Sukob deda i unuka

Mnogi su ovih dana, a među njima i predstavnici nekih diplomatskih misija, bili začuđeni velikim brojem pristalica Slobodana Miloševića, ali istraživanja javnog mnjenja ne govore da je tih pristalica, relativno posmatrano, baš mnogo. Jer, od jeseni 2000. pa sve donedavno Milošević je bio političar od najvećeg poverenja samo za tri do četiri odsto birača u Srbiji. Najnovije istraživanje Instituta društvenih nauka iz decembra prošle godine govori o 3,8 odsto. Ocenjujući samo njega (odgovori „veoma” i „uglavnom imam poverenje”), o Miloševiću je pozitivan stav imalo 20 do 25 odsto birača. U tom pogledu on je bio daleko iza Tadića, Nikolića, Koštunice, Karića i još nekih lidera. Na primer, dok je Tadić, prema ovom istraživanju, imao podršku preko osamsto hiljada građana, Milošević je bio ispod 250.000. Sama smrt i sahrana su verovatno povećali taj broj, ali reč je o situacionim faktorima kratkog daha.

Takođe, na masovnost manifestacija održanih povodom Miloševićeve sahrane veoma su uticali radikali koji su pozvali svoje simpatizere da dođu na ispraćaj. Ne tako mali broj njih je došao i iz Republike Srpske, pa i Crne Gore, gde je on imao 2,5 odsto pristalica, ili oko 12.000.

Kad je o samoj strukturi Miloševićevih sledbenika reč, njega u periodu posle silaska s vlasti podržavaju pretežno žitelji seoskih naselja, manje obrazovani, oni ispod prosečnog materijalnog stanja i, naročito, stariji od šezdeset godina i oni koji sebe opažaju kao gubitnike tranzicije. To, naravno, ne znači da među ovim pristalicama nema i fakultetski obrazovanih i bolje stojećih. Isto tako, mnogi penzioneri ne glasaju za političku opciju bivšeg predsednika, ali među njegovim pristalicama oni su veoma zastupljeni. Kad je Milošević u pitanju, zato bi se moglo govoriti o generacijskom sukobu – između dedova i unuka. Čak bi se cinično moglo reći: između dedova i tuđih unuka, jer oni dedovi čiji su unuci morali na frontove teško da mogu biti njegove pristalice.

Sadašnji najjači simpatizeri Slobodana Miloševića su, stiče se utisak, prilično fanatični, ali to je posledica situacije stvorene njegovom smrću. Takođe, uz njega je jezgro pristalica – oni najdosledniji i najuporniji. Ostali su se osuli – najviše tako što su prišli radikalima, ili su prešli u apstinente i neodlučne, ili sada podržavaju neke druge partije.

Može se, inače, govoriti o mnogobrojnim razlozima zbog kojih je Milošević imao relativno veliki broj pristalica i u periodu posle silaska s vlasti. Među njima, treba pomenuti ekonomsko-socijalne razloge, tj. težak život velikog dela stanovništva i posle 2000. godine. Jer, Srbija je, prema priznatom „indeksu bede” (dobija se sabiranjem procenta nezaposlenih i procenta inflacije) – na prvom mestu u Evropi! Jedan od faktora privrženosti bivšem predsedniku je i sklonost ljudi ka „svetovnoj religiji” i idolatriji. Ne treba zanemariti ni dugogodišnji nepovoljan položaj naše zemlje u svetu, naročito na njenu zatvorenost i izopštenost. Iz nezadovoljstva građana koje iz tog položaja nastaje javlja se inat i otpor prema međunarodnoj zajednici.

Jedan broj ljudi doživljavao je Miloševića i kao „novog” ili „mlađeg” Tita. Otuda je, takođe, dobijao podršku, naročito kod onih koji izražavaju nostalgiju za komunizmom. Pored toga, deo njegovih pristalica očigledno ima slabo pamćenje, pa kaže da su „ovi” (misli se na sadašnje partije na vlasti i pre njih na DS) „pokazali šta znaju, pa sad treba pružiti priliku radikalima i socijalistima”. Zaboravlja se da su i SPS i SRS imali i te kako dug period za dokazivanje. U vezi s tim je i nesposobnost uviđanja uzročno-posledičnih veza: ne mali broj građana okrivljuje međunarodnu zajednicu za sve naše nedaće, a ne one koji su ovde bili na vlasti. Ima i onih koji su u vreme Miloševićeve vlasti doživeli ekonomski prosperitet. Njima je odgovaralo doba „sive ekonomije”, „lova u mutnom” i brzog bogaćenja svim sredstvima. Milošević je blizak i srpskim ekstremnim nacionalistima, zatim političkim konzervativcima, onima koji se plaše društvenih promena itd.

Koje su moguće političke implikacije događaja u vezi s definitivnim odlaskom Miloševića? Neke stranke, a pre svega socijalisti i radikali, očigledno nastoje da novu situaciju iskoriste za porast sopstvenog rejtinga, računajući pre svega na 45 odsto trenutno izborno neodlučnih i potencijalnih apstinenata. Na kratak rok, verovatno će i biti nekih efekata. Po svoj prilici, doći će do borbe za nasleđe među socijalistima, jer već sad se mogu uočiti tri struje pretendenata. U sličnim situacijama, u prvoj etapi, u borbi za liderstvo se obično dokazuje ko je najdosledniji nastavljač prethodnika („miloševićevac”), ali kasnije pobeđuje onaj ko uspeva da nametne neku novu koncepciju. Za socijaliste bi svaka podela unutar stranke bila veoma opasna, jer oni su i sad na samoj granici izbornog praga. Protiv cepanja SPS-a možda će, međutim, najviše biti neke partije sadašnje vladajuće koalicije, jer reč je o partiji koja podržava njihovu manjinsku vladu.

Šta će biti s podrškom koju je Miloševićeva politička koncepcija dobila neposredno posle njegove smrti? Prema procenama jednih, ona će brzo splasnuti, dok drugi smatraju da će u svesti ljudi dugo opstati njegova „mučenička sudbina”, kao predsednika koji je pod nejasnim okolnostima umro u zatvoru u Holandiji. Koja je od ove dve procene ispravnija teško je reći, ali nesumnjivo je da će se s biološkim odlaskom starijih generacija podrška politici bivšeg predsednika topiti.

*upravnik Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka