Lustracija po meri Koštuničine sabornosti

Ono što su i vrapci još poodavno znali, a Vrhovni sud Srbije ovih dana i formalno potvrdio tako što je, pored ostalog, Slobodana Miloševića proglasio nalogodavcem ubistva Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića u Budvi, moglo je, ali, bar zasad, nije preterano ustalasalo umrtvljenu političku i javnu scenu Srbije. Kako vreme bude prolazilo, sve je izvesnije da se u atmosferi opšte (nametnute) »nacionalne sabornosti«, odnosno homogenizacije »zabrinutog« nacional-patriotskog korpusa zbog mogućeg gubitka Kosova, utisak je da će i ovaj, nesumnjivo, prvorazredni, reklo bi se, čak prelomni političko-pravosudni potez, doživeti krah. Završiti kao još jedna u nizu nedokrajčenih afera ili, pak, marginalizovana do kraja kako se ne bi remetio uspostavljeni odnos snaga u vlasti i izmeđe vlasti i najvećeg dela opozicije i dodatno oslabila ionako tanka, ali neverovatno žilava logika prkosa i otpora »snagama koje Srbiju žele da pretvore u još jednu globalističku koloniju.«

Pravnički, a, bogme, i politički posmatrano, brilijantna završna reč zamenika specijalnog tužioca Mioljuba Vitorovića na suđenju Legiji i kompaniji, ali i njegovo munjevito uklanjanje sa tog položaja čim je Vrhovni sud potvrdio da je Milošević bio »organizator svih organizatora zločina«, zapravo odražava realnu »krvnu sliku« srpskog društva pre i posle 5.oktobra. Pokazuje da se Srbija, uprkos fingiranju nekakvog proevropskog kursa vladajuće garniture na čelu sa Vojislavom Koštunicom, nije ni za dlaku odmakla od matrice i logike vladanja, koja se dosad, sasvim pogrešno, pripisivala jedino Miloševiću i njegovoj ambicijida bude gospodar života i smrti. Ispostavilo se da je Vitorovićeva smena samo zato što je u svom nastupu pred sudom nepogrešivo secirao anatominju zla na ovim prostorima, u stvari, ozbiljan simptom skoro neizlečive bolesti i sklonosti srpskog nacionalističkog, a i najvećeg dela političkog tabora, da ignorisanjem ili čak negiranjem korena zločina ne pokvari idealizovanu sliku o sebi i Srbiji.

Srpski premijer, koji inače, nije sklon javnim nastupima osim kad je reč o »odbrani vitalnih nacionalnih interesa« u svetu, sada iskazuje stanovitu živahnost. Trknuće do Berlina i Kragujevca, pa Londona i Rima, za koji dan eto ga u Njujorku i Vašingtonu, a u međuvremenu nađe malo vremena da svrati i do Gazimestana i preostalim Srbima uputi vidovdansku utešnu poruku kako će »Kosovo zauvek biti deo Srbije«. Oglasiće se, pomalo trijumfalno (»jesam li vam rekao da je taj sud antisrpski«) i povodom »skandalozne« haške presude Naseru Oriću, oduševiće ga »otkriće« da je Aleksandar Tijanić izabran za direktora (vladinog) javnog servisa (RTS), »prvi put bez ikakvog udela i pritiska vlasti«, a narod srpski ohrabriti njegovim intimnim utiskom kako "svet polako ali sigurno spoznaje i shvata pravu istinu o Srbiji i Srbima«.

Otćutaće – a pažljivo odbrani glavni urednici beogradskih medija u poslednjem pompeznom (predizbornom) intervjuu na »njegovoj« TV neće ni pitati – samo komentar na činjenicu da se sa scene uklanja tužilac koji je imao petlju da kaže ono što »uvaženi premijer« nikad nije i ne bi rekao, da je Miloševićeva piramida zločina težak teret koji Srbija vuče za sobom. Da je taj režim, kako reče tužilac Vitorović, uspostavio više strukturnih nivoa: takozvane dvorske intelektualce, ekonomsku mafiju, tajnu i drugu policiju, vojku, vladajuće partije, a sve to sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirjanom Marković, kao centrom mreže i personifikacijom tog sistema.

