Đelić:Šta Srbiji donosi Balkanska trgovinska zona?

Čini mi se da na to pitanje skoro instiktivno svi kažemo: da, kako da ne. Kao što su na isto pitanje u Hrvatskoj, bukvalno "iz stomaka" i pomalo nervozno, rekli: ne, hvala lipo, mi bismo radije samo i jednostavno u EU! Reakcija je u Zagrebu bila pomalo u stilu: "Pa zar posle izručenja generala Gotovine, nismo konačno zaslužili da nas više ne gurate u isti koš sa ovim južnjacima!?"

Između srpskog pozitivnog i hrvatskog negativnog stava, dobili smo umerenije reakcije drugih zainteresovanih država, od Makedonije koja je rekla da je ideja dobra, ali da ona ni na koji način ne sme ugroziti svoj specifični status zvaničnog kandidata za članstvo u EU, što neke druge zemlje poput SCG još nisu dostigle, dok je BiH rekla da se nada da će taj institucionalni okvir najzad ukinuti vancarinske prepreke njihovim proizvodima.

Ruku na srce, ne znamo još da li se inicijativa odnosi na područje "bivša SFRJ - Slovenija + Albanija", ili pak njima treba dodati, kao što reče prošle nedelje u Zagrebu Erhard Busek, koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, i Rumuniju, Bugarsku i Moldaviju.

Sve mi se čini da će se taj širi geografski pojam na kraju i formalno prihvatiti da bi se umirio hrvatski strah o povampirenju SFRJ, ali i da bi trgovinska zona delovala još privlačnije, sa 55 miliona stanovnika umesto 24 miliona sa užim pristupom.

SFRJ kao izuzetak

Dodatno, moguće je da će se odgovarajući multilateralni sporazum, zbog njegove dodatne "debalkanizacije", potpisati u sklopu CEFTA. Ova poslednja je multilateralni trgovinski odgovor koji su potpisale 1992. godine "višegradske" zemlje (Češka, Slovačka, Mađarska, Poljska, kojima su se pridružile 1996. godine Slovenija, pa 1997. Rumunija, 1999. Bugarska i 2003. Hrvatska). Od ulaska svih - osim trenutnih kandidata Bugarske, Rumunije i Hrvatske - u EU maja 2004. godine, taj ugovor je u praksi malo "u mirovanju" i mogao bi biti iskorišćen za poslednju trgovinsku inicijativu EU.

Za to se i zalaže hrvatski premijer Sanader, sve u cilju izbegavanja pominjanja Balkana i proširenja na zemlje van bivše SFRJ... Međutim, sama CEFTA za sada ima kao kriterijume za prijem i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), kao i potpisani Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, što bi, na primer (to je onda bila i ideja...), eliminisalo nas ili pak BiH...

Bilo kako bilo, novi/stari multilateralni sporazum bi zamenio i nadogradio nekih tridesetak postojećih bilateralnih trgovinskih sporazuma o slobodnoj trgovini koje su te države međusobno već potpisale. To pitanje je bilo veoma aktuelno početkom ove decenije kada su bile manje-više na istoj liniji za ulazak u EU, ali se posle malo "zagubilo" kada su se pojavile velike razlike među zemljama. One naprednije su se u potpunosti usredsredile na ulazak u EU.

Ionako, trgovina unutar CEFTA ili, pak, unutar jugoistočne Evrope nikada nije bila naročito značajna. Za sve je bilo najvažnije povećati razmenu sa EU, što se i dogodilo. Od 2000. do 2004. godine, prosečni godišnji rast izvoza u EU zemalja jugoistočne Evrope bio je osam odsto.

Jedini izuzetak u interregionalnoj trgovini bila je bivša SFRJ, gde su se veze gajile decenijama i dovele do zavidne komplementarnosti privreda koju je raspad zemlje i napredak ekonomije znatno suzio, ali ne i eliminisao.

Ne samo učtivo

Samim tim, i da se potpiše odgovarajući sporazum, za jednu, a najviše tri godine, tri bitne zemlje - Rumunija, Bugarska i Hrvatska - napustiće ga po ulasku u EU. Ostaćemo onda sa Bosnom, Makedonijom, Albanijom, eventualno Moldavijom, a za Crnu Goru i Kosovo ćemo videti. Ne može se reći da će taj trgovinski blok biti naročito impresivan.

Time želim da kažem da ova poslednja regionalna trgovinska inicijativa ni u kojem slučaju neće moći da zameni naš sopstveni put ka EU, kao i, u globalnom smislu, naš ulazak u STO.

Da li to znači da ni Srbija ne treba previše mariti za sve ovo? Da li treba samo učtivo prihvatiti inicijativu EU, bez prevelike marljivosti u njenoj primeni. Odgovor je: ne.

Zašto Srbija treba da kaže "da" inicijativi EU

Srbija treba da se na ovoj inicijativi pokaže kao "đak odlikaš", iz sledećih pet razloga:

1. Mi smo zemlja koja ima najveću razmenu sa zemljama u regionu: BiH sa 16 % i Makedonija sa 6% našeg ukupnog izvoza 2005. su ne samo među našim najvećim izvoznim tržištima, nego su i retke zemlje sa kojima imamo trgovinski suficit. Više trgovine će biti dobro i za nas, ali i za njih, jer će doæi do veće ravnoteže u razmeni.

2. Širenje tržišta će našim preduzećima doneti uštede zbog povećanog obima proizvodnje. S jedne strane, to će omogućiti smanjenje cena za potrošače, a s druge, to će poboljšati poziciju regionalnih preduzeća u konkurenciji sa multinacionalkama.  

3. Povezivanje sa zemljama u okruženju će olakšati našim najboljim preduzećima preuzimanje njihovih konkurenata susedima (to se u suprotnom pravcu već dešava), ali i povećati privlačnost regiona za strane investicije. Može se desiti da to, kao do sada, najefikasnije iskoriste... slovenačke kompanije.

4. Iskustvo u pregovaranju regionalnog multilaternalnog sporazuma će biti odlična priprema za "krupnije" poduhvate, kao što su ulazak u STO i, naravno, ulazak u EU. 

5. Otvaranje granica "podnošljivoj" konkurenciji će nas obavezati da još žešće sprovodimo reforme da bi se konkurentnost privrede ojačala. Svetska banka je objavila u januaru veoma obimnu studiju "Trgovina u Istočnoj Evropi i bivšem SSSR". Uz očekivanu konstataciju da trgovina povećava blagostanje, imamo i dva upozorenja. Prvo, Srbija je izdvojena u studiji kao zemlja koja još nije odabrala svoj put između pune integracije sa razvijenim svetom poput, recimo, Poljske i zatvorenosti i "oslanjanja na sopstvene snage" poput Turkmenistana... Dodatno, autori zaključuju da uspešnost zemalja u trgovini u ogromnoj meri zavisi od sprovođenja odgovornih reformi "iza granice", kod kuće... Od borbe protiv korupcije, do antimonopolske politike, preko privlačenje investicija... obrni, okreni, vraćamo se na poznatu listu obaveza...