Smrt u fabričkom krugu

Da je život nekom majka, a nekom maćeha – opšte je mesto. U tranziciji, posebno. Pogled na sopstvenu bedu dublji je i depresivniji kad pogledate tuđi sjaj. Množe se liste bogatih i bahatih, sirotinja je samo državni statistički podatak dok ne osvane vest da se Dragica Simić, stara pedeset godina, radnica FAD-a iz Gornjeg Milanovca, obesila u ženskoj garderobi fabrike zato što je ostala bez posla i zato što danima niko iz rukovodstva fabrike nije hteo s njom da razgovara.

Metalostrugačica, na čijim plećima i skromnoj plati je preživljavalo i školovalo se petočlano domaćinstvo, ostavila je za sobom oproštajno pismo na tri stranice formata A-4 koje je tri dana pred smrt čitala po fabričkom krugu onima koji su hteli da je čuju. Najavila je sopstvenu smrt. Pretpostavljam da su ljudi bežali od nje. Dosta im je sopstvene nesreće. Pismo je položeno na vrh mrtvačkog sanduka i spušteno u raku u selu Jarmenovci, blizu Topole. Tako je, usudio bih se da kažem, sahranjen i značajan prilog istoriji intimnog života, često značajniji od državnih arhiva u kojima se, kako vidimo, umnožavaju materijali o onima koji su se obogatili pa ih, posle, policija uhvatila.

Oni koji, po sećanju, sada prepričavaju to pismo, šturo svedoče o sadržaju. Vidi se da su na pola uha slušali ta „dva vrana gavrana”, mitske ptice srpske narodne epike, najavljivačice loših vesti. Osvrnite se oko sebe. Sve je više ljudi koji govore sami sa sobom. Možda koncipiraju oproštajno pismo.

Ono što Dragičine kolege pamte jeste da se pozivala na prethodni život. Dobar radnik, nagrađivana... Tek to mora da im je bilo neprirodno. I onaj ko je samo nožni palac umočio u more tranzicionog cinizma shvatio je da u toj mutnoj i hladnoj vodi ne važi ono što je bilo pre, što se događalo nekad, da su stare zasluge i slava nepovratno stare, da važi samo danas i ovde.

Gvozdena je peta preraspodele kapitala, zasluga, privilegija i moći. Nije mi teško da se složim s tezom Miroslava Miškovića, vlasnika Delta holdinga, da nam je radnička klasa razmažena. To je bio povlašćen sloj u državi radnika, seljaka i poštene inteligencije. Kao da je bilo juče, a ne pre trideset godina, prisećam se scene s perona železničke stanice u Prijepolju. Ispraća me na voz Mujo Bjelopoljac, tadašnji dopisnik „Politikinih” izdanja iz tog kraja, i pokazuje mi jednu ženu koja ide u Beograd poslom saveznog poslanika. I ona je bila metalostrugačica. Jedna od najboljih u pribojskom FAP-u. Onda je stigao raspis da okrug u Saveznu skupštinu delegira nekog po ovom ključu – radnik, žena, muslimanska nacionalna pripadnost. To su bila vremena, piše u nečijem oproštajnom pismu ili u konceptu nečije oporuke. Bila su to vremena kada se znao ključ za svaku bravu, jedina je mana bila što iza otvorenih vrata nije bilo ničega.

A kako tek ne složiti se s tezom profesorke Dane Popović da su najveći tranzicioni gubitnici žene, pedesetih godina, koje su ostale bez posla. Svako od nas može u svom neposrednom okruženju da pronađe primere ovih žena s tragovima mutne, duboke depresije u očima i svako pošten priznaće sebi da teško, s mukom, sluša žalopojke prvih žrtava kapitalne efikasnosti koja se svodi na prostu profitnu matematiku da se najmanje ista količina posla može obaviti s manje zaposlenih.

Naravno, nije ovde tema produktivnost i politika zapošljavanja, već je tema – slušanje. Korist bi bila velika kad bi ljudi s upola entuzijazma s kojim su slušali Severinu na Danima estrade u Čačku – slušali svoje bližnje čiji glas ne dopire dalje od porodične dnevne sobe i fabričkog kruga. Nesrećna Danica pala je, u stvari, kao kolateralna žrtva jedne masovne društvene neodgovornosti. Možda bi danas plevila baštu u Jarmenovcima i spremala pakete za sina u vojsci i kćerku na školovanju da je imao ko da je sasluša.

Nema tog mutnog vremena koje bi pravdalo ljudsku bezosećajnost.

*glavni urednik nedeljnika Vreme