Krivica režima, šteta građanima

Dragan Štavljanin: Naši sagovornici su Mirsad Ćeman predsedavajući Ustavnopravne komisije Predstavničkog doma Parlamenta BIH i član Predsedništva Stranke demokratske akcije, i Čedomir Antić, član Predsedništva G17 Plus, članice vladajuće koalicije u Srbiji. Neki smatraju da će smrću ključnog čoveka na Balkanu tokom devedesetih godina, biti otežan postupak dokazivanja tužbe Bosne i Hercegovine. Kakav je vaš stav?

Mirsad Ćeman: Ja mislim da je tim Bosne i Hercegovine pripremio sasvim dovoljno dokaza koji će, i već su dijelom argumentirali osnovanost tužbe. Smrt Slobodana Miloševića kao fizičkog lica, ali nesporno i političkog lidera Srbije i Crne Gore u jednom periodu koji je bitan za ovu tužbu, uopće ne bi trebalo da se na direktan način odrazi na uspjeh tužbe. Konačno, Slobodanu Miloševiću se sudilo kao fizičkom licu, naravno i u svojstvu lidera jedne zemlje, a pred Međunarodnim sudom pravde se sudi državama.

Čedomir Antić: Čitava ta ideja optužbe za genocid jedne zemlje ne stoji i protivna je uopšte iskustvu borbe za međunarodnu pravdu. Međutim, kada je reč o Slobodanu Miloševiću, činjenica je da je uopšte koncept kažnjavanja ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije značajno oštećen u trenutku kada je sudbina Slobodana Miloševića odvela u smrt.

Mirsad Ćeman: Izjave koje smo mogli čuti nakon što je Milošević preminuo, i od nekih zvaničnika suda i drugih relevantnih aktera, ukazuju da je u najvećoj mjeri dokazni postupak u postupku protiv Miloševića bio gotovo priveden kraju. Objektivni posmatrači procjenjuju da se realno, na kraju, ništa tu više bitno ne bi moglo dodati i oduzeti. I na osnovu do sada dostupnih dokaza i kontradokaza, realno bi se moglo procijeniti kakav bi mogao biti ishod optužnice protiv Slobodana Miloševića.

Čedomir Antić: Ako Nemačka nije optužena i osuđena za genocid posle 1945. godine, zašto bi onda bila optužena jedna zemlja koja i nije direktno učestvovala u građanskom ratu, a pri tom tvorci građanskog rata ili nikad nisu bili dostupni pravdi ili nikad nisu bili pozvani pred pravdu. Mislim da je smrću Slobodana Miloševića najveća šteta, pored štete koja je učinjena njegovoj porodici koja ima emotivni gubitak, učinjena ideji međunarodne pravde. Zato što su jedan sud i njegov rad relativizovani, prikazani su kao jedna birokratska tvorevina koja nema veze sa pravdom. Miloševićeva smrt je prikrila jednu činjenicu koja je tragična, a to je da postoje dve pravde - jedna je pravda za optužene za ratne zločine kosovskometohijske Albance, a druga za Srbe. Vi možete biti optuženi za ratne zločine, ali ako ste bliski pojedinim krugovima u velikim silama, onda možete i da se bavite politikom, možete da izlazite iz zatvora kad želite, možete da budete oslobođeni bez obzira na dokaze. Ako ste Srbin, to naravno nije moguće. To građani vide i to je ružno.

Dragan Štavljanin: Koliko bi sada bilo važno za tužbu BIH protiv SCG da se Karadžić i Mladić nađu pred Sudom u Hagu, nezavisno, dakle, od onoga za šta njih konkretno tereti optužnica?

Mirsad Ćeman: Naravno da će se, prije ili kasnije, Karadžić i Mladić naći u Hagu. Njima će se suditi za njihovu ulogu. Ali ponavljam, ovdje je riječ o optužbi protiv Srbije i Crne Gore. Ja moram na ovom mjestu potcrtati jednu stvar. U Bosni i Hercegovini zaista nije bilo riječi o građanskom ratu. Elementarna stvar je, kada je riječ o građanskom ratu, da niko od aktera građanskog rata ne dovodi u pitanje opstanak države kao takve. Dovodi se u pitanje eventualno režim. U Bosni i Hercegovini je, kroz uključivanje onoga dijela koji su kontrolisale snage Karadžića i Mladića, dio te BIH zapravo bio uključen i u pravni i u ekonomski i vojni sistem Srbije i Crne Gore, funkcionirali su kao dio te države i može se reći da su i Karadžić i Mladić bili zapravo eksponenti te politike u Bosni i Hercegovini. Čak se i kroz njihove mnoge izjave i njihovo ponašanje moglo zaključiti da oni ne žele preuređenje odnosa u samoj Bosni i Hercegovini, već da zapravo žele dio BIH ili cijelu uključiti u drugu državu.