I koliko god se G 17 Plus i neki drugi Koštuničini saputnici trudili da »skandal poprave« tako što će se verbalno usprotiviti Vitorovićevoj eliminaciji i dovođenju julovca na njegovo mesto, samim tim i pokupe još koji politički poen, ma koliko se neki analitičari ubiše od dokazivanja kako je »sve ovo samo predizborna igra, puka Koštuničina trgovina sa socijalistima, koji su tražili Vitorovićevu glavu, kako bi vlada opstala još koji mesec«, stvari su nešto drugačije, svakako, alarmantnije. Zapravo, reč je o još jednoj, otvorenoj, čak drskoj manifestaciji kontinuiteta sadašnje desničarsko-nacionalno prosvetiteljske vladajuće oligarhije sa pretpetooktobarskim režimom i sistemom. Doduše, kontnuitetu, kome se pokušava prišiti demokratsko i proevropsko lice, a koji u stvarnosti šalje vrlo jasne poruke: šta je bilo bilo je, zatvorimo te stranice istorije. Jeste Milošević kriv za mnogo toga što se Srbiji ispodešavalo (okruženje se, po pravilu, ne spominje), ali sistem i mehanizam njegove vladavine i nisu baš apsolutno za odbacivanje. Jeste Milošević pokrenuo četiri rata, ali je odgovoran što nijedan nije dobio. Nastavak te politike ogleda se ponajviše u nepromenjenoj matrici »odbrane srpskog Kosova i Metohije«, destrukciji i opstrukciji crnogorske nezavisnosti, kroz tezu da je Srbiji »važna teritorija (Kosovo), ali ne i sudbina dva miliona kosovskih Albanaca«, kroz tretman Republike Srpske (lansiranje ideje o referendumu i protivljenje bilo kakvom obliku unitarizacije BiH), u produbljivanju jaza između Srbije i EU i daljem nipodaštavanju uloge i karaktera Haškog suda za ratne zločine. Zatim, nametanjem tzv. sabornog koncenzusa, koji bi da pomiri sve nacionalne i patriotske snage, a crkvi dao neprikosnovenu političku poziciju u društvu. I sve to nezavisno od upozorenja da ojačani nacionalistički kurs Srbiju vodi u dalju propast i od propitivanja ko je (SPS, SRS,JUL, vojska, policija, crkva, SANU, nacionalistički intelektualni krugovi, tajne službe, mediji, paravojne i parapolicijske formacije) kakvu ulogu odigrao u sistematskom uništavanju prostora bivše Jugoslavije, time i Srbije.
Ili još konkretnije: može li se distancirati od zločinačke prošlosti vlast kojoj Miloševićev Ustav sasvim odgovara, nastojeći da ga pravnim, političkim i proceduralnim smicalicama očuva ili doradi kako bi se dovršio započeti proces »srbizacije« Srbije, i koja, kao manjinska, presudno zavisi od podrške partija (SPS, pa i SRS), čiji je partijski i idejni predvodnik i tvorac naređivao ubistva političkih protivnika. Vlast, koja sistematski, od obaranja Živkovićeve vlade, amnestira krivce za jednoipodecenijsku agoniju Srbije, koja zahtev za lustraciju izvrgava ruglu smatrajući ga »ujdurmom preostalih komunjara«, u državni aparat i društveni život ubrzano vraća iskompromitovane kadrove bivšeg režima, zločince proglašava herojima, koja ekstremizmom proglašava sve što se ne uklapa ili ne prihvata njenu nacionalističku sabornost, a sama, radi pukog opstanka, svakodnevno proizvodi međunacionalne tenzije, naročito u Vojvodini i Sandžaku. To je ta ista nomenklatura »kojoj se gadi svaki oblik nasilja«, ali neće previše oklevati da ga upotrebi ako je u »interesu zaštite državnih i nacionalnih interesa« (čitaj: stranačko-liderskih) i smatra da su policija, vojska, tajne službe, pravosuđe i vodeći mediji isuviše dragocene poluge i potencijali da bi bili prepušteni nekakvoj »demokratskoj stihiji« ili, ne daj bože, »globalističkoj antisrpskoj uroti.«

