rečima Vere Marković iz sektora za naplatu naknada u Direkciji za vode, trećina proizvođača prijavljenih u ovom registru ne poštuje obaveze koje proističu iz Zakona o vodama. Pojedine, čak velike i uspešne fabrike, već nekoliko godina ne izmiruju naknadu za korišćenje ove dragocene tečnosti –  0,71 dinar po svakom litru prodate vode, s tim što količine Direkciji prijavljuju sami. 

Među njima su „Voda-voda” sa dugom od 18.940.000 dinara, „Prolom voda” sa 14.143.858,kao i „Mivela” iz Trstenika koja treba da plati 12.358.275 dinara. Na listi neplatiša su i „Leneks Vrelo” (4.603.730),  „Vujić” koji duguje 4.157.411 dinara, Beogradska industrija piva s neizmirenom obavezom od 2.700.000 dinara. Duguju i „Popeks – Brus”  2.000.000 i  „HK Vrelo” (iz Bujanovačke banje) 1.765.479 dinara. Celokupni dug proizvođača neprestano raste, jer se svakodnevno uvećavaju kamate, što je bio razlog da Poreska uprava nedavno naloži prinudnu naplatu.

– Dva obveznika po rešenju o prinudnoj naplati trenutno izmiruju  deo duga. Drugima smo uručili opomene i, ukoliko ih ne ispoštuju, u avgustu će poreznici pokrenuti prinudnu naplatu. Nemamo nameru bilo kome da oprostimo dugovanja, jer neki od njih ne plaćaju naknadu već dve godine – ističe Vera Marković.

Prema njenim rečima, mnoge privatne punionice, čak i one  male, redovne su platiše, kao i renomirani industrijski sistemi poput „Knjaza Miloša”, „Rose” i drugih.

U „Voda-vodi” su nam potvrdili da imaju dugovanja, ističući da je „kompanija značajan izvoznik prirodne izvorske vode, pa tako i veliki obveznik”. Do zakašnjenja u plaćanjima, kako kažu, došlo je zbog želje da kontinuirano rade, u specifičnim, otežanim uslovima kakvi vladaju u našem poslovnom okruženju.

– Kao veliki poštovaoci prirodnog i nacionalnog bogatstva smatramo da je važno da ispunimo ove obaveze. Plaćanje je u toku, a sve što je neizmireno biće plaćeno u narednih 20 dana – poručili su iz ove kompanije. U „Miveli”, međutim, nisu bili raspoloženi da razgovaraju o ovoj temi.

Prema procenama trgovaca, omiljena gazirana voda dobija sve dostojniju konkurenciju što je više globalni nego domaći trend. Flaširanje vode očigledno postaje izuzetno unosan biznis, a da će za sve fabrike i ubuduće biti dovoljno posla ukazuju podaci prema kojima je potrošnja flaširane vode u svetu poslednjih pet godina udvostručena. Poznavaoci tržišta, ipak, smatraju da će zbog sve veće konkurencije ubrzo doći do ukrupnjavanja proizvođača. Tako su male punionice u zabludi da će svojim poduhvatima uspeti da se nametnu na tržištu. Delom zbog velikih ulaganja u tehnologiju, ali mnogo više zbog potrebe za sve napadnijim reklamiranjem.

Naš prosečan potrošač, kako pokazuju istraživanja, godišnje kupi između 40 i  60 litara mineralne vode. Tu statistiku treba prihvatiti sa izvesnom rezervom, jer je u neposrednoj vezi s visinom standarda. Briga o zdravlju i piću dolazi tek kada pretekne novca posle kupovine osnovnih namirnica. Poslednjih godina se često spekuliše i da priče o lošem kvalitetu vode iz gradskih vodovoda imaju razloga da plasiraju proizvođački lobiji, i ovo nije slučaj samo kod nas, i ne samo u ovoj branši. Kakvog je zaista kvaliteta voda koju kupujemo u radnjama? Na primer, da li brojne reklame imaju pravo pokriće o tome šta se krije u sve savremenijoj i skupljoj ambalaži? I vredi li trošiti novac za kupovinu flaširane vode ili je i „česmovača” sasvim prihvatljivog (ponekad i istog) kvaliteta?  

Na sve veći finansijski uticaj proizvođača vode ukazuje i činjenica da su rezultati nedavnog ispitivanja Ministrastva poljoprivrede prvi put zasnovani na podacima o kvalitetu uzoraka uzetih neposredno u proizvodnji, a ne u prodavnicama. Prema novim propisima, kojima su udruženo kumovali proizvođači, kvalitet vode i procenat aerobnih mezofilnih bakterija ispituje se isključivo kod proizvođača i to u roku od najviše 72 sata nakon flaširanja. Na ovaj način, tvrde nadležni, domaća regulativa izjednačena je sa evropskom. Ali isto tako, reklo bi se i da ovakvi propisi staju u zaštitu proizvođača, oslobađajući ih odgovornosti za pakete koji izađu van fabričkih pogona. Tako je, kako je istakao Stojan Arizanović, pomoćnik ministra poljoprivrede, smanjena mogućnost manipulacija i podgrevanja afera poput prošlogodišnje, kada je u Crnoj Gori (otprilike u isto ovo vreme, usred letnje sezone) obustavljena prodaja nekoliko renomiranih voda iz Srbije, uz obrazloženje da su zagađene velikim količinama aerobnih bakterija. Naravno, prostora za spekulacije bilo je mnogo, domaće fabrike razmišljale su čak i o tužbama protiv odgovornih za pad profita. Na kraju se razotkrilo da su u stvari zabrljali trgovci i da je problem bio u nepropisnom čuvanju flaša u radnjama.

Iza kulisa zvanične priče o vodama krije se ona u koju je upućeno malo ljudi. Nezvanično, domaći tajkuni uveliko istražuju terene po Srbiji, pri čemu je trenutno najaktuelniji mionički kraj. Dotle velike multinacinalke poput Koka-Kole, Pepsija, Danonea i Nestlea, koje globalno kontrolišu tržište vode, čekaju nove prilike za investicije u Srbiji i angažuju stručnjake za dostavu podataka o kvalitetnim izvorištima. Zato se i očekuje da će Zakon o koncesijama početi da se poštuje tek kada u Srbiji zaigraju najveći igrači.