Čedomir Antić: Dok god postoji Haški tribunal za ratne zločine, svi koji su optuženi moraju pred njega da izađu i tu nema zbora, i to nema, po mom mišljenju, nikakve veze sa optužnicom Bosne i Hercegovine, iz razloga što je ta optužnica ionako nezakonito podneta, pošto je srpski narod, odnosno njegovi politički predstavnici nisu potvrdili. Međutim, ja bih podsetio samo na jednu činjenicu koja prosto stoji. Građanski rat nije samo rat za promenu režima. Najbolji primer je američki građanski rat od 1861. do 1865. godine, gde se Jug borio za otcepljenje. Mislim da se čak više od 40 posto građanskih ratova vodi u svetu za to da se podeli jedna zemlja.

Dragan Štavljanin: Gospodine Antiću, šef vaše stranke i potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus je izjavio da ne vidi kako će Bosna posle toga da opstane kao jedna jedinstvena država. Cilj, po njegovim rečima, ove tužbe nije utvrđivanje istine, već 100 milijardi dolara ratne odštete.

Čedomir Antić: Ako želimo da obnovimo mir i evropsko jedinstvo ovog regiona, onda ne možemo bazirati svoju politiku na jednoj tužbi koja bi donela onoliko pravde koliko je Versajski mirovni sporazum donio pravde Evropi. Ni Treći rajh, odnosno posleratna Nemačka nije bila izložena reparacijama kakvima se preti Srbiji. Provođenje jedne takve presude bi donelo dovoljno jeda i dovoljno žala da bi se izazvao revanš, i verovatno bi, u nekoj perspektivi, zbrisalo demokratije, ne samo u Srbiji, već i u okolnim zemljama. S druge strane, moramo postaviti jedno otvoreno pitanje, a gospodin Ćeman je možda mnogo merodavniji da na njega odgovori nego ja: kako je ta tužba uopšte dospela pred Haški tribunal, s obzirom na činjenicu da je Bosna i Hercegovina multietnička država i kako je moguće da srpski narod nije pitan za tu tužbu?

Mirsad Ćeman: Prvo, cilj tužbe nije prioritetno naplata ratnih reparacija - mada to, logično, uz to ide - nego afirmacija principa pravde i utvrđivanja istine. Slažem se, ali ne na isti način kao što je maloprije rečeno, da će ovo imati dalekosežne posljedice, ali posljedice, ja se nadam, na taj način što će se neki ljudi, pa i u Srbiji i Crnoj Gori, otrijezniti od zabluda koje je učinio režim upravo Slobodana Miloševića. Ne tuži se sadašnja Srbija i Crna Gora, nego ona Jugoslavija, ona Srbija i Crna Gora koja je prekršila Konvenciju Ujedinjenih naroda o genocidu. Upravo to što se tuži jedan režim potvrđuje našu težnju da ne optužujemo bilo koji narod, pa ni srpski narod, niti cijeli srpski narod u Srbiji i Crnoj Gori, a pogotovo ne srpski narod u Bosni i Hercegovini. Smatramo da je to neophodno upravo zarad istine, pomirenja i budućeg razvijanja prijateljskih odnosa suverenih država koje su nastale raspadom Jugoslavije.

Dragan Štavljanin: Međutim, stiče se utisak, ne samo u Beogradu, da ukoliko presuda bude u korist Bosne i Hercegovine, da će čitav srpski narod snositi kolektivnu krivicu.

Mirsad Ćeman: Građani jedne zemlje dijele sudbinu poteza vlasti koju su birali i koja je u njihovo ime djelovala, aktivno ili pasivno, kako na unutarnjem tako i na međunarodnom planu. Prema tome, tačno je da će posljedice odluke osjećati i građani Srbije i Crne Gore, ali nije nevažno kazati da ovo u principu nije usmjereno prema građanima kao takvima, nego režimu, odnosno administraciji, odnosno državi koju su, naravno, neki građani birali i podržavali, a neki nisu.

Čedomir Antić: Mislim da to ne stoji. Zato što, ako vi nekoga sudite kolektivno, posledice mu nametnete kolektivno, a s druge strane razloge i krivicu da tražite u pojedincima. Ili je krivica pojedinačna ili je kolektivna. S druge strane, kad je reč o genocidu, taj ceo rat čak ni u Sudu u Hagu nije definisan kao genocidan, već je od strane Suda kao genocidan definisan zločin u Srebrenici. U vreme kada je došlo do zločina u Srebrenici, Slobodan Milošević je bio u saradnji sa međunarodnom zajednicom. Postojala je blokada na Drini, i u krajnjoj liniji, u to vreme je on bio prihvaćen od strane Vlade BIH kao pregovarač, s kojim su kasnije uspostavili dobre odnose.