Kada je zbog radikalske šovinističke uvrede na račun ministarke (sada potpredsednice vlade) Ivane Dulić-Marković, mlađani Dinkić krenuo u opsežnu kampanju za zabranu Srpske radikalne stranke, svakome je bilo jasno da je reč prvenstveno o marketinškom koraku za spašavanje urušenog rejtinga G 17 Plus. Potezu, koji ovoj stranci treba da omogući eventualnu odstupnicu ukoliko Srbija ponovo upadne u samoizolaciju, alibi za ekonomski i socijalni kolaps (pri čemu mnogo ne pomažu ni Jelačićeva monetarna Potemkinova sela), izgovor što je svojom participacijom u Koštuničinoj poražavajućoj vladavini doprinela ne samo obnavljanju lošeg imidža Srbije u svetu, već i jačanju radikalske pošasti. Sada su Dinkiću radikali glavna meta, on bi ih stavio izvan zakona, ali mu se nimalo nije gadila Dačićeva, Bakijina i Vučelićeva podrška, glavnih Miloševićevih saradnika iz vremena njegove najgore strahovlade. Naprasno se, kad je G 17 skoro nestao sa rejting-lista, setio da valja »okupiti demokratske snage«, iste one koje je, uz pomoć delova BIA, Koštuničinih saradnika i tabloida, u Đinđićevo vreme nemilosrdno satanizovao, a Živkovićev kabinet obarao liferovanjem svakojakih afera.
U tom svojevrsnom političkom licemerstvu, naravno, logično je što G 17 sada pokušava da odbrani i proteranog tužioca Vitorovića, a da pritom ni Dinkić, ni Albijanić, ni Antić, ni Dulić-Marković, a ponajmanje njihov koalicioni šef Vojislav Koštunica, ne pokreću suštinsko pitanje: ako je najviša sudska istanca u ovoj zemlji utvrdila da su Slobodan Milošević i njegova supruga i stranke koje su opsluživale njihovu cezarističku vladavinu najobičnije ubice i kreatori odreda smrti, zašto se istorijska nepravda prema žrtvama, njihovim porodicama i Srbiji ne počne ispravljati raspuštanjem tajne policije i pokretanjem pravne procedure za utvrđivanje odgovornosti Socijalističke partije Srbije, kao glavnog kreatora dugogodišnje zločinačke politike, ujedno i pokretača i tvorca Srpske radikalne strake, Jugoslovenske levice, ratne i nacionalističke politike, paravojnih i parapolicijskih formacija i pljačke Srbije.

Ako je »sitna« računica da bi time pala vlada, a DSS i G 17 izgubili svoje neprikosnovene feude, onda se ne treba čuditi što se lustracija u Srbiji danas, zapravo, odvija, ali – obrnutim redosledom. (Polu)otvorenim progonom i medijskom satanizacijom političkih protivnika, amnestiranjem pravih krivaca, njihovim povratkom u sferu vlasti, proterivanjem svih aktera uspešne policijske akcije Sablja, čišćenjem sudova od »nepodobnih i neposlušnih« i uklanjanjem, recimo, tužioca Vitorovića, koji nas je stavljanjem Miloševića i njegovog režima na optuženičku klu (makar simbolički i retorički), samo uverio da smo od 5.oktobra 2000. do danas učinili pravu seriju koraka - unazad.

Valjda se zato neće desiti da se i posle najnovije odluke Vrhovnog suda Srbije ulicama i trgovima u Srbiji daju ime Slobodana Miloševića, a Mirjani Marković po treći put skine poternica.